Bžežinski o Jugoslaviji

27/04/2021

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

Poznati geopolitičar Zbignjev Bžežinski održao je, uoči 9. Svetskog kongresa sociologa u švedskom gradu Upsali (avgust 1978), važan brifing na kojem je američkim učesnicima ovog skupa govorio o politici SAD prema Jugoslaviji. Pojedini istraživači jugoslovenske krize, poput ruske istoričarke Jelene Guskove, ovo izlaganje ocenili su kao ugaoni kamen politike zapadnih sila, koja je početkom devedesetih prouzrokovala razaranje SFRJ. Ovaj istup tadašnjeg Karterovog savetnika za nacionalnu bezbednost višestruko je važna istorijska činjenica jer urušava najpre mit o navodnoj podršci američke politike celovitoj Jugoslaviji, ali i drugi mit o navodnom srpskom nerazumevanju prirode političkih procesa nastalih posle pada Berlinskog zida. Na koji način i pod uticajem kojih faktora je uobličeno ovo izlaganje?

Hrvatski novinar Darko Hudelist pisao je o redovnim kontaktima predvodnika hrvatske političke emigracije Mate Meštrovića i Bogdana Radice sa Bžežinskim. Jedan od takvih susreta dogodio se u Meštrovićevom stanu za vreme boravka Milovana Đilasa u Njujorku 1968. godine. Bžežinski je tada predvodio specijalni istraživački Institut za pitanja komunizma, a pored toga bio je član Veća za planiranje u Stejt departmentu (1966–1969). Zanimljivo je da je ovom razgovoru prisustvovao i Filip E. Mozli, koji je u to vreme bio na čelu Ruskog instituta na Univerzitetu Kolumbija.  Hudelist navodi da je prilikom susreta Đilas nastojao da američke sagovornike uveri da Jugoslaviji preti velika opasnost od sovjetske (ruske) intervencije i da joj je zbog toga neophodna pomoć SAD i Zapada, ali je Bžežinski odlučno odbacio ovakav mogući razvoj događaja (sovjetsku invaziju na SFRJ, prim. autora). Ovaj stav proisticao je iz izvanrednog poznavanja situacije u SFRJ, gde su Amerikanci imali „informatore“ na najvišim državnim položajima.

U vreme kada je ubeđivao Bžežinskog o neminovnosti američke podrške, Đilasu nije bio poznat detaljan izveštaj Džona Kembela koji je za potrebe SIO sačinjen o Jugoslaviji 1967. godine. Ovaj autor precizno je opisao stanje u zemlji za koju nije video perspektive i čija je budućnost, prema njegovim rečima, još u to vreme bila sumnjiva. Svestan hipokrizije Brozovog režima u njegovoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, Kembel je savetovao da se odnosi s Jugoslavijom i nadalje neguju „kao primer i uzor Istoku“. Uprkos ovom izveštaju, Bžežinski je javno naglašavao da ona predvodi sve komunističke države u ekonomskoj reformi, otvorenosti društva i ideološkoj umerenosti. Međutim, desetak godina kasnije (1977) u izveštaju Trilaterale dominiraju upozorenja „o krizi oko Titovog nasledstva, nacionalnim tenzijama i Jugoslaviji kao potencijalno najeksplozivnijoj tački u Evropi“. Sve to je svakako imalo presudni uticaj na stavove koje je Bžežinski izgovorio 1978. godine.

Izlaganje Bžežinskog u potpunosti je odisalo retoričkim pitanjem: šta će biti s Jugoslavijom kada Tito umre? Reč je o temi koja je veoma opterećivala Amerikance, koji su strahovali da bi Jugoslavija, posle Brozove smrti, mogla postati član Istočnog bloka. Ne ulazeći ovom prilikom detaljnije u američke ocene Titove ličnosti i njegove uloge u svetskoj politici (koje su veoma pohvalne, prim. autora), s današnje distance veoma su zanimljive preporuke u vezi s američkim delovanjem u SFRJ, a koje se i sada čine veoma aktuelnim. Tako iz ovog  izlaganja saznajemo za američku podršku praksisovcima, kao i za taktiku istovremenog pomaganja onim snagama u vrhu države koje su spremne da se suprotstave uticajima Sovjeta (Rusa), ali i za podršku nacionalnim separatistima koji su „prirodni neprijatelji ideologije komunizma“. Veoma su zanimljive i preporuke o zaduživanju SFRJ koje su u američkom dugoročnom interesu, zatim ideje o širenju potrošačkog mentaliteta kao najbolje protivteže svakom komunističkom egalitarizmu, potom koncepcija medijsko-kulturološke infiltracije kao vida nametanja zapadnog sistema vrednosti, i, što je veoma interesantno, oslanjanja Amerike na imućnije delove društva – pripadnike tzv. liberalne inteligencije i one koji se zalažu za neograničene medijske i umetničke slobode. Sa stanovišta geopolitike, posebno je važna direktiva o razbijanju Pokreta nesvrstanih, čiji je SFRJ bila osnivač, i to preko delovanja latinoameričkih država – američkih saveznika u tom pokretu.

Kao što je poznato, završetkom Hladnog rata bivša SFRJ je postala nepotrebna zemlja. Govor Bžežinskog iz 1978. godine bio je „proročka“ najava razbijanja jedne zemlje i, posledično, uništenja jednog naroda (srpskog) za koji je čuveni Džordž Kenan rekao da su „najveći američki prijatelji u Evropi“. Diplomatski odnosi Srbije i Amerike uspostavljeni su davne 1881. godine i imaju dugu i bogatu tradiciju. Predsednik Vilson je 1918. godine podigao srpsku zastavu na Beloj kući i podržao stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Svega stotinak godina kasnije (1981) SAD su podržale demonstracije separatista na Kosovu. Bio je to uvod u krvavi raspad zemlje i „rat koji se mogao izbeći“. Nažalost, u novoj podeli sveta, nastao je jedan novi svetski politički talas koji se sručio na našu zemlju. Bžežinski je decenijama bio u središtu takvog političkog ambijenta. Jedan uticajni ruski časopis je povodom njegove smrti 2017. godine napisao da je „Bžežinski preminuo, ali da mi i dalje nastavljamo da živimo u svetu koji je stvarao“.

 

LITERATURA:

Zbignjev Bžežinski, Velika šahovska tabla, Vojna štamparija, Podgorica 1999.

Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize, I–II, IGAM, Beograd 2003.

Smilja Avramov, Trilateralna komisija, Nova Evropa, Beograd 2006.

Darko Hudelist, Govor Zbignjeva Bžežinskog o razbijanju Jugoslavije 1978. godine, Novi standard, 14. 11. 2014.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja