CERSKA BITKA 1914. GODINE

28/01/2017

CERSKA BITKA 1914. GODINE

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

Ni dva meseca nije prošlo posle senzacionalnih vesti o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika u Sarajevu, a poput gromoglasnog pucnja odjeknula je nova vest sa Balkana i to na svim svetskim meridijanima. Bila je to vest o izvanrednoj i neverovatnoj pobedi srpske vojske nad austrougarskim agresorom u Cerskoj bici. Dok je celokupno čovečanstvo zapanjeno zurilo u novinske članke u poznatim svetskim štampanim medijima, koji su ih izveštavali da je „David zaista nadmudrio i pobedio Golijata“, nemačke vojne snage, saveznici Austrougarske u alijansi Centralnih sila, samouvereno su umarširali u Brisel, a na dan same pobede srpskih ratnika na Ceru, pregazili su i belgijski Lijež. Istovremeno, ruska vojska trpela je veliki pritisak nemačkih trupa kod Tanenberga na Istočnom frontu i u prvi mah, izgledalo je kao da će „lažni Tevtonci“ ugasiti plamen otpora civilizacije prema varvarstvu. Međutim, u evropske i planetarne metropole stigao je dašak „vetrova pobede i nade“, a pokrenuli su ga srpski titani u grotlu uragana koji je besneo na padinama Cera avgusta 1914. godine. Sile Antante doživele su svoju prvu pobedu u Velikom ratu, i to izvojevanu srpskim oružjem. Bila je to ujedno i prva srpska pobeda u Prvom svetskom ratu, a ina u tada već trogodišnjem, neprekidnom ratovanju Kraljevine Srbije, Kraljevine Crne Gore i srpskog naroda u celini za slobodom, počev od konačnog proterivanja Turaka iz najvećeg dela Balkanskog poluostrva 1912, pa sve do sloma bugarske zavojevačke politike narednog leta 1913. godine. Mnogo „prvog“ nalazi se u najbližoj relaciji sa Cerskom bitkom. Kao što smo naglasili, bila je to prva pobeda u Prvom svetskom ratu, prva pobeda srpskog oružja u istom, prva saveznička pobeda sila Antante, ali bio je to i događaj koji je upamćen i prema prvom vazdušnom okršaju dve suprotstavljene ratne avijacije, odnosno u Cerskoj bici su po prvi put avioni iskorišćeni u „dvoboju dva vazduhoplovna aparata“, kada je jedan od tri srpska aviona susreo austrougarsku mašinu u izviđanju terena. Bitka na Ceru bila je i prva bitka u istoriji srpskog naroda u kojoj je, faktografski i istoriografski, zabeleženo učešće osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića, siročeta kome je neprijatelj sve pobio, a dom uništio, a koji je zbog svoje hrabrosti isakazane u boju dobio i čin kaplara. Bila je to prva bitka u kojoj je sve živo ustalo da brani život i prag od krvožednog Moloha koji je iz Beča i Berlina zinuo na ondašnju Srbiju. Bila je to bitka koja je postala uzor svim kasnijim bitkama, poput Kolubarske, „bitke nad bitkama“, ali i „majci svih bitaka“, bici na Kajmakčalanu 1916. godine.

Vrhunac „julske krize“ u Evropi, a posebno u međudržavnim odnosima Austrougarske i Kraljevine Srbije, dogodio se, zapravo, 23. jula 1914. godine kada je Dvojna monarhija uputila svom „južnom susedu“ ultimatum u deset tačaka, direktno ga okrivivši za umešanost u Sarajevski atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju 28. juna 1914. godine. Karakter tog čuvenog dokumenta najbolje je opisao britanski ministar spoljnih poslova Edvard Grej koji je za isti rekao da je „… ultimatum najstrašniji dokumet od svih koje je ikada sačinila diplomatija, a država koja bi prihvatila te zahteve prestala bi da bude nezavisna“. Naravno, nota austrougarske vlade bila je i sročena, kako u sadržajnom, tako i u formalnom pogledu na način koji bi bio potpuno neprihvatljiv za bilo koju suverenu i nezavisnu državu i to sa prethodno i perfidno sračunatim planom da zahtevi Habzburške monarhije, zaista i budu odbačeni, što bi bio dovoljan i minimalistički nužan povod za pokretanjem ratnih operacija protiv Srbije. Potkrepnju ovim činjenicama nalazimo i u javno proklamovanim stavovima načelnika Generalštaba Carsko-kraljevske armije Dvojne monarhije feldmaršala Franca Konrada fon Hecendorfa, koji je izlaz iz krize nastale u odnosima sa Srbijom pronalazio i u sopstvenim rečima: „Rat, rat i samo rat!“. Nepodeljenu podršku vojno-politički vrh Crno-žute monarhije dobio je iz Berlina, odakle je nemački kajzer „grmeo“: „Srbi moraju biti uništeni, bez milosti i to brzo, bez odlaganja!“. U konsultacijama sa ruskom vladom i prema savetima koje je dobijala iz Sanktpeterburga, ali i na osnovu veoma kritičkih i na momente žustrih, neblagonaklonih upozorenja iz savezničkih prestonica na Zapadu, Srbija je prema zahtevima Austrougarske zauzela do krajnjih granica pomirljiv stav, želeći da po visoku cenu pristanka na ponižavajuće i ultimativne uslove, izbegne oružani sukob i potencijalnu ratnu katastrofu. Međutim, srpska vlada Nikole Pašića nije mogla da prihvati poništavanje dostojanstva i suvereniteta države, za koje je procenila da su izraženi u petoj i delimično šestoj tački ultimatuma, pa je te delove austrougarske note odbacila, a ceo dokumet načelno prihvatila. U nadi i očekivanju da će srpska vlada načiniti baš takav potez, Austrougarska je 25. jula 1914. godine prekinula diplomatske odnose sa Srbijom, da bi joj nakon tri dana putem otvorenog, nediplomatskog telegrama, upućenog preko Bukurešta, objavila i rat. U telegramu, koji je potpisao zajednički ministar spoljnih poslova Monarhije grof Lepolod fon Berthold, izražen je stav prema kome „…Austrougarska smatra da Kraljevska vlada Srbije nije na odgovarajući način odgovorila na notu datiranu od 23. jula, koju je predao autrougarski ministar u Beogradu, te od ovog trenutka Austrougarska se smatra u ratu sa Srbijom…“. Nisu pomogli ni vapijući apeli sveruskog imperatora Nikolaja II na svog rođaka nemačkog cara Vilhelma II da nemačka vlada spreči izbijanje ratnog požara u Evropi. Upravo je nemački kajzer silovito skolio Autrougarsku da što pre pokrene „kaznenu ekspediciju“ protiv Srbije, pa je na depeši svog poslanika iz Beča, čak napisao: „Sada ili nikada!“.

Već 25. jula, na dan prekida diplomatskih veza zvaničnih Beča i Budimpešte sa Beogradom, srpskim vlastima i javnosti postalo je jasno da je rat neizbežan. Naime, toga dana Vlada Kraljevine Srbije naredila je evakuaciju prestonice, ali i opštu mobilizaciju. Ratna prestonica države postao je Niš, gde su preseljeni Narodna skupština, Dvor, Vlada, kao i diplomatska predstavništva u Srbiji, dok je u Kragujevac premešteno sedište Generalštaba, a potom i Vrhovne komande Srpske kraljevske vojske. U opštoj atmosferi krajnje napetosti i tzv. „ratne groznice“ koja je zavladala u zemlji, na poziv za mobilizaciju javilo se oko 420 hiljada vojnih obveznika ili blizu deset procenata ljudi od ukupnog broja stanovnika u ondašnjoj Srbiji. Do 30. jula mobilizacija je pokazala visoki stepen uspeha, a u privrednom i vojničkom pogledu prethodnim ratovima, potpuno iscrpljenoj zemlji, ipak nije nedostajalo izvanredne spremnosti i patriotizma u odbrani svoje otadžbine. Sa dostojanstvenom tugom, zbog svesti o neizbežnosti nacionalne tragedije, ali i sa verom u snagu i iskustvo njegovih ratnika stečenim u prethodnim ratovima, moral srpskog vojnika je glorifikovao i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević rečima izgovorenim 3. avgusta, dakle svega desetak dana pre opšte invazije neprijatelja na Srbiju: „… Pozvao sam Vas da pod vašim pobedonosnim zastavama, iako još umorni od skorašnjih naših pobeda stanete opet na branik otadžbineNa oružje, moji dični sokolovi! U ovom svetom ratu ja ću Vam biti komandant. Ja sam se na Kumanovu, Bitolju i Bregalnici sa ponosom divio Vašoj hrabrosti i Vašem besprimernom samopregorevanju. Zato sam i uveren da ćete Vi i ovoga puta umeti samo da uveličate slavu i lepi glas srpskog oružja i Vašega junaštva“. Već 28. na 29. jul, austrougarskom teškom artiljerijom bombardovan je Beograd, a do kraja pomenutog meseca stradali su i Obrenovac, Šabac, Veliko Gradište i Smederevo, odnosno svi pogranični gradovi Srbije na rekama Savi i Dunavu. Uz velika stradanja civila, neizmernu materijalnu štetu i pogranične sukobe u severozapadnom „uglu Srbije“, svima je postalo jasno da navedene neprijateljske akcije predstavljaju samo uvod u opsežnu ofanzivnu operaciju koju će u avgustu Dvojna monarhija preduzeti protiv nezavisnih srpskih zemalja – Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore. U datom periodu srpska vrhovna komanda našla se u problemu preciznog određivanja stvarnih operativnih namera neprijateljskih snaga, odnosno u dilemi u vezi sa tačnom procenom iz kojeg pravca će Austrougarska preduzeti ofanzivu i invaziju. Uzevši u obzir sve prirodne, georeljefne i logističke prednosti geostrateškog položaja severnog, pograničnog dela Srbije uz Savu i Dunav, Vrhovna komanda srpske vojske zaključila je da će glavni invazioni napad i budući manevarski operativni pravac kretanja austrougarskih snaga koristiti upravo pomenuti status međudržavne granice Dvojne monarhije i Srbije na navedenim rekama. Pomenuti uslovi opredelili su vojvodu Radomira Putnika i oficirski kadar Vrhovne komande da očekuju napad sa severa i koncentrisanje austrougarskih snaga za dejstva na velikomoravskom i kolubarskom pravcu, zbog čega je navedena komanda izvršila grupisanje sopstvenih snaga i raspored vojnih jedinica u skladu sa ovim procenama.

Prva armija, koju su činili Timočka divizija prvog poziva, Timočka, Dunavska i Moravska divizija drugog poziva i Konjička divizija, pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na liniju: Svilajnac – Topola – Rača, sa Braničevskim odredom na Dunavu, odnosno na velikomoravskom pravcu; Druga armija, koju su činili Šumadijska, Moravska i Dunavska divizija prvog poziva i Kombinovana divizija, pod komandom generala Stepe Stepanovića raspoređena je na prostoru: Aranđelovac – Lazarevac, sa ojačanom Dunavskom divizijom prvog poziva kod Beograda, odnosno njen pravac dejstva bio je na kolubarskom potesu; Treća armija, koju su činili Drinska prvog i Drinska divizija drugog poziva, tri prekobrojna puka prvog poziva i dva puka trećeg poziva, pod komandom Pavla Jurišića-Šturma bila je raspoređena u širem rejonu Valjeva, sa Obrenovačkim i Šabačkim odredom na Savi i Lozničkim, Jadarskim i Ljubovijskim odredom na Drini, odnosno nalazila se na jadarsko-mačvanskom potesu; Užička vojska, koju su činili Šumadijska divizija drugog poziva, Užička brigada i Limski odred, pod komandom generala Miloša Božanovića bila je raspoređena na prostoru: Rogatica – Bajina Bašta – Mokra gora – Priboj – Užice, odnosno njen pravac dejstva je bio na zapadnomoravskom i sandžačkom potesu; Crnogorska vojska, koju su činili odredi: Lovćenski, Hercegovački i Sandžački, u jačini od oko 30 hiljada boraca, bila je, takođe, spremna za borbu. Uprkos generalnom planu Vrhovne komande Carsko-kraljevske armije Austrougarske da njene oružane snage na Balkanu dejstvuju samo defanzivno i da budu operativne za slučaj ulaska Ruskog carstva u rat, Oskar Poćorek je odlučio da promeni taj plan i da krene u ofanzivu protiv Srbije. U uverenju da će jednom iznenadnom i munjevitom ofanzivnom operacijom svoje Balkanske vojske pod komandom feldmaršala grofa Oskara fon Poćoreka slomiti otpor Srbije i Crne Gore za svega nekoliko nedelja, austrougarska vrhovna komanda odlučila je da invaziju na Srbiju započne sa Zapada, preko donjeg toka reke Drine, a ne sa severa i dolinom Morave, što je predstavljalo jedan rizičan plan za Austrougare iz razloga što te, pre svih Poćorekove arogantne, nadmene zamisli, nisu uvažavale situaciono stanje na terenu. Zapadni krajevi i ondašnje i današnje Srbije, na početku Prvog svetskog rata nisu imali povoljan vojnostrateški položaj, posebno ne u infrastrukturnom i georeljefnom pogledu. Na osnovu pomenutih zamisli, austrougarske snage, njihove tri armije sa 285 hiljada vojnika i oficira, tri hiljade konjanika i 1200 komada artiljerijskog naoružanja, raspoređene su na sledeći način: Druga armija koju su činili Četvrti, Sedmi i Deveti korpus, pod komandom generala Bema Ermonjija nalazila se u Sremu i Banatu; Peta armija, koju su činili Osmi i Trinaesti korpus, pod komandom generala Liberiusa Ritera fon Franka, bila je raspoređena na prostoru Brčko – Bijeljina – Zvornik i Šesta armija koju su činili Petnaesti i Šesnaesti korpus, pod neposrednom Poćorekovom komandom, bila je raspoređena na pravcu Vlasenica – Rogatica – Kalinovik – Sarajevo u istočnom delu današnje Republike Srpske, a ondašnje Bosne.

Prema osnovnoj ideji operativnog plana čiji su tvorci bili vojvoda Putnik i njegov pomoćnik, a u to vreme general, Živojin Mišić ovako grupisane i prema severu orijentisane snage imale su zadatak da pod zaštitom isturenih i pomoćnih odreda na graničnom frontu prema Dunavu i Savi, ali i Drini izvrše strategijski doček i da saobrazno situaciji pređu u nastupanje kada se ispolji pravac dejstava neprijateljskih snaga. Kao što smo naglasili, suprotno očekivanjima srpske komande, austrougarske snage su bile koncentrisane na osnovu planova o udaru sa Zapada, iz Bosne, a preko Drine, dok je njihova Druga armija dobila zadatak da demonstrira prema Beogradu i Obrenovcu, dok ne bude prebačena na Istočni front. U zoru 12. avgusta austrougarska Peta armija počinje forsiranje Drine, dok Druga armija Crno-žuto monarhije preduzima demonstrativne napade duž srpskih obala Dunava i Save, kako bi zavarala srpski vojnokomandni vrh da će na tom pravcu uslediti njihov glavni udar. Neprijateljska artiljerija snažno bombarduje Beograd, Obrenovac i Šabac, a pojedini delovi Druge armije prelaze Savu i zauzimaju Šabac, Podrinjsku Mitrovicu i niz sela u okolini Šapca. U periodu do 15. avgusta srpska Vrhovna komanda donosi odluku o postepenom pregrupisavanju svojih snaga prema severozapadnoj Srbiji. Prva i Druga srpska armija su izvršile premeštanje prema Severozapadu sa zadatkom da Druga armija sa Konjičkom divizijom preko Tekeriša napadne u bok i pozadinu neprijateljskih snaga koje su nastupale dolinom Jadra, a da Prva armija pređe na prostor raposreda Druge armije i da odatle nadgleda Severni srpski front i služi kao strategijska rezerva. Treća armija je dobila zadatak da se u punom kapacitetu angažuje prema Drini i Savi i da zadrži prodor austrougarskih snaga u dolini Jadra. Istovremeno, Užička vojska je dobila zadatak da pređe u ofanzivu prema Višegradu i da na taj način za sebe veže značajne neprijateljske snage na pomenutom pravcu. Na taj način stvoren je plan za bitku. Snažnom odbranom u širokom luku Save i Drine, od Šapca do Gučeva, Treća armija nekako odoleva snažnom pritisku neprijatelja, a austrougarska Peta armija tek 14. avgusta uspeva da pređe Drinu, istovremeno potisnuvši slabije srpske zaštitne odrede na Drini kod Loznice. Narednog dana, 15. avgusta, u šest operativnih kolona, Peta austrougarska armija je nastavila sa nastupanjem da bi u toku večeri izbila na Cer i u dolinu Lešnice i Jadra, dok je 42. divizija Osmog korpusa zauzela Krupanj. Nastupanje austrougarskiih snaga kroz severozapadnu Srbiju pratili su masovni zločini, masakri nad srpskim civilnim stanovništvom u Podrinju i Mačvi. U direktivi komande autrougarskog Devetog korpusa nalazilo se uputstvo o postupanju prema zatečenom civilnom stanovništvu u Srbiji: „…Rat nas vodi u jednu neprijateljsku zemlju, u kojoj živi narod ispunjen prema nama fanatičnom mržnjom, gde se mučko ubistvo, kao što to katastrofa u Sarajevu pokazuje, upravo kao junaštvo slavi. Prema takvom narodu svaka humanost je štetna i ko u ovom slučaju bude imao milosti, taj će najstrožije biti kažnjen…“, izričito se naglašava u direktivi. Nikad do kraja utvrđeni bilans zločina austrougarskiih trupa, u kojima su nažalost, u monstruoznim krvničkim poslovima, prednjačili pripadnici hrvatskog naroda i deo muslimanskog stanovništva iz Bosne i Hercegovine, otkriva strahotne i zapanjujuće podatke: „…u Šapcu je razoreno ili ozbiljno oštećeno 2.500 kuća; oko 2.500 osoba izgubile su sve bombardovanjem i pljačkom; 1.500 građanskih osoba poginulo ili bilo odvedeno od neprijatelja; 537 porodica nestalo je. U mačvanskom srezu: 457 kuća razorenih, 359 osoba ubijenih, 371 osoba odvedena, od kojih je mnogo ubijeno usput. U azbukovačkom srezu: 182 osobe ubijene, 228 zapaljenih kuća i 42 osobe odvedene. U jadarskom srezu: 741 kuća razorena, 1.738 porodica u bedi i mnogo iskasapljenih osoba. Za rađevski srez zasad je nemoguće dobiti podatke…“. Radom Arčibalda Rajsa i komisija za utvrđivanje austrougarskih zločina posle bitke, civilizovani svet je došao u priliku da se upozna sa razmerama „civilizatorske misije“ austrougarskih krvoloka.

Pred zverstvima nad civilnim stanovništvom i njegovom imovinom, koje je činila nastupajuća krvoločna „Kaznena ekspedicija“ u Jadru i Mačvi, izbegli narod se povlačio pravcima prema centralnoj Srbiji, što je izazvalo infrastrukturni kolaps na zakrčenim putevima. Pomenuto stanje na drumovima Zapadne Srbije Drugoj armiji Stepe Stepanovića je znatno oteževalo njihov usiljeni marš u toku koga su oni hitali prema Ceru i Iverku. Na osnovu direktive Vrhovne komande od 15. avgusta, general Stepa Stepanović je naredio Konjičkoj diviziji da izbije na liniju Šabac-Lešnica i zatvarajući pravac Šabac-Tekeriš obezbedi bok Druge armije. Šumadijskoj diviziji prvog poziva naredio je da oslobodi Šabac, a od Moravske divizije prvog poziva i Kombinovane divizije obrazovana je Cerska udarna grupa sa zadatkom da napadne u bok neprijatelja koji je u tom trenutku prodirao dolinom Jadra. Vreme tada postaje najveći izazov za obe suprotstavljene vojske. Uočivši značaj planine Cer za izvođenje ovog manevra, iako tada nije znao da se u tom trenutku na njemu već nalaze delovi austrougarskog Osmog korpusa, Stepa Stepanović je istog tog 15. avgusta, samoinicijativno odlučio da ovlada njegovim grebenom. Kombinovanoj diviziji izdao je naredbu da po mogućstvu još u toku noći 15. na 16. avgust izbije na greben Cera i zauzme kotu, odnosno utvrđenje Kosanin grad. Stepa Stepanović je imao mišljenje da od posedanja ove kote zavisi i sudbina vojne operacije i cela odbrana Srbije. Po teškoj letnjoj kiši i raskaljanim drumom, a pod komandom generala Mihaila Rašića, komandanta Kombinovane divizije, ova junačka jedinica je u sred noći 15. avgusta izbila na istočne padine planine Cer i iznenada se kod Tekeriša sukobila sa desnom kolonom austrougarske 21. divizije koja se tu zatekla. Dok je na nebu besneo letnji, vatreni uragan od kišne oluje, na zemlji se otvorio pakao oružanog klinča dostojnog kakve biblijske epopeje. U jedinstvenu vatrenu stihiju, poput plesa dva vatrena zmaja, spojili su se nebo i zemlja… Tim noćnim bojem kod Tekeriša, počela je čuvena Cerska bitka, ali ne prema zamislima srpske Vrhovne komande, dakle udarom u bok neprijatelja u dolini Jadra, već direktnim frontalnim sukobom Cerske udarne grupe sa austrougarskim Osmim korpusom na Ceru. U tešku borbu koja je trajala celu noć, sukcesivno su uvođene nove jedinice, kako bi koja pristizala na bojište. U toku 16. avgusta otvoren je deveti krug pakla na cerskim padinama, kada se bitka za osvajanje planine rasplamsala svom žestinom. Po veličini, sukobile su se približno jednake snage, ali su se usled iskustva i neizmerne požrtvovanosti, srpski 1, 2. i 6. Prekobrojni pukovi Kombinovane divizije, bolje snalazili, te su na izmaku dana razbili glavninu 21. austrougarske divizije i prislili je na bezglavo povlačenje prema Drini. U sudaru leve kolone srpske Konjičke divizije sa levom kolonom austrougarske 21. divizije, tog 16. avgusta na Radlovcu i Skakalištu na severnim padinama Cera, ova udarna neprijateljska jedinica biva u potpunosti razbijena i onesposobljena za dalju borbu. Istovremeno, Konjička i Šumadijska divizija prvog poziva, veoma veštim manevrima u reonu Šapca i Mačve, uspešno su izvršili postavljeni zadatak prema zamislima Stepe Stepanovića, onemogućivši na taj način spajanje i sadejstvo austrougarske Druge i Pete armije, i to u trenutku kada je pomenuta veza bila najpotrebnija za spasavanje 21. divizije na Ceru. Treća armija u dolini Jadra je odolela napadima austrougarskog Trinaestog korpusa, sprečivši prodor neprijatelja u pravcu Valjeva. U toku naredna dva dana, 17. i 18. avgusta, Cerska udarna grupa je vodila neprestane borbe sa autrougarskom 9. divizijom, da bi 19. avgusta konačno slomila otpor levog krila Frankove Pete armije i ovladala grebenom Cera i Iverka, čime je i ovu diviziju prinudila na povlačenje u rasulu. Pomenuta 9. sa razbijenim delovima 21. austrougarske divizije 19. i 20. avgusta uspela je da se povuče i prebaci preko Drine. Uzalud je Poćorek zahtevao od generala Franka da izdrži pod svaku cenu dok mu ne stigne pojačanje. Poraženu i razbijenu vojsku više niko i ništa nije moglo zaustaviti u opštoj bežaniji i davljenju u nabujaloj Drini. Tih dana, iz razbijenih sumanutih redova neprijateljske „ekspedicije“, čule su se samo psovke upućene caru Franji, Poćoreku i oficirima carsko-kraljevske vojske. Međutim, najviše se isticalo jedno, gromoglasno pitanje: „Wo ist Drina?“. Kada je shvatio da je ofanziva propala, komandant Pete armije general Frank naređuje povlačenje kompletne Pete armije na celom frontu i sa svih položaja, a do 20. avgusta, ovo naređenje je u potpunosti ispoštovano. Neprijatelj je iza sebe ostavio bogat ratni plen i oko 23 hiljade oficira, podoficira i vojnika izbačenih iz ratnog stroja. Nakon što su srpske snage 24. avgusta oslobodile i Šabac, Vrhovna komanda Srpske kraljevske vojske objavila je zvanični kominike u kome je saopštila da se, osim zarobljenika, na teritoriji Kraljevine Srbije, više ne nalazi nijedan neprijateljski vojnik, te da se „Kaznena ekspedicija“, odnosno ofanziva autrougarskih snaga završila potpunim slomom agresorskih trupa. Gubici su bili ogromni. Srpske snage imale su negde oko 4000-5000 poginulih i oko 15 hiljada ranjenih, dok je Austrougarska izgubila oko 10 hiljada života svojih vojnika, pri čemu je bilo i njihovih 30 hiljada ranjenih saboraca. Kao posebno priznanje i u zahvalnost zbog briljantne pobede i odbrane Otadžbine, već 20. avgusta slavni general Stepa Stepanović unapređen je u čin vojvode. Međutim, ovde nije bio kraj austrougarskoj agresiji na Srbiju. Tražeći revanš i sa znatno jačim snagama, već 8. septembra 1914. godine, napad neprijatelja će biti ponovljen, čime je počelo jedno od najpotresnijih poglavlja povesnice srpskog naroda u Prvom svetskom ratu.

Uz Boj na Mišaru i Kosovsku bitku iz prethodnih vekova, a u slobodnoj, modernoj i samostalnoj srpskoj državi sa početka XX stoleća, Cerska bitka predstavlja i prvu bitku u kojoj je odbranjen i afirmisan postament duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog nacionalnog kolektiviteta. Da se tu branila izgradnja tog postamenta, osećao je i zapovednik austrougarskih trupa feldmaršal Oskar fon Poćorek, koji je u pohodu na Srbiju leta 1914. godine obećavao da će rat protiv „balkanskog varvarina“ biti zapravo „šetnja od Šapca do Niša“, ali je ipak u tu „šetnju“ poveo sa sobom i gotovo tri stotine hiljada pripadnika svoje armade. „Šetnja“ za koju je pretpostavljene uveravao da će trajati dve do tri nedelje i da će ista biti okončana pre rođendana cara i kralja Franca Jozefa I Habzburškog-Lotarinškog 18. avgusta 1914. godine, završena je masovnim davljenjem austrougarskih soldata u Drini, koji su u rasulu i bez pameti, bežali pred pobedničkom srpskom vojskom okićenom lovorovim vencima „cerskog trijumfa“, hitajući, valjda, da svom „svečaru-kajzeru“ za rođendan poklone srpsku pobedu. Glasno jadikujući, feldmaršal Paul fon Hindenburg, potonji načelnik nemačkog generalštaba i predsednik Nemačkog rajha u posleratnim godinama, a u vreme Cerske bitke komandant Osme armije i pobednik Bitke kod Tanenberga, sukob između Poćoreka i vojvode Putnika, dva suprotstavljena zapovednika, okarakterisao je rečima: „Gde se magarac može meriti sa lavom!“.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja