CARSTVO ASTEKA

31/10/2021

Autor: doc. dr Rastislav Stojsavljević

Carstvo Asteka predstavlja državu istoimenog naroda na prostoru današnjeg Meksika. Ova civilizacija se razvila u poznom srednjem veku i doživela je svoj maksimum od 30-ih godina XIV veka do dolaska španskih konkvistadora. Prestonica carstva bio je grad Tenohtitlan na obali jezera Teškoko, na mestu današnjeg Meksiko Sitija. Na usponu carstva, astečki saveznici su bila plemena Teškoko i Tlakopan, koja su se dolaskom Španaca okrenula protiv njih.

Starosedelački narodi u Srednjoj Americi potiču iz Azije. Pripadaju žutoj rasi i potomci su naroda koji je za vreme poslednjeg ledenog doba ali i početkom sadašnjeg interglacijala prešao iz Azije preko Beringovog moreuza u Aljasku i migrirao na jug. Astečka plemena su u XIII veku u meksičku dolinu i posle dugogodišnjih borbi sa Olmecima i Toltecima osnovali svoju prestonicu Tenohtitlan, 1325. godine. Znak da su došli u „obećanu zemlju“ videvši jednom prilikom orla kako jede zmiju na kaktusu. Asteški sveštenici su po predanju baš taj znak čekali jer im je to projavio njihov bog Sunca, Hutzilopohtli. Ovaj znak sa orlom i zmijom se nalazi na grbu savremenog Meksika.

Iako asteška kultura nikad nije dostigla kulturne i umetničke vrednosti Maja, tehnologiju i poznavanje astronomije koju su oni postigli, bila je vredna pažnje. Gradili su hramove i palate, imali su naprednu zemljoradnju. Dolaskom na prostor Meksičke visoravni preorijentisali su se na zemljoradnju i postali sedelački narod. Nekoliko decenija pre dolaska Španaca, astečka prestonica imala je oko 100.000 stanovnika. Grad je bio živ i šarolik. Kuće, vile i hramovi su pravljene blještavom belom i tamnocrvenom bojom. Grad se nalazio na 2300 m nadmorske visine iz kojeg se pružao pogled ka vulkanima na jugu.

Ulice Tenohtitlana bile su prošarane kanalima po kojima su plovili čamci. To je bio razlog zašto su je konkvistadori u prvom susretu sa prestonicom nazvali „Venecija Novog sveta“. Na glavnom trgu u Tenohtitlanu postojala je velika pijaca gde je znalo boraviti i do 60.000 ljudi iz grada i okolnih mesta.

Početkom XVI veka na presto ovog carstva došao je dvadesetdvogodišnji mladić po imenu Montezuma. Pod njegovom vladavinom političku vlast u carstvu držala je plemićka elita i prvosveštenici. Da bi se zaštitili od ustanka naroda, plemićki rodovi su živeli u zasebnim četvrtima grada. U Tenohtitlanu ta se četvrt nazivala Tepan. Činovnici i trgovci su činili drugu klasu građana, dok su na dnu klasne lestvice bili robovi. Međutim, oni nisu imali status kakav je bio poznat u kasnijem vremenu kolonijalne uprave. Robovi su mogli da se žene, pa čak i da steknu imetak ukoliko bi jedan deo davali carstvu. Ipak, jedan deo ratnih zarobljenika je ubijan tako što su žrtvovani u hramovima astečkim bogovima. Ono što su Asteci najviše poštovali bio je kult Sunca. Sunce je svako veče zalazilo, a kako bi osvanulo narednog jutra, bila mu je potrebna snaga. Tu snagu je Sunce između ostalog dobijalo tako što su Asteci prinosili ljudske žrtve, tačnije srce koje kada se izvadi iz grudi žrtve je još uvek kucalo.

 Svaki čovek bio je član neke porodice, porodice su bile deo klana (grupe porodica), a dvadeset ovakvih klanova činilo je pleme. Plemensko veće bilo je sačinjeno od vođa svih klanova. Asteci su bili veoma vešti državnici. Njihova država je bila monarhija naslednog tipa. Kralj je morao da ima neku ratnu pobedu i veliki broj zarobljenika. Zarobljenici su se žrtvovali u strašnim krvavim obredima. Nakon svake pobede usledilo bi krunisanje kralja krunom ukrašenom zlatom, draguljima i perjem. Vladar je živeo u ogromnoj palati okružen izuzetnim luksuzom.

Zvaničan jezik Asteka se zvao nauatl. I danas u Meksiku oko 1,5 milion potomaka Asteka priča ovim jezikom. Asteci su imali knjige koje su se zvale kodeksi. Te knjige su bile dugi komadi papira koji su se savijali poput harmonike. Astečki sistem računanja vremena bio je blisko povezan sa religijom. Po njoj, svet se završavao na svake 52 godine i bogovi su ga iznova stvarali, ali jednom, na kraju jednog od ovih ciklusa, svet će nestati. Zbog toga, kada bi se jedan ciklus završio, čekali su početak novog sa velikom teskobom; gasili su sve vatre i čekali smrt, ali kada bi zvezde najavile početak novog doba od 52 godine, palili bi novu vatru na telu neke, nedavno žrtvovane, osobe. Asteci su verovali da su ljudske žrtve neophodne da bi dale snagu njihovim bogovima, kako bi svojom energijom nastavili da održavaju život. Solarni kalendar od 365 dana su delili na 18 meseca po 20 dana kome su priključivali još pet dodatnih dana kako bi upotpunili godinu.

Asteci su verovali i u boga Kvetsalkoatla. Ovo verovanje će biti ključno u periodu kada su došli Španci. Ovaj bog nije tražio ljudske žrtve. Davao je uputstva čoveku o zemljoradnji, zanatima i drugim poslovima. Borio se protiv boga Hutzilopohtlija. S obzirom da se ovaj krvožedni bog služio prevarom, Kvetsalkoatl je poražen i oteran. Astečko predanje je govorilo da je otišao preko mora na istok zaklinjući se da će se vratiti opet. Godinu njegovog dolaska Asteci su zvali Ce Acatl. Te godine su pale na 1363, 1476. i 1519. godinu po hrišćanskom kalendaru. I upravo u ovoj poslednjoj godini, Montezuma je svedočio brojnim nebeskim znamenjima koja su mu govorila da se približava sudbonosna godina kada će se prognani bog vratiti. Iste godine se pojavio Fernando Kortez.

Posle poslednjeg Kolumbovog putovanja, na Hispanjolu u Santa Domingo je iz Španije stigao mladić po imenu Fernando Kortez. Brzo je poslao omiljena ličnost u lokalnoj zajednici Španaca ističući se svojom hrabrošću i pameću. Učestovavao je i u ekspediciji kojom su Španci prisvojili Kubu. Guverner novih španskih poseda bio je Dijego de Velaskes. On je nekoliko godina posle osvajanja Kube slao nekoliko ekspedicija koje su stizale do obale Jukatana i današnjeg Verakruza. Asteci su pažljivo pratili ova španska iskrcavanja sve više bivavši uvereni da se prognani bog vratio. S obzirom da prognani bog stiže da se vrati na svoj presto, bilo je potrebno ukazati mu najveće počasti i poštovanje. U proleće, u petak 22. aprila 1519. godine „prognani bog“ u liku Korteza stupio je na tlo carstva Asteka. Kortez je stigao sa 11 brodova, 550 vojnika, 16 konja, 10 pušaka  i 4 topa. Ma koliko bili malobrojni, ovo je bila solidna vatrena moć u evntualnoj borbi protiv urođenika.

Prvi susret na obali Kortez je sa svojim ljudima imao sa Montezuminim glasnicima. Oni su ih obasuli poklonima u zlatu i srebru. Španci su tada bili sigurni da su došli na pravo mesto po ono što su tražili. Kako bi bio siguran da će njegovi ljudi prihvatiti njegovo naređenje da krene na astečku prestonicu i zauzme je u ime španske krune, potopio je celu svoju flotu uklonivši mogućnost da se bilo ko pokoleba i vrati na Kubu. Nekoliko dana kasnije posetili su ga glasnici lokalnog plemena Totonak. Oni su bili astečki vazali i žalili se na težak položaj nudeći mu pomoć u borbi protiv svojih gospodara. S obzirom da je bio svestan da u poređenju sa Astecima ima mali broj vojnika, lukavi Kortez rešio je da prihvati ponudu.

Novembra meseca iste godine, Kortez je sa svojim ljudima stigao u astečku prestonicu i susreo se sa Montezumom. Astečki vladar, siguran da pred njim stoji prognani bog, poklonio mu se, uputio molitvu i ustupio mu svoje kraljevske dvore. Nekoliko dana Kortez je sa svojim ljudima uživao u astečkom gostoprimstvu. Njihove odaje gledale su na glavni trg gde su svedočili svakodnevnom prinošenju žrtava. Situacija je izmakla kontroli kada su astečki prvosveštenici počeli da ismevaju hrišćansko učenje koje su Kortezovi ljudi propovedali. Kortez je tada dohvatio gvozdenu šipku i počeo da razbija kamena astečka božanstva. Rušeći kipove vrhovnog boga Hutsilopohtlija, Kortez je unišio svaku nadu za mir. Astečki sveštenici su već krenuli da podbadaju građane protiv Španaca, dok se Montezuma našao u vrlo neprijatnoj situaciji. Videvši da je situacija izmakla kontroli, Kortez se sa svojim ljudima povukao iz grada ka obali. Tu je dobio pojačanje sa Kube i krenuo nazad ka prestonici.

Petog dana sukoba, Kortez je pozvao Montezumu da mu dopusti da sa svojim ljudima napusti grad. Teškom mukom je to uspeo. Povukao se ka jugu i boravio kod indijanskih plemena koja nisu bila naklonjena Astecima. Deset meseci se pripremao. Tada je odlučio da je došlo vreme da se osveti. U maju 1521. godine je napao prestonicu. Izgradio je male brodove na jezeru i time dobio dodatnu premoć. Presekao je Astecima i dovod pijaće vode čiji je izvor bio van grada. I tada je usledila jedna od najsvirepijih bitaka u modernoj istoriji. Osamdeset dana je trajala borba dok se zgrada po zgrada rušila. U avgustu mesecu svi astečki plemići i vođe su pobijeni ili zarobljeni i time je rat konačno završen.

Kada se Kortez nekoliko godina kasnije vratio u Španiju, španski kralj ga je primio sa svim počastima. Bojeći se Kortezovog uticaja, kralj ga je smenio sa guvernerskog položaja. Ali, Tenohtitlan i carstvo je bilo mrtvo. Iako je grad obnovljen, nikada nije dostigao nekadašnji sjaj.

Kao što se moglo videti, mnoge čudne okolnosti su uticale da istorijska pobeda pređe na stranu Evropljana. Asteci su smatrali Špance za svoje izgubljene bogove. Čovek na konju je u početku izazivao strah kod Asteka, često smatrajući da je to jedno biće. Upotreba vatrenog oružja uticala je da se Asteci obeshrabre. Kortez je mudrim ratovanjem sklapao savezništva sa ostalim urođeničkim plemenima i time smanjivao opasnost zbog malog broja vojnika koje je imao.

Suočavanje Asteka i Španaca značilo je mnogo više od susreta dve velike nacije. Bio je to sudar dve različite kulture. Španci su smatrali da urođenik pripada nekoj nižoj rasi i da je predodređen da bude rob. Optuživali su Asteke za tiraniju, idolopoklonstvo, ljudožderstvo, bogohuljenje i druge grehove. Smatrali su ih za varvare iako su videli njihove veličanstvene građevine.

Na nesreću po sebe, Asteci su nosili zlatne ukrase i nakit. U mislima Španaca zlato i slava bili su uvek najvažniji. Oni nisu napustili Evropu kako bi izbegli rat ili razna gonjenja kao doseljenici u Severnu Ameriku. Ali nisu obrađivali zemlju kao kolonisti sa prostora sadašnjeg SAD već su na to nagonili urođenička astečka plemena. U svakoj dolini širom Meksika podizali su crkve. Podigli su ih oko 12.000 u toku perioda kolonizacije. Crkve su svedočile pobedi Hrista nad Hutsilopohtlijem.

Uz oružje, Španci su Astecima doneli i bolesti. Asteci su umrali u hiljadama od malih boginja. Trebalo bi napomenuti i Bartolomea de la Kasasa, monaha koji se prvi bunio protiv španske svireposti. Odlučio je da zakonom stane na put zločina pa je osnovao sud koji se zvao encomienda. Ipak, ovo je često ostajalo samo kao slovo na papiru. Nedovoljna kontrola uticala je da je ovo de la Kasasovo delo imalo samo delimičan uspeh.

Prvi Španci koji su došli u Ameriku bili su konkvistadori. Ti ljudi su pripadali veku feudalizma koji se još nije završio, a stajali su na pragu otkrića. Oni su bili pustolovi koji su često finansirali svoje ekspedicije i stavljali sve na kocku. Oni su imali samo jedan cilj: tražili su zlato. Bili su voljni da daju svoje živote da bi postigli svoj cilj. Ponešto od onog bola koji su drugima naneli i sami su pretrpeli.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja