Цинцари и Грци у Хабзбуршкој монархији

04/01/2023

Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар

Знатан број хеленизованих Цинцара и нешто мање правих Грка био је досељено у градове Јужне Угарске у доба док су њима још увек владали Турци. Насељавајући ове крајеве, Јелини су затекли бројна српска насеља, па им је као православнима верска хомогеност, у њима свакако, годила. Масовни талас српских избеглица, које су под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, прешли на територију Аустрије, нашао је у Грцима и Цинцарима истовремено помоћ и конкуренцију у процесу формирања српске чаршије. Из редова хеленизованих Цинцара, Срби су добили свог војног вођу у лику Јована Манастирлије.[1] Његова породица је међу првим дошљацима поседовала угарско племство, што значи да су се Манастирлије још средином седамнаестог века прикључиле угарској друштвеној елити. Истовремено, чињеница да је Манастирлија постављен за српског подвојводу сведочи о раној политичкој симбиози Цинцара, Грка и Срба.

Почеци трговине између Аустрије и Турске датирају од XVI века, када се први Раци трговци срећу на бечким сајмовима као извозници различите робе из Турске. Под називом Раци (Raitzen, Ratzen, Rascier), савремени извори су подразумевали не само трговце Србе (који су у оквирима ове категорије били у мањини), већ и грчке, цинцарске, македонске и јерменске трговце, све отоманске хришћанске поданике. У маси турских трговаца било је и нешто мухамеданаца, али су они углавном избегавали ове крајеве како не би морали поштовати хришћанску државу и њене законе и законике, са крстом и распећем на корицама. Мухамедански трговци из Турске били су оријентисани на нешто удаљеније исламске земље на Леванту, у Закавказју и у Северној Африци; једино су се Бошњаци-муслимани окушали у пословању са суседима преко Саве и Уне, али њих је врло брзо потиснула хришћанска конкуренција. Током XVIII века за све хришћанске трговце из Отоманског царства постаће уобичајени назив Грци, грчки трговци (Graeci, Graeci quaestores, на латинском, или Grieshische Handelsleute, Griechen, на немачком језику).

Први примери сталног насељавања Цинцара, Грка и других хришћанских трговаца из Турске у Хабзбуршку монархију, првенствено у Угарску, почиње још у XVII веку, да би њихови следбеници у већем броју почели да стижу одмах после Карловачког мира.[2] Ипак, први Грци који су у раном Средњем веку стигли у Панонију били су монаси, следбеници Ћирила и Методија. Ови калуђери-мисионари су у другој половини IX века, пратећи реку Тису, стигли у пространство између Карпата, Мориша, Покришја у данашњем Банату, неколико деценија пре доласка Мађара, да би тамошњим Словенима проповедали хришћанство. Међу великом масом панонских Словена био је приличан број Срба, организованих у племенске савезе. Већ у првој половини X века на северозападу Баната постојала је велика концентрација христијанизованих Срба, који су подигли манастир Морисена, у коме су се у грчком обреду и на свом језику молили Богу. Тада је још увек формално владало јединство хришћанске цркве, али су се два центра, Константинопољ и Рим, увелико борили за доминацију своје догме, ритуала и језика. Када је млађани Вајк, са својом целокупном угарском аристократијом примио хришћанство из Рима и постао први мађарски крштени краљ под именом Стефан (Иштван), у верском погледу потпао је под надлештво папе. Већ првих година његове власти долази до прогона грчког свештенства и српских верника грчког обреда са територија под мађарском влашћу. По папином налогу краљ Стефан је протерао грчке монахе, а манастир су преузели латински мисионари. Тако се завршило прво насељавање Грка свештеника на просторима Угарске.[3]

 

Насељавање и трговина Јелина у Хабзбуршкој монархији

Прошло је доста времена док у Панонију нису почели да пристижу Јелини трговци. Први спорадични случајеви доласка грчких трговаца у Угарску забележени су још у доба турске владавине. Током прве половине осамнаестог века у Хабзбуршку монархију је из Турске, појединачно или у мањим, породичним групама, пристизало мање Грка и више Куцовлаха (Цинцара). Монархија је осетила корист од присуства и рада грчких трговаца, па им је као страним поданицима нудила посебне трговачке погодности које нису уживали домаћи трговци. Повластице су се састојале од слободног избора места за живот и рад, слободног одабира делатности, у неограниченој трговини са Турском, или у неометаној занатској производњи. Нове олакшице доносиле су ослобађање од пореза првих неколико година пословања, (у данашњој терминологији грејс периоди и до 5 година), после тога смањење пореза и царина у односу на конкуренцију, Дубровчане, млетачке и домаће трговце.

Уживајући своје повластице, хришћански трговци из Турске држали су се уз истоверне Србе, али су се насељавали и самостално. Запоседали су трговачке чаршије градова уз Дунав, као што су Земун, Панчево, Нови Сад, Вуковар, Пешта. Насељавали су се и уз Тису (Токај и многа мања места), између Тисе и Дунава (Солнок, Јегра), а од средине осамнаестог века био их је пун Банат, Панчево, Темишвар и Арад. Из градова су прелазили у трговишта, мање вароши и сеоске средине.

Нису сви Јелини били трговци истог ранга: Грци су првобитно били искључиви трговци или шекуланти новцем: трговали су на велико, на мало и бавили се разним новчаним трансакцијама.[4] Цинцари су углавном торбарили од места до места, да би временом и они подигли своју трговину на виши ниво. Аустријске власти су често имале грдне муке са овим путујућим трговцима, који се нису пријављивали месним властима, што им је била обавеза ради евиденције и плаћања пореских обавеза. Иако повлашћени, на све начине су избегавали да плаћају обавезне таксе и порезе.

Током столећа има више примера групних прелазака Јелина под окриље Аустрије. Та пресељавања углавном су се догађала око ратних сукоба између Аустрије и Турске, када се Аустрија трудила да на сваки начин ослаби противника, првенствено демографски и економски, тако што би му преотела меркантилно најактивнији и вероватно најпокретљивији део становништва. То, међутим, није било ни лако ни једноставно: за свако веће померање људи требало је извршити успешну агитацију међу становништвом, избећи позорност локалних турских власти, припремити масован и безбедан прелаз преко немирне и опасне границе на двема великим рекама. На крају, требало је организовано прихватити придошлице, обезбедити им какве-такве услове за породичан живот и коначно, укључити их у активан живот Монархије. Средином XVIII века, једна личност је посебно активна у организацији више колективних прелаза Цинцара из Турске у Банат, а то је Грк Георгије Тиганити.

Георгије Тиганити, или Тиганић, како га у неколико наврата назива Д. Ј. Поповић, био је син угледног Панајота Тиганитија, вицеконзула Млетачке републике у Скопљу. У заслуге Панајота узима се одлука од 25. фебруара 1748. године, којом је Венеција ставила под своју заштиту све поданике Хабзбуршке монархије који се затекну у области Скопља (a Scopuli). Георгије се на ову очеву заслугу позивао када је 1758. и 1767. године од царице молио племство. Истовремено је истицао своје заслуге за организовање обавештајне мреже у Турској, које је обављао по налозима земаљске администрације и војне команде у Темишвару. Излагао се опасностима када је превео у Банат преко 170 хришћанских породица, скоро искључиво цинцарских. За наведене заслуге Тиганити добио је ниже чиновнички положај у Валкању, да би после смрти грчког судије мешовите темишварске компаније Марка Нике дошао на његово место. Док је живео у Темишвару, са двојицом Срба је организовао администрацију у Великокикиндском дистрикту, али није одолео искушењу, упустио се у проневеру и због тога био ухапшен. Ова несмотреност коштала га је каријере, иако се за њега у Бечу залагао и сам митрополит Викентије Јовановић. Георгије Тиганити је био ожењен Новосађанком Аном Јовановић, са којом је живео у Кикинди, највероватније до 1802. године.

Колико су својом трговином Грци и Цинцари били потребни Аустрији у ослобођеним крајевима, показује пример Петроварадина. Одмах по ослобођењу овог војничког комунитета од Турака, породице браће Георгија и Константина Димоболи, Грка, или вероватније Цинцара, имали су право на боравак и трговину у насељу испод градилишта тврђаве. Браћа Димоболи су слободу трговине у Петроварадину добили 1735. године лично од председника Дворског ратног савета, принца Евгенија Савојског. После браће Димоболи са својим дућаном на градилишту тврђаве појављују се 1746. године Грко-Цинцари, ортаци Пајко и Јања. Њих двојица су били редовни приложници новосадских православних цркава. Присуство православних трговаца у подграђу, цивилном делу насеља католичког војног комунитета, Петроварадин не би било чудно да према његовом статуту, донетог с краја XVII века, православнима, протестантима, Јеврејима и муслиманима није било дозвољено у Петроварадину ни да заноће, а камоли да се тамо населе и послују.[5]

Истовремено док је примала турске трговце који су је снабдевали оријенталном робом, Аустрија је настојала да преко својих трговаца пласира робу својих мануфактура и пољопривредне производе на турско тржиште. Бечки двор је Пожаревачким миром 1718. године успео да убеди Порту на увођење ниске царинске стопе од 3℅ у међусобном трговинском промету, са циљем да се својом развијенијом привредом пробије на отоманско тржиште и тамо порази европску конкуренцију. Испоставиће се да је ниска царинска стопа више користила турским него аустријским трговцима, па је допринела њиховој експанзији у Хабзбуршку монархију.

Присуство прекомерног броја грчких, цинцарских и јерменских трговаца имаће лоше последице по економију царства, и са тим проблемом у коштац ће се са различитим успехом хватати три аустријска цара. Привредна политика Аустрије у терезијанско доба (1740–1780) тежила је да увуче Угарску у своју трговинску сферу и у својој јужној оријентацији није могла да заобиђе ни Турску. У духу меркантилистичке привредне политике којом се средином XVIII века бечки двор почео руководити, 1760. године формирана је прва аустријска Оријентална трговачка компанија у Турској, са факторијом (филијалом) у Цариграду и представничком агенцијом у Београду. Аустрија је у својим новим стратешким калкулацијама видела Турску као извор разних сировина за своју мануфактуру и занате, али и као велико, скоро незаштићено тржиште. Поред економских, аустријска јужна оријентација је имала и јаке политичке мотиве: Беч је држао да ће се Турска теже одлучити за савез са Пруском, великим аустријским такмацем у доминацији над немачким покрајинама, уколико је економски веже за себе.

И поред повластица за трговину са Турском које су самостални аустријски трговци имали, велика већина њих није имала ни слуха, ни интереса да следе државну меркантилну политику. Готово листом окренули су се унутрашњој трговини ситничарског типа. За веће пословне подухвате у Турској је поред амбиција и интереса требало имати храбрости и упустити се у несигурну и неизвесну трговину. Као што су муслимански трговци зазирали од хришћанских тржишта, тако су и аустријски трговци избегавали турске градове и базаре, на којима би и поред формалне заштите турских власти, коју би уживали на основу међудржавних споразума, као хришћани били гледани са омразом, препуштени сами себи и ћудима локалних моћника.

У том туђем и непријатељском свету, аустријски трговци навикнути на утврђена правила, подлегали би плаћању разних писаних и још више неписаних дажбина, као и произвољним повећањима султанових и локалних такси, царина, али и давању бакшиша разним моћницима. У трговинским споровима на отоманској територији случајеве у вредности до 3. 000 аспри решавале су локалне кадије које су биле пристрасне и склоне корупцији. Још већи проблеми за хришћанске трговце настали би на вишим судским инстанцама, јер према шеријатском праву, хришћани нису могли да сведоче пред турским судовима, а судске представке су морале да буду писане арапским писмом на турским језиком. Aнгажовање турских правника у таквим споровима било је неприхватљиво због језичке баријере, изузетно високих трошкова и разноразних пратећих понижења. Због оваквих и сличних тешкоћа аустријски трговци и њихова трговачка удружења нису ни помишљала да се озбиљније ангажују у Турској.[6]

Иако је Оријентална трговачка компанија располагала великим капиталом и добром пратећом инфраструктуром, слабо је пословала због бирократске инертности, приоритета личних интереса службеника и непотизма, па спутана слабостима није успела да потисне већ постојећу густу мрежу домаћих трговаца у Отоманском царству. Захваљујући незаинтересованости аустријског трговачког слоја за просторе суседне отоманске државе, на тржиштима Угарске и делом наследних земаља створио се вакуум у који су масовно нагрнули хришћански трговци из Турске. Од времена ослобађања Угарске па до Пожаревачког мира, Грци, Цинцари и Јермени су у приличној мери завладали тржиштем Аустрије.

Мада су се хришћански трговци из Турске у Аустрији и Угарској сами сналазили и без формалне помоћи отоманске државе, показали су висок степен самоорганизованости, солидарног осећаја и велику спретност у раду. У њиховим рукама била је готово сва трговина између Мале Азије и средње Европе. Преко својих малих, углавном породичних компанија, повезали су Смирну, Цариград, Атину, Солун, Београд са Трстом, Бечом, Пештом, Пожуном, Земуном и Новим Садом. Бројни, интересно и родбински повезани, турски хришћани користили су породичне и земљачке везе, искуства и трговачку инфраструктуру, стечене у прошлим временима. Супротно жељама аустријске царице и њених стратега, Грци и Цинцари постају надмоћан економски фактор на територијалном појасу широком онолико колико је била широка Угарска и дубоком све до Беча. Лошим планирањем и вођењем своје меркантилистичке политике, Аустрија не само да није успела да загосподари турским тржиштем, већ је туђим поданицима препустила добар део свога трговинског простора, самим тиме и профита.

Прва историјска конфронтација између тада младе царице и турских трговаца био је крајње непријатан по ове друге. Наиме, Јелини су користили добијене повластице и вешто врдали ограничавајућим прописима, богатећи се без ограничења. Да би их ставила под своју контролу и извукла што већу корист за државу, Марија Терезија је већ друге године свога царевања забранила Грцима, Јеврејима и Јерменима да у монархији тргују вином, једним од најзаступљенијих артикала оријенталних трговаца. Аустријске пограничне власти и царински службеници ревносно су одузимали велике количине вина које би хришћански трговци кријумчарили из винородних покрајина Балканског полуострва. Ова мера је наишла на неочекивано снажан отпор, не само турских трговаца, већ и код домаћег мађарског становништва и жупанијских власти у неким крајевима Угарске. Како тврди мађарски историчар Јожа Хевизи, жупанијски достојанственици су у овој трговини имали значајне зараде, па су 1745. године енергично стали у заштиту грчких трговаца вином. Толико су одлучно иступили да су на царске финансе и полицију и оружје потегли.[7] Детаље ове побуне, њен коначни исход и судбину мађарских Ребела Хевизи не наводи.

Висину робне размене између Аустрије и турских трговаца, понајвише Грка и Цинцара, али и Срба и Јермена, није лако утврдити. На основу доступних извора добијени су неки подаци: када се одбију претпостављени транзитни трошкови, вредност увоза из Турске у Аустрију током периоду између 1747. и 1771. године процењује на око 3.000.000 форинти просечно за сваку годину.[8] И поред прилично успешне царичине ограничавајуће мере, велики део овог новца је као зарада и даље остајао у грчким и цинцарским џеповима, док је држава због обавезе поштовања раније датих повластица остајала кратких рукава. Финансијски саветници царице су израчунали да је доминацијом слабо контролисане грчке трговине, царска каса само 1774. године изгубила око 2 милиона форинти. Био је то повод да царица посегне за новим порезима и додатно оптерети турске трговце. Штавише, решила је да их стави пред тежак избор: да плаћају нови порез као странци, или да узму њено поданство и да се као аустријски трговци скрасе у градовима и трговиштима монархије. Тако су турски трговци губили раније добијене повластице и улазили у порески систем царства као сви други поданици. Ова мера је наишла на негодовање удружења аустријских трговаца јер су њихови прваци предвиђали да на домаћем тржишту немају никаквих изгледа у конкуренцији са Грцима.[9]

Потребе државе су надвладале интересе трговачких удружења, па се кренуло у елиминацију негативних економских ефеката лоших меркантилистичких потеза. Марија Терезија је остала при својој одлуци: низом законских мера приморала је хришћанске трговце из Турске да узму аустријско поданство, да новој отаџбини плаћају порезе и тиме постану део привредног система монархије. То је значило да су аустријски Грци и Цинцари морали да забораве своју постојбину и родбину, којој ће престати да легално шаљу обилну новчану помоћ и да тако у Турској акумулирају капитал. Многи Јелини су у предвиђеном року лојално прихватили царске мере, док је добар део њих тражио начине да изврда обавезе. Проћи ће добрих четврт века док се жилави јужњаци не повинују административним мерама државе и не ставе потпуно у функцију хабзбуршке економије.

Марија Терезија и њени наследници на трону организовали су грчке и цинцарске трговце и ставили их у фискални систем државе, али су били дубоко свесни њиховог пресудног значаја у формирању трговачке чаршије на своме југу. Када је трговина између Отоманског и Аустријског царства почела да цвета у мирнодопским фазама током XVIII века, у пограничне градове сливало се море оријенталне робе. Огромни каравани сачињени од више стотина кола, коња, магараца и мазги натоварених памуком, свилом, вуном, пиринчем, дуваном, маком, уљем и другом траженом робом са југа и истока, стизали су и бивали истоваривани на пристаништа Панчева и Земуна. Ту се роба прегледала и царинила, а одатле речним или друмским путевима превозила у унутрашњост, до Беча и других европских градова. У Турску се из Аустрије увозило много мање робе и то превасходно производи од стакла, порцулана, оружје, накит, сатови, мануфактурни производи и друга европска роба. Поред Земуна и Панчева, прави процват доживео је и Нови Сад као прва транзитна станица на путу ка Бечу и Пешти.

Грчки и цинцарски трговци су знали да на разне начине зараде новац. Приступали су сваком трговачком послу са једнаким жаром: закупљивали су и изнајмљивали све што се могло, препродавали, извозили, увозили, радили су све што је доносило било какву зараду. У Аустрију су увозили македонски памук који је заузимао највећи део увезене робе; за њим следе вуна, стока, кожа, мед, свила, восак, маслиново уље, јужно воће, сушена риба, дуван, пиринач, вино (до забране), разна руска крзна, кафа, шећер, зачине из Индије и Цејлона и многе друге оријенталне производе који су спадали у асортиман класификован као турска роба. Из Аустрије су извозили житарице, занатске производе, највише ланена и кудељна платна, металну галантерију, емајлирано посуђе и још неке мануфактурне производе. У Ердељу би почетком лета капарисали сву, још сирову и недовршену платнену робу, (чувено ердељско платно) да би је крајем лета продавали по осталој Угарској, Дунавским кнежевинама и Турској по двоструко вишој цени од набавне.

Када им је било ускраћено да увозе вино са Југа, грчки и цинцарски трговци су у северној Угарској били главни накупци и извозници домаћих вина. Држали су велики део трговине турском и аустријском робом до Корушке и Штајерске, одакле су кријумчарили пушке и друго модерно европско оружје за разне племенске и побуњеничке групације у Турској. У вараждинском генералату мењали су турску робу за храну, а восак из Бачке за пожешки дуван. Из Славоније су од 1770. године извозили жито и стоку за Италију: жито је шлеповима вучено Савом до Сиска, одатле је пловило Купом до Карловца, да би даље до јадранских лука било транспортовано копненим путем. Из Фиуме (Ријеке), или Бакра, жито би се транспортовало преко мора у Венецију, Анкону или Напуљ. Истим путем ишла је и нешто компликованија, али такође уносна трговина стоком. На каквом су гласу били Грци (и Цинцари) као трговци у Угарској, говори духовита, али тешко проверива савремена градација:

Најбољи трговци су Јермени, на другом месту је ђаво, на трећем Грци и Цинцари, док су Јевреји одмах иза њих. Много после ове виртуозне четворке долазе сви остали!

Не чуди стога, да су у мешовитим српско-грчко-цинцарским срединама, све нивое трговине и сва пословања везаних за ову делатност, Срби често називали греческом шпекулацијом.

У сврху заштите стечених трговачких права и ради што боље организације трговања, заштите интересе својих чланова и контроле тржишта Грци и Цинцари су се удруживали у трговачке компаније. Закон је предвиђао ову врсту удруживања комерцијалног потенцијала и људи; трговачке компаније су биле уредно регистрована правна лица која су функционисала у склопу правно-економског система царевине. Преко ових удружења јелински трговци су до половине XVIII века могли као туђи поданици да остварују своје права, стечена на основу старих царских привилегија даваних Србима. Компаније су као правна лица својим члановима служиле као важан ослонац: оштећеним трговцима-члановима нудиле су стручну и финансијску помоћ, као и правно заступање пред судовима у честим парницама за наплату дугова, добијања разних обештећења или остваривања неких других права.

Прве компаније Грка и Цинцара у Угарској срећемо још у XVII веку, на пример ону у Сибињу која је била подређена државној благајни у Ердељу. Важност ових компанија види се по Привилегијама које је цар Леополд 1667. године издао трговцима Рацима (Србима). У једнако привилегованом положају као и Срби нашли су се Грци и недавно поунијаћени Јермени. Привилегије су се односиле углавном на пословне и донекле верске слободе, док ће праве политичке и потпуне верске слободе бити дате Србима непосредно пред Велику сеобу 1690. године. Сви дошљаци који су уживали прве Леополдове Привилегије имали су могућност да подижу куће на државним имањима, слободно да се крећу и неометано тргују турском робом.

Иако је у Привилегијама наведено да колективне повластице, поред Срба из Рашке, Босне, Далмације, могу уживати и Срби из Грчке[10] (шта год то значило), Јелини у неким покрајинама нису уживали оне слободе као Срби. У црквеном погледу и уз српске повластице, грчки и цинцарски трговци у Ердељу могли су слободно да исповедају своју веру, али је њихов свештеник морао да се административно и канонски подреди унијатском епископу у Мункачу. Већина житеља грчко-цинцарских колонија које су признавале овог епископа, временом су као и Јермени, готово неприметно прихватили унију, да би њихови потомци касније и формално прешли у католичанство и стопили се са већинским Мађарима. Они који су желели да избегну однарођивање селили су се у друге делове Угарске где је концентрација православног становништва (Срба или Румуна) била већа, али се ни тамо дуже од једне или две генерације нису очували као посебна етничка група.

Нама је посебно интересантна Српско-грчка компанија у Темишвару, основана 1752. године, јер представља прво пословно удруживање цинцарских и грчких с једне, и српских трговаца на другој страни, на равоправним основама. Ова компанија основана је захваљујући старим српским привилегијама. Привилегије цара Леополда привукле су Јелине на повезивање са Србима; међу Грцима српске привилегије су добиле још више на значају када их је 1773. године уз нове трговачке бенефиције потврдила царица Марија Терезија. Чланови темишварске мешовите компаније имали су право да извозе и увозе прописану робу, да отварају дућане, тргују на ситно и торбаре по читавом Темишварском Банату и Велико-кикиндском дистрикту. Пред властима су компанију представљале у мандату од једне године изабране судије, наизменично Србин па Грк. Компанија је имала и своја обележја, заставу и славу Св. Тројицу, што је складу са српском традицијом и може да укаже на српску бројчану, или пословну доминацију. Застава се чувала у српској православној цркви у Темишвару; на њој се са једне стране налазила слика Свете Тројице, a са друге лик Исуса Христа. Била је ношена у литији за Божић, Васкрс и за Св. Тројицу, славу компаније.

Цинцари су још као турски трговци у Јужној Угарској вешто користили понуђене погодности, чак су их проширивали, игноришући законске прописе који им нису ишли у прилог. Најспособнији међу њима стигли су до самог Беча и ту основали и подизали своје финансијске империје.

Чувене по својој раскоши у царској Вијени биле су палате цинцарских породица Сина,[11]Ђика и Думби. Обалу Дунава у Пешти красила је вила грофова Нако, цинцарских племића из Баната. Изградњу чувеног Ланчаног моста, Szécsenyi lànchíd, који спаја Пешту са Будимом, у значајној мери финансирали су богати чланови хеленизоване породице Сина, понајвише барон Георгије Сина.

 

***

Живот са Србима

Грци и Цинцари трговали су, не само по целој Аустрији, већ су преко њених северних и западних граница одлазили до Лајпцига и Кракова, великих сајамских градова у том делу Европе. Многи од тих трговаца трајно су се населили по угарским градовима и мањим насељима, повезујући се са већ постојећим грчко-цинцарским колонијама и са српском чаршијом у повоју. Овакви случајеви постају чести у другој половини XVIII века, када аустријске власти на њих врше притисак да доводе своје постојеће породице из Турске.У угарским градовима Цинцари и Грци доста су дуго живели поред Срба, што у слози, што у конкурентским и ривалским, али здравим односима. На тај начин готово су се такмичили са Србима у пословању, изградњи цркава, отварању школа и кроз пословну борбу и разне облике компетиције подстицајно деловали на развој комерцијалног духа код Срба.

Свугде где су живели заједно са Србима, Јелини су својим капиталом, пословним везама, здравом конкуренцијом и деловањем истакнутих личности доприносили напретку локалне православне заједнице и повећању њеног друштвеног значаја. Прорачунати и практични, брачно су се радо мешали са Расцијанима, што због исте вере, што због привилегија које су Срби добили од цара Леополда пре и током Велике сеобе. Приврженост Јелина Србима можемо поставити као једноставну рачунску формулу: Србе у верском животу и у послу штите моћне Привилегије, оне интересују Јелине, па прилазе Србима. Српска црква их је оберучке прихватала због издашних прилога, дарова и задужбинарства. Нешто краће од једног века Јелини ће се држати Срба, форсирати са њима крвне, пословне и пријатељске везе. Ова симбиоза показаће се као синкретичка, и невоље ће настати онда када се на крилима јозефинског Патента о толеранцији Јелинима укаже могућност да напусте заједничке српско-јелинске православне општине и оснују своје сопствене заједнице. Јелини се преко ноћи окрећу од Срба, истичу своје посебности и траже народна и верска права.

Цинцари су се, поред трговине, бавили и занатима: били су добри месари, сапунџије, кујунџије, чизмари, пекари, зидари, калдрмџије и др. О знатном броју Цинцара зидара у Срему и Славонији тога доба говори и фон Таубе, тврдећи да они ни издалека не раде добро као немачки зидари, али су вешти у изградњи лучних сводова, тако да им свака соба на капелу личи.[12] Истицали су се као механџије, посебно су добро држали ханове и караван-сараје. У овим угоститељским пословима достојна конкуренција били су им Арванити (православни Арбанаси), који им, ипак, по квалитету услуга, а посебно по чистоћи и уредности кафана и пансиона нису били ни близу. У прво време уз Грке и Цинцаре држали су се и Јермени досељени из Персије, али када су ови напустили своје старо источњачко православље и прешли на унију, овом дружењу је дошао крај. Поред наведених занимања Цинцари су били и добри каменоресци, дунђери, (дрводеље, столари) и неимари, чувени по градњи камених мостова; у Босни они су били најпознатије калајџије.

Иларион Руварац, први модерни српски историограф, био је свестан велике улоге Грка, а посебно Цинцара, у формирању варошког начина живота код Срба. У историографији познат као критичан и немилосрдно трезвен, Руварац се у својим списима бавио Цинцарима и Грцима и неким великанима српске културе из јавног живота који су били грчко-цинцарског порекла. Приметио је да цинцарски и словенски елемент из крајева око јужног тока Вардара одавно врло активно учествује у нашем јавном, културном и националном животу. Критички се односио према овој теми, разликовао је Грке од Цинцара, уважавао их је и истицао позитивне стране њиховог деловања, али их није идеализовао. У студији О кнезу Лазару, Руварац се врло критички бави Цинцарима и Грцима у српској средини:

Иако бројно не много јаки, они су (Грци и Цинцари), по својој улози у нашем варошком друштву чинили утисак да се наша чаршија састојала мање од Срба, а више од Грка, Полугрка и правих Цинцара, или једном речју Јелина, пореклом из земље Цинцарске (Мегаловлахије или Велике Влашке)…

Познавајући их прилично добро Руварац не оспорава умну танкост (префињеност), својствену само главама по преимућству јелинског или грчког порекла, али их критикује због њихове упадљиве склоности да тргују својим националним опредељењем. Посебно му је сметало неукусна и претерана србовања дојучерашњих Цинцара, а за лажи, подвале, злобу и свађе које су цветале у српским варошима, он окривљује подмукле Србе влашке крви.

Ако би дошљаци стигли као Цинцари, већином би били упадљиво снисходљиви и са неким стидом зазирали од свога имена и језика, али ако би се у новој средини представили као Грци, са висине би надмено гледали на словенску околину. Поставши Грцима, дојучерашњи Цинцари сматрали су се бољим и важнијим од других етничких група и све остале народе би држали за варваре. И у доба када су били турска раја, имали су Јелини о себи високо мишљење. Волели су да се међу Србима упадљиво и неукусно величају речима Јелада, Јелинес, славно јелинско, греческо, Јелин-муж, јунак, философ, војсковођа и др. Истини за вољу, разликовали су се од Срба по томе што међу њима није било неписмених. Трговина је тражила писменост, пословни прагматизам, брзу и спретну памет.

Ретко да је било Грка, полу-Грка, или Цинцара који се сматрао Грком, а да није имао примерак Омирове Илијаде и Одисеје; ове књиге су попут Библије красиле сваку библиотеку ових људи који би их читали у слободно време по неколико пута, тако да су многе стихове знали напамет. Поносили су се Периклисом, Леонидасом, Аристотелесом и другим великанима из античких времена, а у нападима националних осећања бусали су се у груди извикујући имена својих славних савременика, Риге од Фере, Петробеја, Колокотрониса и неких клефтских вођа. Када би хтели да напакосте некоме ко није њихов, истицали би своју греческу мудрост. Стари израз за простог Бугарина, или македонског Словена, који је остао још из византијских времена, волгарос хондрћефалос, што значи Бугарин тврде храстове главе, донели су Грци и у наше крајеве; тако је и понеки Србин постао српско хондроћефалос. Вук Караџић преноси Пирхова запажања са путовања кроз наше крајеве, да код сваког Грка провирује поносита успомена на велике му претке, које ни најнижи Грк никад не заборавља. Иако поносни на свој грчки избор, Цинцари су и даље у пословању разликовали од правих Грка упадљивом снисходљивошћу.

Србима је био стран овај чудни спој надмености и сервилности у истој личности, понашање које подређује индивидуу и лични дигнитет материјалној добити и интересу по сваку цену. Патријарх Василије Јовановић-Бркић (1763–1765) био је сведок прљаве кампање фанариота за укидање Пећке патријаршије; разочаран понашањем Грка по овом питању, написао је за њих да су на језику слаткоречиви, али да истину ретко кад говоре, те да су веома лакоми на власт и господство. До појединачних, спорадичних сукоба између Срба с једне, и Грка и Цинцара с друге стране, долазило је у градовима од самих почетака заједничког живота. Када су Цинцари били газде и мајстори, истицали су се бруталношћу и горопадношћу према калфама и шегртима, без обзира били они Јелини, Срби или нешто треће; када би они били калфе или шегрти слушали су газду без поговора, трпели при том највеће увреде и тешке батине са невероватном лакоћом. Нарочито се у прво доба нису радо гледали са Србима који су им били конкуренција, па су међу Србима у Новом Саду, Земуну, Пешти, Будиму, Темишвару и другим местима настајале заједљиве песме на рачун неких мана Цинцара и Грка. Деда Светозара Милетића је певао у једној песми, пуној презира према Цинцарима, како они као господари извијају над калфама штапалице, и да тако бесних људи нема ни у Татарској, да у томе превазидоше сва Циганија.

 

***

 

Носиоци угарског и аустријског племства међу Грцима и Цинцарима

Хабзбуршка монархија је на основу религијске истоветности своје Јелине у политичком смислу третирала једнако као Србе и сврставала их у исту групу (у документима се помињу исто као Срби (Раци, Илири). По истом критеријуму сви Грци и Цинцари који су у монархији стекли племићке титуле и званично су били сврставани у ред племенитих Срба. Први случајеви стицања племства међу истакнутијим представницима јелинског дела православне популације у монархији јављају се у исто време као код Срба, још пре Великог бечког рата, мада су ови примери веома ретки. Током осамнаестог столећа ситуација се мења, када ће бити доста случајева да су православни без посебних условљавања (првенствено верских и политичких) стицали мађарско или аустријско племство. Куповина или добијање племићке титуле на основу војних и дипломатских заслуга давало је стеченом богатству новопеченог племића друштвени статус и верификацију, и сврставало их у ред повлашћеног друштвеног слоја. На тај начин су јачали феудалну структуру и истоветне процесе у монархији.

Велики бечки рат (1683–1699) још увек је био у току када су прве српске, међу њима и малобројне цинцарске, или грчке породице добиле племство. Срби су племство стицали на неколико начина. У образложењу о додели племства истицана је заслуга, односно услуга учињена владару и држави. Кандидати нису добијали племство у исто време, нити су као племићи били истог ранга, исте политичке и финансијске моћи. Разликовао их је и начин на који су постајали племићи: племство су на пример, добијали најближи рођаци митрополита и епископа, виши официри због својих ратних заслуга; чести на листи за стицање племства били су државни чиновници, затим управници или провизори властелинства. Постојале су две основне групације кандидата, на основу угледа и заслуга у оквирима својих занимања: војни нобилитет добијали су официри, док су цивилно племство стицали црквени великодостојници, чиновници и богати трговци. На основу ове праксе у историографији је прихваћена основна подела на војно и цивилно племство. Угарски нобилијарни систем познаје следећу узлазну градацију рангова племства: нижи племић без предиката, племић са предикатом, затим барон, па гроф и на крају кнез, као највиши степен племства.

Када су се многи Срби, официри и племићи средином XVIII века одлучили да оду у Русију, са њима је отишао сразмерно мали број Грка и Цинцара. У односу на претходни период, у времену од 1751. до 1790. године, много више Јелина је добило племство, што их је чврсто везало за монархију. Током Седмогодишњег рата у којем су граничарске снаге чиниле значајан део аустријске војске, десетак Срба официра добило је војничко племство за заслуге на ратишту. Тридесетак српских породица је купило племство после инкорпорације Тамишког Баната 1779. године. Тада је дошло до распродаје коморских поседа, највише земље покуповали су Срби, Грци и Цинцари и од тада долази до веће концентрације јелинског елемента у Банату. Богати трговци би куповином неког од банатских спахилука добијала и племићка диплома са предикатом. Посрбљени Грци и Цинцари су били племићи земљодршци, са предикатима који указују на њихово властелинство. Тако су Николићи имали предикат од Рудне, Сервијски од Турске Кањиже, а Наке од Великог Сентмиклуша. Њих је било веома мало, можда двадесетак, недовољно да би могли да чине и презентују српско друштво у целини. Са друге стране, било их је сасвим довољно да активно учествују у креирању историје Срба у Угарској.

Манастирлије (Монастерлије)

Међу првим заслужним Цинцарима који су у Аустрији примили војно племство били су Манастирлије. Средином шеснаестог века преци Јована Манастирлије из Македоније су се доселили у Угарску, у Српски Ковин. После завршетка Дугог рата 1606. године део српског становништва се сели из Српског Ковина у Коморан. Међу њима су били и преци Јована Манастирлије. Овде је неколико Срба из Горњег Ковина 1655. године добило војничке племићке титуле, међу њима је био и Јованов отац Петар. Јован Манастирлија се помиње као коморански војвода у биткама против ердељског кнеза Ђерђа Ракоција. Кнежев син Ференц касније ће подићи велики устанак и из темеља уздрмати Хабзбуршко царство.

У време Великог бечког рата (1683–1699) Јован се помиње приликом похода херцега Карла Лотариншког против последњег будимског паше Ибрахима, који је бранио Ђер. Док је царска армада била заустављена код Ујвара, Карло Лотариншки је у намери да ослободи Ђер марширао поред Дунава преко Коморана, ког су Турци држали под опсадом. У тој бици Јован се истакао храброшћу и официрском проницљивошћу, па је због тих својих особина напредовао у служби. Прошло је неколико година када је Манастирлија био запажен у борбама приликом одбране Голупца од опсаде Турака 1689. године.[13] За испољену храброст на бојном пољу и за официрске врлине Јован је био одликован високим одликовањем Медаљом или колајном на четвороструком златном ланцу. На аверсу ове колајне био је портрет владара, а на реверсу утиснут је мађарски државни грб.

 

Наке

Грофовске титуле су имали и чланови знамените породице Нако. Наке су били врло богати Цинцари који су своје богатство крунисали племићком титулом. Браћа Христифор и Кирил су из Македоније стигли у Банат између 1760. и 1770. године. Силно су се обогатили тргујући свиме и свачиме, па су 1784. године купили племство и спахилук Комлош и Велики Сенмиклуш (данас у Румунији, код пограничног места Жомбољ). Поред поменуте браће, из ове породице и из Великог Сенмиклуша био је Константин, рођен 1743. године, (место рођења непознато). Поред трговине, Наке су били први који су се у Јужној Угарској опробали у производњи памука. О овоме сведочи илирац, Хрват Драгутин Сељан:

Памук садити под Јосипом II перва покушења учинише братја Нако, који су из Турске симо населише. Ови једнога сељанина дозваше, из околице, оне (из Македоније), где највише памука расте и тако перви више јутарах с овим посејаше. Ово је после и у неких околицах Темешвара, Вершца, Панчева и. т. д. Наследовано било и много путах знатно трудове наплатило. Ну мерзло поднебје запрека биаше, па памук подпуно дозрелио није, и зато нису знатнија расплодјења учињена.[14]

Од чланова ове породице најзначајнији за српску културу био је Јован, син моћног Христифора Наке племенитог од Сент Миклуша. Јован Нако се родио 1814. године (по Огњановићу 1811. године) и живео у своме дворцу у Комлошу, месту са већинским румунским живљем. Чувен по богатству и мушкој лепоти, био је велики светски бонвиван. Пропутовао је готово читав свет, уживао у радостима живота и лепим вештинама, али је већ са 23 године, (или 19, како каже Душан Попов у своме чланку Јован пл. Нако од Великог Сенмиклуша, велепоседник и први књижевни задужбинар Матице српске, објављеном у Темишварском зборнику бр. 4, 2006.) исказао велику зрелост. Под утицајем Теодора Павловића постао је велики добротвор српски пошто је основао књижевни фонд Матице српске, са оснивачким улогом од 5. 000 форинти. Према извештају Србског дневника од 2. априла 1861. године, Накин фонд је тада садржао 5.250 форинти основног капитала, код приватних дужника било је 787 форинти и 50 новчића, у штедионици 6.209 форинти и 84 новчића, у готовом новцу било је 191 форинта и 96 нов; фонд је износио свега 12.439 форинти и 30 новчића аустријске вредности.[15] Кад је Јован остарио и престао да води живот препун страсти и шаренила, посветио се хуманитарном раду у већој мери. Тако је између осталог, поклонио 1.000 форинти дому за сирочад у Великом Бечкереку.

Јован Нако од Сент Миклуша умро је 12/25. марта 1889. године у Бечу, или пак 9/21. марта како пише Илија Огњановић. Бечке новине Neues Wiener Tagblatt обележиле су његову смрт пригодним чланком. Из новина сазнајемо да је Јован био таст херцога од Сан Марко и да је поред великог имања у Банату имао и више кућа у Пешти, Бечу и на још неколико места. Наиме ренте и других улагања покојник је за живота убирао дневно око 1. 800 форинти чистог дохотка. Јован Нако је био велики заљубљеник у позориште, па је у своме дворцу уредио праву позорницу и све пратеће позоришне реквизите. Преко целе године на имању је држао оркестар, униформисано особље и глумачку трупу за коју је из Беча доводио најбоље глумце преко својих пословних агената. Једно време је управитељ ове трупе био глумац А. Цербони, који се после смрти мецене Јована преселио у Америку и тамо глумио. У Накином позоришту били су ангажовани следећи глумци: чувени бечки љубавник Дифенбах, интригант Валденберг, а за женске љубавне улоге ангажована је Марија Форстер, која је од распусног живота полудела и на крају умрла у самоћи и беди. Позориште је играло своје комаде свако вече, било је ту трагедија од пет чинова али је публику најчешће чинио сам Нако, јер друге често није било.

Позоришни реквизити, костими и опрема набављана је из Париза и Лондона, дворана у којој се играло била је грађена и декорисана по узору на једну дворану у Лувру. Отмену лепоту Нако је задржао и у својим касним годинама, био је поносан на свој изглед и неговао га. Тако је месечно једном из Будимпеште у Комлош долазио дворски фризер који би му радио ундулације по најновијој моди. Покушао је да код својих Комлошана пробуди љубав према позоришту, али када је схватио да је узалуд, потрудио се да их култивише на други начин. Често их је терао да се купају у купатилу које је он подигао, оне који су то избегавали гонио је силом. Лист закључује некролог Јовану Наки констатацијом како су Беч и бечка позоришта изгубили много Накином смрћу, јер је он био од оних ретких мецена који уметност нису само волели већ су водили рачуна о принципу да је уметништву потребан хлеб насушни.[16]

Неки Јелини са презименом Нако живели су у Новом Саду и верујем да су били у сродству са Накама из Великог Сенмиклужа. Међу исповеданим за 1781. годину у Николајевској цркви је и Димитрије Нако. Његов побочни рођак могао би бити новосадски грађанин Стефан Нако, кога налазим у магистратским списима Новог Сада. Овај Стефан је 1813. године од др Андреја Камбера позајмио 152 холандска дуката. Међу посланицима на Благовештенском сабору, одржаном у првој половини априла (2–20) 1861. године у Карловцима, из редова посланика духовног реда учествовао је и Антоније пл. Нако, архимадрит манастира Бездин.

Дуке

Кроз завидну војну каријеру царски официри из породице Дука стекли су високу титулу угарских барона. Оснивач ове цинцарске војничке породице у Новом Саду, Никола Дука прешао је као трговац пред Турцима из Београда у Осјек, а одатле у Нови Сад. Никола је рођен 1714. године у Македонији, вероватно у Костуру (Касторији). Николин брат, нама непознатог имена, из Београда је отишао у Темишвар и из ове породичне линије је потекао вероватно најчувенији изданак ове породице, барон и аустријски генерал Петар Дука (1756–1822); Петар се као коњички официр истакао у ратовима које је Аустрија водила са Турцима крајем XVIII века и против Француза, па је за награду 1793. године био одликован орденом Реда Марије Терезије, уз који је добио и баронско достојанство.[17]Високо вреднован од самог монарха, Дука је 1800. године именован за команданта гарнизона у Темишвару, а 1805. уздигнут је на чело Банатске генералне команде, где формално остаје до 1813. године, али је од 1809. главне задатке обављао у Царском ратном стану у Бечу. До тада је у време Првог српског устанка поред команде над војном силом Баната контролисао и границу на Дунаву. О овој породици биће доцније више речи.

Дамаскини

Од Угарског сабора је 19. септембра 1800. године спахилук у јужном Банату добио и Љубомир Стеван (у неким документима се налази под мађарским обликом овог имена, Иштван) Дамаскин де Немети. Овај Љубомир Стеван је био исти онај Стефан племенити Дамаскин који је као посланик на Темишварском сабору са Марком Сервијским поднео тужбу против торонталског жупана Баћањија. Према малобројним и штурим изворима Дамаскини су потицали из грчке трговачке породице која се средином XVIII века доселила у Темишвар. Стеван је према неким изворима био трећа генерација Дамаскина у том делу Баната. Куповином угарског племства добио је предикат de Nemethy и спахилук Хајдучку греду, дотадашње добро немачко-банатске граничарске регименте. На своме имању је 1809. године населио најамне раднике Мађаре католике и Словаке евангелисте, укупно око 500 душа. Властелинству је током времена промењено име у Хајдучица, и Феликс Милекер ово место описује у своме путописном делу Хроника подунавских земаља, где наводи да је на имању поред Мађара и Словака живело још неколико породица Немаца и покатоличених Бугара. Стеван Дамаскин је био веома богат човек: поред поседа у Немету имао је још доста земље, двоспратну кућу и кафану у Темишвару, а служио је као судија вишег суда Торонталске и Тамишке жупаније. Са супругом Маријом, рођеној у племићкој породици Зако, изродио је седморо деце. Умро је на Видовдан, 28. јуна 1817. године.

Потомак ове српске породице грчког порекла био је Стеванов унук, можда најзначајнији члан ове породице, Јован Дамаскин Неметски. Школовао се у Темишвару и Пешти, обављао је части великог жупана Тамишке жупаније и био један од запаженијих учесника Благовештенског сабора 1861. године. У Угарском сабору је као један од једанаесторице српских представника заступао Стари Арад. Често је боравио у Пешти и тамо био један од креатора српског друштвеног живота. Умро је у Темишвару новембра 1892. године, којим поводом му је лист Браник у броју 134 објавио некролог.

Сви познати представници породице Дамаскин, од Стевана до Арсена су се у црквеним протоколима, школским књигама и другим документима изјашњавали као Расцијани и чували своје православне и српске традиције. Ова грана Дамаскина ће се крајем деветнаестог века, личним избором Арсена, чувеног путника по Африци, ловца на лавове и књижевника у покушају, однародити и помађарити, за шта је било заслужно порекло Арсенове мајке Етелке и орођавање са већ покатоличеном, некада цинцарском породицом Дадање.[18]

Након завршетка рата са Турском (1788–1791), још двадесетак лица добило је племство за заслуге у рату, али је неколицина њих купила племство као трговци. Били су то представници угледних грчких и цинцарских породица које срећемо на Темишварском сабору, када се српско племство по први пут у новијој историји појављује као сталеж. Међу седамдесет петорицом племића (спахија) учесника сабора, једанаест их је било из редова Грка и Цинцара. Највишег достојанства били су Христифор Нако од Семиклуша, Марко Сервијски од Турске Кањиже и о њему ћу касније рећи нешто више; следе Живан Ђуричко од Модоша, (данас Јаша Томић), Наум Моско од Иванде, Хаџи Михаило Сисањи, Пачача или Пачаџија и други. Грчко-цинцарски депутати у рангу нижег племства без предиката били су Михаило Христић, великоварадински ешкут (сеоски судија, извршитељ), Атанас Дука из Вировитице, Тома Лацковић из Копривнице, Атанасије Јанковић из Карловца и Стеван Манастирлија из Каполне. Грчког, или цинцарског порекла на Темишварском сабору били су епископи: арадски, Павле Авакумовић и горњо-карловачки Генадије Димовић.

После Сабора куповина угарског племства је код богатог српског грађанства постала тренд као помодни симбол друштвене величине и угледа, па су се Илирској дворској канцеларији многи добростојећи грађани обраћали молбама за куповину племства. Према расположивим документима из фонда Канцеларије, новосадски грчки трговци Константин Георгијевић Диван, књижари браћа Каулици, Јован Константиновић и други подносили су молбе у том циљу. Канцеларија њихове молбе није разматрала већ их је пребацивала на решавање у Угарском сабору.[19]

[1] Иако је у нашој историографији и другој релевантној литератури прихваћен облик имена Монастерлија, или Манастерлија, проф. Славко Гавриловић је инсистирао на његовом изворном облику, изведеног од грчке речи манастир, па тако презиме треба да гласи Манастирлија. Презиме произилази из топонима Манастир или Манастири, грчког имена за Битољ и одређује географско, свакако и етничко порекло својих носилаца (аутор).

[2] Вероватно најпознатији потомак Јелина који су се тада населили у Аустрију је диригент Херберт фон Карајан. Његови преци су се под презименом Карајанис или Карајанидес, почетком осамнаестог века из Козанија доселили у Салзбург и тамо веома успешно трговали оријенталном робом. Један представник ове породице је прешао у Саксонију и тамо стекао титулу барона. Према неким биографима, мајка великог диригента била је Српкиња из Новог Сада и своје грчко-српско порекло Херберт је радо истицао. Други оспоравају српско порекло његове мајке Марије тврдњом да је била Словенка из села Мојстране у Крањској Гори.

[3]Љубивоје Церовић: Срби у Румунији од раног средњег века до данашњих дана, Министарство Републике Србије за везе са Србима изван Србије, Београд 1997, електронско издање.

[4] Када су их власти Монархије законом обавезали да приме њено поданство, Грци и Цинцари су почели да се масовније баве и занатима. Обогативши се, куповали су земљу и бивали земљопоседници, али није забележен ни један случај да су они радили земљу као земљорадници.

[5] Рестриктиван однос према насељавању православног становништва у Петроварадин званично престаје 1777. године, када му се прикључује комунитет Буковац, насељен искључиво српским живљем. Ратни савет је још средином XVIII века дозволио православно богослужење за војнике те вероисповести, које се вршило у импровизованој капели у казамату, али је 1759. године забранио присуство богослужби шездесет тројици православних цивила, грађана Петроварадина.

[6] Славко Гавриловић: Прилог историји трговине и миграције Балкан-Подунавље столеће, САНУ, Београд 1969, 6–8.

[7] Józsa Hévizi, Autonomies in Hungary and Europe, Corvinus Society 2004, 64.

[8] С. Гавриловић, наведено дело, 12.

[9] Józsa Hévizi, наведено дело, 64.

[10] Архив Војводине, Илирска дворска комисија, депутација 1745–1777, Аналитички инвентар XIII/1, фасц. 1А бр. 8, 1755.

[11] Сине наука сматра Цинцарима, али су се чланови ове породице генерацијама сматрали Грцима. Њихова друштвена величина импоновала је грчкој држави, па је 21. децембра 1854. године влада у Атини наименовала барона Симеона Сину за грчког посланика у Бечу. Влада је ради тога усвојила ad hoc закон по коме би се заслужним Грцима давало право грађанства, ма они и наживели у Грчкој. (Србски дневник, Нови Сад децембра 1854.). Симеон Сина је као грчки посланик за католички Божић 1861. године поклонио бечкој сиротињи 2.000 форинти сребра (Србски Дневник, Нови Сад 15. јануара 1862).

[12] Фридрих Вилхелм фон Таубе: Опис Славоније и Срема, Матица српска, Нови Сад, 1998, 88. Фридриха Вилхелма фон Таубе (1728–1778). Сматра се немачким писцем, који је неко време био у служби Карловачке митрополије и на основу личних посматрања објавио 1777. године велико путописно дело о Славонији и Срему.

[13]Љубивоје Церовић: Срби у Словачкој, е-књига, Пројекат Растко.

[14]Драгутин Сељан: Земљопис покрајинах илирских, илити oгледало земље, Загреб, 1843, 136.

[15] Србски Дневник, недеља 21. маја 1861.

[16] Илија Огњановић: Занимљиве приче и белешке знаменитих Срба, Српска штампарија Загреб 1900, 83–85.

[17] Године 1757. у Аустрији је установљено војно одликовање Ред Марије Терезије. Уз овај орден ишла је и плата, а уз то и годишње још 300 до 800 форинти додатка, као и право жене официра на пензију у случају да остане удовица. Такође, уз овај орден могла се добити и титула барона, уз подношење молбе. Срби витезови Реда Марије Терезије били су: Арсеније Сечујац од 1761. године, Павле Папила од 1762, Павле Давидовић од 1779, Вука Савић од 1788. и Петар Дука од 1793. године.

[18] Божидар Ковачек: Два књижевна изненађења из породице Дамаскин, Темишварски зборник 3, Матица српска Нови Сад 2001, 134, 135.

[19] У даљем тексту биће речи о племићима из породица Сервијских, Николића и других новосадских Јелина племића, који овде нису поменути.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања