Bregalnička bitka – odlučujuća bitka Drugog balkanskog rata

23/06/2021

Autor: Stevan Stojkov 

Razdoblje oslobodilačkih ratova 1912–1918 predstavlja jedan od najslavnijih perioda u srpskoj istoriji. Naši slavni preci su pošli u osvajanje slobode nadahnuti dubokim osećanjem da sudbinu ne treba snositi, nego da drugima sudbina treba biti. Zapalili su Balkan i postali sudbina turskom, bugarskom, austrougarskom i nemačkom carstvu.

U velikim i značajnim bitkama ovog razdoblja kojima je krojena nova karta sveta, svojom ratničkom veštinom, požrtvovanjem i hrabrošću srpski vojnici su zadivili sve. Saveznici su s oduševljenjem klicali srpskoj vojsci. Neprijatelji su, neretko u panici, uzmicali pred njom.

Pobede u ovim bitkama su imale svoju cenu. Ona je bila strahovita. Sloboda je zahtevala nebrojene ljudske žrtve. Svesno polagajući svoje živote na oltar otadžbini, naši preci su nas zadužili da podarenu slobodu čuvamo, a njihovo žrtvovanje i junaštvo pamtimo. Nažalost, pamćenjem se ne možemo podičiti.

Da bi sebi olakšali, napravili smo izbor. Dali smo sebi za pravo da izaberemo nekolicinu bitaka iz ovog perioda o kojima ćemo još koliko-toliko pričati i na taj način ih održavati u sećanju. Postupajući tako, ostale smo nepravedno prepustili zaboravu. Jedna od njih je i Bregalnička bitka.

Bregalnička bitka se smatra najkrvavijom bitkom balkanskih ratova. Ona je bila odlučujuća za ishod Drugog balkanskog rata. Pobeda ostvarena u njoj predstavlja jednu od najznačajnijih i najvećih pobeda u oslobodilačkim ratovima. Redovi koji slede su skormno podsećanje na nju i događaje koji su joj predhodili.

Balkanski savez

Početkom 20. veka Tursko carstvo je bilo na vrhuncu unutrašnje krize. Nezavisne balkanske države nastoje da iskoriste ovakvu situaciju kako bi oslobodile sve one teritorije koje se još od srednjeg veka nalaze pod vlašću Turske. U oktobru 1909. godine u Rakonđiju se sastaju ruski car Nikolaj II i italijanski kralj Viktor Emanuel. Na tom sastanku je priznato načelo „Balkan balkanskim narodima“.

Balkanskim narodima je poslata poruka da će ove dve sile blagonaklono gledati na stvaranje njihovih bližih međusobnih veza.

Ustanak Arbanasa tokom 1910. godine koji je doveo do krvavih nereda u Kočanima, Beranima i Sjenici u kojima su žrtve bili Srbi, zauzimanje Prištine, Peći, Prizrena i Skoplja od strane albanskih pobunjenika, kao i objavljivanje rata Turskoj od strane Italije, 29. 9. 1911. godine, s ciljem zauzimanja turskih pokrajina Tripolitana i Cirenaica, ubrzale su stvaranje saveza balkanskih naroda.

Do ovih događaja pregovori oko stvaranja saveza balkanskih naroda tekli su sporo i teško. Usled opasnosti da velike sile, na prvom mestu Italija i Austrougarska, ne pruzmu ključnu ulogu u rešavanju istočnog pitanja i kasnije podele evropske teritorije turske carevine, balkanske države sedaju za pregovorački sto, približavaju se i postižu sporazum. Balkanski savez je stvoren.

Polugu saveza je predstavljao ugovor između Srbije i Bugarske. Njega su 13. marta 1912. godine sklopili dr Milovan Milovanović i Ivan Gešov. Bugarsko-grčki savez je sklopljen 29. maja, a savez između Srbije i Crne Gore je ozvaničen 27. septembra 1912. godine.

Sklopljeni dvojni savezi su se sastojali iz političke i vojne konvencije. Politička konvencija je uređivala podelu novooslobođene teritorije, dok se vojna konvencija odnosila na raspored i usklađivanje vojnih snaga na ratištu između dve države.

Oformljen na ovim osnovama, Balkanski savez je predstavljao značajnu političku i vojnu snagu balkanskih država. Po prvi put u istoriji Balkana, Srbi, Bugari i Grci su istupili zajedno protiv jednog neprijatelja. Rat na koji su se spremale balkanske države protiv Turske nije bio osvajački rat, već delo oslobođenja svojih sunarodnika.

Prvi balkanski rat

Veliko iznenađenje je predstavljala činjenica da Austrougarska nije preduzela nikakve energične mere kako bi se sprečio rat. Računica kojom se vodila Dvojna monarhija je bila sledeća: Bugarska će imati određenih uspeha u ratu, ali će zato Turska potući Srbiju i tako joj uštedeti nezahvalne mere neophodne da bi se obuzdale srpske pretenzije. Takođe, u Beču se verovalo da će borbe trajati dugo i da će iscrpeti sve zaraćene strane. S druge strane, Nemačka je bila protiv sprečavanja rata, jer je želela lokalizaciju rata na ovom prostoru. Ratni plamen zahvata Balkan.

Prvi balkanski rat je otpočeo objavom rata Turskoj od strane Crne Gore 8. oktobra 1912. godine. Ostale članice Balkanskog saveza 13. oktobra upućuju ultimatum Turskoj. Kako Turska nije mogla da ga prihvati, 17. i 18. oktobra u rat protiv nje stupaju i Srbija, Bugarska i Grčka.

Ako se za rat to može reći, Prvi balkanski rat je svakako bio jedan od najpopularnijih ratova u srpskoj istoriji. Došlo je vreme da Srbin više ne bude rob! Kako navodi istoričar Vladimir Ćorović, Srbija se za ovaj rat odlučno spremila. Odziv u vojsku je bio neočekivan. Srbija je digla 402 200 ljudi za rat. Srpska vojska je bila dobro opremljena, dobro obučena i povrh svega, dobro motivisana.

Vođena željom da osveti Kosovo, srpska vojska beleži sjajne uspehe. Glavni pravac napredovanja je išao Vardarskom dolinom. Pobede koje je izvojevalo srpsko oružje nizale su se brzo i bile su nesumnjive: veličanstvena pobeda u Kumanovskoj bici, oslobođenje Skoplja, pobeda u bici kod Prilepa, pobeda u bici kod Bitolja. Srpskom pobedom u bici kod Bitolja viševekovna turska vlast nad Makedonijom je okončana.

Srpka vojska je bez muke zavladala celim Kosovom i Starom Srbijom. Njeni odredi su već sredinom novembra preko Albanije izašli na jadransku obalu. Srpska vojska je pregazila tursku i za mesec dana uspela da raščisti celo područje od srpske do blizu grčke granice. Budući da su svoj posao završile, pojedinne jedinice srpske vojske bivaju upućene u pomoć saveznicima, kako bi im olakšale borbu s Turcima, na prvom mestu Bugarima u bici za Jedrene.

Primirje i Londonska konferencija

Tursko carstvo na Balkanu je razbijeno. Njegova vojska je primorana na beg. Pod snažnim napadima članica Balkanskog saveza, Turska je zatražila i dobila primirje. Pregovori o miru vođeni su u Londonu, početkom decembra 1912. godine, uz učešće predstavnika velikih sila (Austrougarske, Italije, Nemačke, Rusije, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske).

Neočekivano brz poraz Turske uticao je i na promenu političke situacije. Velike sile su zauzele stav da balkanske države ne treba lišavati plodova njihovih pobeda. Međutim, cilj Austorougarske je da se srpski dobitak u teritorijama što više umanji. Uvidevši da neće biti moguće da Srbe vrati iz Stare Srbije, ona ultimativno traži da se srpska vojska povuče sa jadranske obale.

Na teritoriji koju su oslobodile srpske snage, zahvaljujući Austrougarskoj, formira se samostalna albanska država koja je progašena u Valoni, 28. novembra 1912. godine.

Londonska konferencija se završila neuspešno 23. januara 1913, kada je izveden državni udar u Turskom carstvu. Naime, vođa državnog udara Enver-paša je povukao turske predstavnike sa konferencije. Rat sa Turskom se nastavlja.

Srbija rat nastavlja kao lojalan saveznik. Bugarima i Crnoj Gori upućuje svoju tešku artiljeriju, oružje i deo vojske. Bugarske snage pojačane sa srpskom Drugom armijom (tačnije dve srpske divizije i nešto pomoćnih jedinica) generala Stepe Stepanovića i srpskom teškom artiljerijom zauzimaju Jedrene. Crnogorci uz pomoć Srba osvajaju Skadar, dok Grci zauzimaju Janjine. Bliži se kraj rata

Bez predstavnika Turskog carstva, 30. maja 1913. godine zaključen je Londonski sporazum o miru. Pretrpevši poraz na bojnom polju, ovim ugovorom Turska se odrekla svih evropskih provincija zapadno od linije Enos–Midija. Srbija je bila primorana da se povuče sa jadranske obale. Crna Gora i Srbija su podelile Novopazarski sandžak. Albanija je dobila nezavisnost. Krit je prisajedinjen Grčkoj, a Bugarska je dobila deo Trakije. Konačna odluka o Makedoniji nije donesena.

Sporno pitanje

Prvi balkanski rat je pobedonosno završen, ali članice Balkanskog saveza se pripremaju za novi – međusobni rat. Osvojenu teritoriju treba podeliti, tj. obračunati se zbog nje. Balkanske saveznice treba da regulišu sporna pitanja oko kojih nisu mogle da se sporazumeju ni prilikom sklapanja saveza. Tenzije između Srbije i Bugarske dosegle su kritičnu tačku.

Prilikom postizanja međusobnih ugovora kojima je formiran Balkanski savez, njegove članice, u želji da preduhitre da velike sile podele teritoriju Turskog carstva kako njima odgovara, pitanja oko kojih nisu mogle brzo da se dogovore ostavljale su otvorena i kao sporna ih unosile u ugovore. Da tako nisu postupale, savez između njih nikad ne bi ni bio postignut. Tačku sporenja Srbije i Bugarske predstavljala je teritorija Vardarske Makedonije.

Ugovor o prijateljstvu i savezu između Srbije i Bugarske je postignut na osnovi: sve teritorije koje se osvoje u ratu protiv Turske potpadaju pod zajedničku vlast oba saveznika i sastoje se iz nespornih i spornih teritorija.

Kao nesporne srpske označene su teritorije koje se prostiru na sever i zapad od Šar-planine, a nesporne bugarske teritorije istočno od reke Strume i Rodopa. Teritorija Makedonije je označena kao sporna. Ona je podeljena između Srbije i Bugarske linijom koja polazi od Golemog vrha (severno od Krive Palanke) i ide na jugozapad do manastira Sv. Razmo (selo Gubavci) kod Ohridskog jezera.

Prema odredbama ugovora, utvrđeno je da se svaki nesporazum do koga bi došlo prilikom njegovog tumačenja preda na arbitražno rešenje ruskom caru, „čim jedna ili druga strana bude izjavila da je nemoguće postići sporazum neposrednim pregovorima“.

Zahtev za reviziju

Budući da je ultimatumom Austrougarske izgubila strateški važan izlaz na Jadransko more preko albanske teritorije, Srbija traži nadoknadu u spornom delu Makedonije. Početkom 1913. godine srpska vlada je zatražila prvo reviziju srpsko-bugarskog ugovora. Nakon revizije, plan Srbije je da od ruskog cara zatraži arbitražu, na novoj proširenoj osnovi, u kojoj bi, pored Srbije i Bugarske, učestvovale i Grčka i Crna Gora.

Važno je istaći da je Srbija tražila da zadrži samo one teritorije koje je sama, bez ičije pomoći, osvojila i koje drži pod svojom vojskom. Ništa više od toga.

Uz snažnu podršku austrougarske diplomatije, Bugarska odbija zahtev za reviziju ugovora sa Srbijom i insistira na njegovom doslovnom poštovanju. Takođe, od ruskog cara traži da, u svojstvu arbitra, u roku od sedam dana donese meritornu odluku na osnovu srpsko-bugarskog ugovora.

Očekivano, ruska vlada je odbila da prihvati ultimativno postavljen rok i poziva obe strane na dogovor kako bi se izbegao rat. Ruski apeli na mirno rešenje se ne čuju u Sofiji.

Austrougarska huška Bugarsku na rat. Dvojnoj mornahiji nije dovoljno što je uskratila Srbiji izlazak na more, ona želi dodatno da „osakati“ Srbiju gurajući Bugarsku u rat protiv nje. Sasvim je izvesno da dogovora oko revizije neće biti. Bugarska smatra da je jača od Srbje i da je došlo vreme da se konačno reši problem koji ima sa njom. Uz podršku Austrougarske i njeno obećanje da će Rumuniju držati pasivnom, Bugarska procenjuje da je trenutak da se obračuna sa svojim slabašnim saveznicima i svima pokaže ko je gazda na Balkanu.

Rat je izvestan

Preko potreban mir zamenile su ubrzane pripreme za novi rat. Dojučerašnje saveznice ne raspuštaju svoje vojske. Bugarska je užurbano prebacivala svoje trupe od Čataldže i Bulaira prema Srbiji i Grčkoj, a njena Vrhovna komanda izrađuje projekat plana operacija protiv ove dve države. Njihova namera je jasna: žele da vojnički posednu mesta koja traže od svojih saveznika.

Nerazumevanje između Bugara i Srba je toliko veliko da se otvoreni sukob teško može izbeći. Srbija čini sve da do njega ipak ne dođe. Pristala je i na arbitražu iako je bila svesna da bi ona mogla doneti izvesne ustupke na štetu njenih interesa. Ona to čini jer zna da joj je savez sa Bugarskom, kao odbrambeni savez od Austrougarske, neophodan. S druge strane, Bugarima savez sa Srbijom više ne znači puno. Nije im više bitan, jer imaju podršku Dvojne monarhije.

Opasnost od intervencije Austrougarske je i razlog zbog kojeg se Srbija nije odlučila za preventivni napad na Bugarsku i razrešenje spora na taj način, kako su predlagali vojni krugovi.

U vojsci, kao i u celokupnom srpskom narodu, vladalo je raspoloženje da se oslobođene teritorije ne smeju predati Bugarima ni po koju cenu. Rat je bio očekivan. Znalo se da će do sukoba doći. Jedino se nije znalo ko i kad će započeti Drugi balkanski rat.

Pripreme za bitku

U sklopu priprema za sve izvesniji rat sa Bugarskom, Srbija i Grčka sklapaju savez kako bi se zajednički branile od istog neprijatelja. Vrhovna komanda srpske vojske raspoređuje trupe duž 500 km dugačke granice sa Bugarskom, kao odgovor na kretanje bugarskih snaga.

Na granicu sa Grčkom Bugarska je uputila svoju II armiju. Svu ostalu raspoloživu vojsku Bugari raspoređuju na granici sa Srbijom. Od više mogućih pravaca za napad na Srbiju, četiri se izdvajaju kao najpogodnija.

Prvi pravac je bio u Podunavlju – od Vidina prema Zaječaru pa dalje ka Beogradu. Bugari tu raspoređuju svoju I armiju. Naspram nje svoje položaje zauzima srpska Timočka vojska. Pravac od Sofije prema Pirotu i dalje ka Nišu predstavlja drugi mogući pravac bugarskog napada. Tu je raspoređena III armija bugarske vojske, a naspram nje se nalazi II srpska armija sa svojim komandatom Stepom Stepanovićem.

Treći pravaca napada na Srbiju prostire se od Đustendila prema Kumanovu i Skoplju. Na njemu Bugari raspoređuju svoju V armiju. Naspram nje srpska Vrhovna komanda, koja se nalazi u Skoplju, raspoređuje najjaču formaciju srpske vojske – I armiju kojom rukovodi Petar Bojović. Koncentracijom značajnih snaga na ovom pravcu, načelnik štaba Radomir Putnik, njegov pomoćnik Živojin Mišić i šef operativnog odeljenja Živko Pavlović hteli su da ostvare važnu strategijsku prednost: veoma pokretljiva I armija lako se mogla uputiti prema jugu, ako to zatreba.

Najjače bugarske snage, cela IV armija koju je predvodio general Kovačev, bile su raspoređene u dolini reke Bregalnice na pravcu Štip–Strumica–Kočani. Ispravno procenivši da će Bugari napasti iz ovog pravca i da će se prelomna bitka voditi na prostoru Makedonije, srpska Vrhovna komanda ovde raspoređuje svoju III armiju pod komandom Božidara Jankovića.

Očekujući da će se ključne borbe voditi na strateški važnoj visoravni Ovče polje, srpske snage postavljaju dve linije odbrane. Odluka o tome na kojoj će se liniji prihvatiti bitka nije donesena. Nju će diktirati sam tok borbe.

Bitka svih bitaka

Bugarski plan napada se zasnivao na faktoru iznenađenja. Njihova ideja je bila da, bez objave rata, izvrše jak napad IV armijom i u što kraćem roku pregaze srpske jedinice, nateraju ih na povlačenje i zauzmu spornu teritoriju.

Znajući da raspolažu većim brojem bolje naoružanih vojnika, Bugari su očekivali da njihov plan urodi plodom. Međutim, napravili su veliku strategijsku grešku: podcenili su borbenu moć i manevarske sposobnosti srpske vojske. Srpska vojska se odlikovala elastičnim rasporedom. Ona je mogla da pomera svoje jedinice veoma brzo i bez gubitka njihove borbene sposobnosti. A koliko je zapravo bila moćna srpska vojska, Bugari su veoma brzo osetili na svojoj koži.

Bez objave rata i bez artiljerijske pripreme, Bugari su optočeli napad na Srbiju. Po ličnoj naredbi bugarskog kralja Ferdinanda, general Savov je 30. juna u 2 časa noću izdao naređenje za napad. Jedinice bugarske IV armije su preko reke Bregalnice, a sat kasnije i preko Zletovske reke, otpočele iznenadni napad.

Plan da se srpske predstraže eliminišu noževima kako ne bi uspele da uzbune ostale srpske linije nije u potpunosti uspeo. Iako je deo predstraža likvidiran, deo se, pod borbom, povlači na glavne položaje i prihvata borbu sa Bugarima. Usledio je krvavi okršaj.

Žestoki otpor

Već na samom početku bitke, bugarski plan o iznenadnom napadu koji je trebao da obezbedi brz uspeh na bojnom polju, ne daje rezultate. Srpska vojska pruža ogorčen otpor. Iznenađenje nije uspelo. Krvave borbe razvile su se na Osogovskoj planini i Zletovskoj reci, na Bregalnici u Krivoj Lakavici, kod Udova i Đevđelije.

Žestoki juriši i protivnapadi pešadije koji su se uzastopno smenjivali neretko su se završavali udarom na nož. Hrabri i oštroumni srpski vojnici, snalažljivi i spremni na sve, uspeli su da isteraju baterije u prve borbene redove. Obe strane trpe dramatične gubitke.

Usled spoznaje da žestoke bitke još uvek vode sa predstražama, a da na front tek pristižu srpske elitne jedinice, bugarski napad jenjava. Žestokim otporom je zaustavljeno bugarsko nadiranje. Neprijatelj je uspeo da zauzme neke položaje, ali se srpska odbrambena linija u celini i dalje držala. Uprkos iznenadnom i silovitom napadu, bugarska vojska nije ostvarila značajniji uspeh.

Ključne odluke

Primivši prve izveštaje sa fronta, pred srpskom Vrhovnom komandom je veoma težak zadatak. Nephodno je naći odgovor na pitanje na kojoj liniji će se primiti odsudna bitka sa Bugarima. Postojala su dva suprotna gledišta. Prema jednom, koje je bilo predlog komadanta III armije, trebalo je povući sve jedinice sa Bregalnice i Zletovske reke na rezervni položaj, na liniju Dinlerski položaj–Gradište–Crni vrh–Stracin i na njoj voditi odsudnu bitku.

Većina u štabu, među njima i vojvoda Putnik, u početku se slagala s ovim gledištem. Živojin Mišić je jedini bio protiv njega. Naime, poznavajući srpskog vojnika, on je znao da se povlačenje može loše odraziti na borbeni moral srpskih trupa, te je zastupao gledište da se odsudna bitka treba primiti na prvoj liniji odbrane.

Nakon izvesnog kolebanja, vojvoda Putnik prihvata predlog Živojina Mišića i donosi istorijski važnu odluku da III armija po svaku cenu drži svoje položaje, odbija bugarske napade, a zatim, kada joj se ukaže povoljna prilika, pređe u protivofanzivu.

Pored ove, još jedna odluka je imala odlučujući značaj za dalji tok i ishod Bregalničke bitke. Vojvoda Putnik je izdao naređenje I armiji da zaštiti pravac prema Đunstendilu, a Šumadijskoj diviziji I poziva i Moravskoj diviziji II poziva da izvrše napad u bok bugarske IV armije i tako rasterete srpski front.

Plan nije uspeo

Potpuniji izveštaji sa prvih linija fronta su uverili bugarsku Vrhovnu komandu da iznenadni napad na Srbiju nije postigao svoj cilj. Jedinice srpske vojske su uspešno izdržale napad znatno nadmoćnijih bugarskih snaga i održale se na prvoj odbrambenoj liniji. Umesto očekivane brze pobede, bugarska vojska će morati da vodi duži rat sa svim njegovim posledicama. Stoga, bugarska Vrhovna komanda traži put i način za obustavljenje vojnih operacija.

Vlada Bugarske takođe predlaže da dođe do pomirenja između zaraćenih strana. Drugog dana bitke na front dolaze bugarski parlamentarci s porukom da je srpsko-bugarski spor „plod fatalnog nesporazuma i da bi zbog toga trebalo obustaviti dalje prolivanje bratske krvi“.

Prisustvom bugarskih parlamentaraca na frontu srpske trupe dobijaju vreme da se pregrupišu i spremno dočekaju nastavak bitke, jer bugarski kralj Ferdinand ne želi da obustavi ratna dejstva. On je bio uveren da će, ukoliko se situacija bude razvijala nepovoljno po Bugarsku, Austrougarska ući u rat i da će se time bitka veoma brzo razrešiti u bugarsku korist.

Gvozdeni vitezovi

Na odlučnu intervenciju bugarskog kralja Ferdinanda bitka se nastavlja. Bugarska u borbu uvodi V armiju. Njen zadatak je da ugrozi levi bok srpskih armija u Makedoniji i olakša položaj pritešnjenog desnog krila IV bugarske armije, kao i da forsiranim napadom razbije usamljenu Timočku diviziju II poziva. U neravnopravnoj borbi, brojčano nadmoćnijim bugarskim snagama srpske jedinice pružaju ogorčeni otpor.

Uz izuzetno velike gubitke u ljudstvu, Timočka divizija II poziva je zaustavila bugarski obuhvatni manevar. Takođe, uspešno štiteći desni bok i pozadinu glavnih snaga srpske vojske u širem rejonu Ovčeg polja, ona je omogućila da srpska vojska na suprotnom krilu bitke postigne odlučujući uspeh – probije bugarske ključne odbrambene linije, slomi desno krilo njene IV armije i tako natera Bugare na povlačenje.

U najkritičnijem trenutku bitke, srpska Vrhovna komanda je izdala naređenje da se osvoji kota 650 na obroncima planine Rujna. Ova kota je predstavljala strateški veoma važno mesto, a nalazila se na vrlo nepristupačnom terenu. Kao pomoć u izvršenju ovog zadatka poslat je Drugi pešadijski puk Moravske divizije „Knjaz Mihajlo“.

Vojnici ovog puka u boj su krenuli sa pesmom. Prihvatili su borbu sa Bugarima, koji su na poprištu boja zauzimali znatno bolji, viši položaj. Izdržali su sve neprijateljske napade i taman kad su Bugari pomislili da će uspeti da ih slome, krenuli su u nezaustavljiv juriš kojim je razbijena bugarska odbrambena linija i praktično rešena bitka na Bregalnici.

U bici na Bregalnici Drugi pešadijski puk Moravske divizije „Knjaz Mihajlo“ je stekao besmrtnu slavu. Stekao je pravo da jedini među 100 pešadijskih i artiljerijskih pukova srpske vojske ponese ima Gvozdeni puk. To ime su mu dali, spontano, vojnici drugih srpskih pukova. Na taj način, najhrabriji među herojima su dobili najveće priznanje od svojih ratnih drugova. U bici na Bregalnici Gvozdeni puk je ostao bez svog komandanta pukovnika Ćire Daskalovića, svih komadanata bataljona i komandira četa i polovine ljudstva.

Bugarski poraz

Slamanjem desnog krila bugarske IV armije, srpska vojska je neprijatelju zadala udarac od kojeg on nije mogao da se oporavi. Iako je Bregalnička bitka trajala još četiri dana, ona je probijanjem bugarske odbrambene linije na Rajčanskom ridu bila rešena u srpsku korist. Posledice poraza u Bregalničkoj bici po Bugare su bile katastrofalne. Vojničkim porazom na Bregalnici bugarski položaj je postao očajan.

Jedanaest dana od otpočinjanja bitke u rat se uključuje i Rumunija. Njenim uključenjem u rat protiv Bugarske Bregalnička bitka dobija svoj epilog. Srbija, Grčka i Rumunija dogovaraju zajedničke operacije. U skladu sa dogovorom, srpske jedinice pojačavaju napade prema Sofiji, grčke snage pojačavaju napade s juga, a rumunska vojska bez otpora prelazi Dunav i kreće se takođe prema Sofiji.

Plan je da se tri vojske okupe oko Sofije, opkole Bugare i unište ih. Međutim, Bugarsku spašava posredovanje velikih sila u njenu korist. Na intervenciju Nemačke i Austrougarske, Srbija, Grčka i Rumunija su primorane da zaustave svoje vojne operacije. Bugarska molba za primirjem se uslišava. Primirje s Bugarima se sklapa u Nišu, a pregovori o miru se vode u Bukureštu.

Pregovori o miru su zaključeni 10. avgusta 1913. godine. Potpisivanjem mirovnog sporazuma okončan je Drugi balkanski rat. Prema odredbama sporazuma Srbija je dobila Vardarsku Makedoniju, Grčka Egejsku Makedoniju, Rumunija Južnu Dobrudžu, a Turska uspela da povrati Jedrene. Bugarskoj je ostavljena Pirinska Makedonija.

                                                                                  *

Ulog Bregalničke bitke za Srbiju bio je čitava Makedonija i pobeda u Prvom balkanskom ratu. Ostvarenom pobedom u njoj odbranjene su tekovine Prvog balkanskog rata. U najvećoj i najkrvavijoj bici u njenoj dotadašnjoj ratnoj istoriji, Srbi su izgubili 16 620 ljudi. Bugarski gubici se procenjuju na između 20 000 i 25 000 ljudi.

Pobedom u bici koja se s razlogom smatra pretečom svih velikih bitaka Prvog svetskog rata, ugled srpske vojske je dramatično porastao. Ona je smatrana najmoćnijom oružanom silom u regionu.

Zadivljen hrabrošću i visokim ratničkim kvalitetima srpskog vojnika, u svom izveštaju francuski vojni posmatrač Penenren je napisao: „Srpska vojska i njeni komandanti pokazali su ne samo izdržljivost koja je iznad svake pohvale, nego i snagu i strahovitu ofanzivnu sposobnost koja se ne može sporiti, kao i stvarnu nadmoćnost nad toliko hvaljenom bugarskom vojskom“.

Pobedom u bici koja je odlučila ishod Drugog balkanskog rata, srpska vojska se osvetila Bugarima za poraz na Slivnici. A da li je tada propuštena šansa da se i uništi do kraja bugarska vojska, tema je na koju je sada lako teoretisati. Cilj bitke na Bregalnici 1913. godine je bio da se odbrane teritorije zauzete u Prvom balkanskom ratu. Srpski junaci su to uradili. Najmanje što možemo mi da uradimo jeste da njih i njihov podvig ne zaboravimo.

Izvori:

Ćorović, Vladimir: Istorija Srba; Beograd: Leo commerce, 2010.

Mišić, Živojin: Moje uspomene; Beograd: BIGZ, 1990.

https://www.kcns.org.rs/agora/bregalnicka-bitka-1913-godine-zaboravljeno-junastvo-srpskih-vojnika/

https://www.youtube.com/watch?v=3KDjlYzbeg8

https://www.youtube.com/watch?v=R9iBpYiPmEM&t=62s

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja