Bosna i Hercegovina u Velikom ratu – stav Britanije

23/12/2020

Agora: Milovan Balaban, istoričar

Kako bi se zaokružila slika i shvatio odnos Britanije prema srpskom pitanju u Velikom ratu, pored odnosa ostrvske imperije prema dve srpske države – Srbiji i Crnoj Gori, potrebno je sagledati i njen odnos prema Bosni i Hercegovini. Iako Bosna i Hercegovina nije bila država u tom trenutku, sagledavanjem stava prema ovoj istorijskoj pokrajini shvatićemo celovit odnos Britanije prema srpskom pitanju, kao i koliko su imperijalni zvaničnici bili upoznati sa srskom istorijom, etničkom razuđenošću usled dugotrajnog ropstva u različitim imperijama, kao i koliko su razumeli opravdanost srpskih aspiracija na prostore koje su oni nazivali Velika Srbija.

Bosna i Hercegovina do Velikog rata

Bosna i Hercegovina od srednjeg veka nije realizovala svoju državnost. Ali u srednjovekovno vreme je imala svoje blistave trenutke. Vrhunac je doživela u vreme Tvrtka, koji se krunisao za kralja 1377. u mansatiru Mileševi, pored moštiju Svetog Save. Ovo nedvosmisleno govori o srpskom karakteru bosanske države. Ona je pretežno bila naseljena Srbima i tokom viševekovnog turskog ropstva, kada je i bosanska crkva nestala, brišući svaki mogući bosanski identitet koji bi bosanski narod izdvojio iz srpskog nacionalnog korpusa.

Pored preovlađujućeg srpskog faktora u Bosni je bio veliki broj muslimana, ali ne većinski. U novija vremena pojavljuje se i značajan broj Hrvata, ali ipak u odnosu na Srbe i muslimane (koji su se neretko izjašnjavali kao Srbi islamskoga zakona) malobrojan. Usled demografskog faktora, kao i istorijskog utemeljenja, Srbi su još od Karađorđa Bosnu doživljavali kao deo nacionalnog, istorijskog i etničkog prostora. Ono što je bitno jeste činjenica da su to vrlo dobro znali i Britanci. Pripadnost Bosne i Hercegovine srpskom državnom i nacionalnom korpusu bio im je poznat, ali su im intersi neretko bili drugačiji.

Otuda su u istočnoj krizi 1875 – 1878. g., videvši da orunula Turska ne može da kontroliše ovaj njima geopolitički bitan prostor, zagovarali preuzimanje Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske. Dvojna monarhija je tada postala ključni faktor ostrvske imperije za obuzdavanje Rusije, odnosno sprečavanje ruskog upliva na Balkan i toplo more. Beč je okupirao ovu istorijsku srpsku pokrajinu, što je omogućilo Austro-Ugarskoj jednu vrstu kontrolnog potencijala nad Srbijom. Ovo je uslovilo sve snažnije aspiracije Beča i pokušaj da se Srbija kao pijemont srpstva (a i jugoslovenstva) neutrališe, čime bi Beču bio otvoren put ka Solunu. Sve ovo je vodilo ka sukobu, ka ratu između dvojne monarhije i Srbije, a kriza je kulminirala 1914., kada je Srbija napadnuta, a čitav svet uvučen u rat do tada neviđenih razmera.

Britanija i pitanje Bosne i Hercegovine

Da će do sukoba doći vedelo se 1908. kada je Austro-Ugarska anektirala Bosnu i Hercegovinu. Srbija je negodovala, a Britanija (Edvard Grej) su konstatovali da su zahtevi za kompenzacijom, koje je Srbija istakla, opravdani. Ipak nisu podržali zahteve Srbije, smatrajući da bi to bio prvi korak u ostvarenju Velike Srbije. Britanija nije podržavala iz gore pomenutih razloga ideju etničkog ujedinjenja Srba u jednu državu, karakterišući takvu tvorevinu kao Veliku Srbiju, ali je dobro znala prostore na kojime je bio dominantan srpski narod, kao i koje su istorijske teritorije srpske države.

Uprkos višedecenijskom savezništvu Londona i Beča, početkom Velikog rata dolazi do revizije britanskog stava kada je u pitanju Srbija. No, treba istaći da je uprkos tome tokom rata Britanija konstantno zagovarala očuvanje dvojne monarhije, što se mora uzeti u obzir kada se razmatraju britanske ponude Srbiji, kako bi se iste uzele rezervisano i kako bi bili oprezni kada je u pitanju njihova iskrenost.

Tokom 1914, u septembru, Britanci spominju Bosnu i Hercegovinu i izlazak na Jadran kao kompenzaciju ponuđenu Srbiji, dok se u novembru i decembru ponuda Britanije proširuje delovima Severne Albanije. Dakle tokom 1914. Britanci kažu da Velika Srbija može da se realizuje, te da ona ima svoje etničko utemeljenje. No, nije zgoreg pomenuti da još neke ideje, tokom prve ratne godine, figuriraju u britanskim političkim i intelektualnim krugovima. Seton Vatson recimo zagovara ujedinjenje Južnih Slovena i stvaranje federativne Jugoslavije. Ipak moramo naglasiti da su svi ovi predlozi, ili bolje rečeno sva ova obećanja, uslovljeni predavanjem Vardarske Makedonije Bugarskoj, kako bi ova ušala u rat na strani Antante.

Dakle, Britanija traži ustupke zauzvrat nudeći obećanja, koja mogu, a i ne moraju biti ostvarena. No, sa druge strane, treba konstatovati, da je ostrvska imperija ipak promenila stav, svesna da makar neke pretenzije Srbije posle rata moraju biti uvažene. Ono što je bitno naglasiti je činjenica da je Britanija svesna da je Bosna i Hercegovina srpska istorijska i etnička zemlja, što je bitno istaći kako bi se videlo da u britanskoj eliti ne postoje zablude u vezi toga, kao i da ostanemo načisto da je dotadašnji stav (Bosna i Hercegovina van Srbije) zagovaran svesno u kontekstu britanskih imperijalnih interesa.

Sledeća, 1915, bila je godina velikih pukušaja uvlačenja još neopredeljenih država u rat. U tom kontekstu Antanti je bila najznačajnija Italija, sa kojom je došlo do dogovora posle potpisivanja čuvenog Londonskog ugovora. Iako Srbija nije bila prisutna njeno pitanje je razmatrano. U maju, a naročito u avgustu Edvard Grej je izašao sa ponudom Srbiji, koja je po ovom sporazumu trebalo da dobije velike teritorije. Jadran do Splita, Slavoniju, delove Banata, Srem sa Zemunom i naravno Bosnu i Hercegovinu, koja nije bila neizvesna niti u jednom britanskom predlogu kao neosporno srpska pokrajina. I dalje je sve bilo uslovljeno predajom dela Vardarske Makedonije Bugarskoj. Isto tako trba naglasiti, kada se ovaj ugovor ima u vidu, da je Britanija i dalje zagovarala očuvanje dvojne monarhije. Iako je Britanija imala nameru da neke od ovih ponuda Srbiji ispuni, ostalo je nejasno (mada je bilo predloga) kako bi se to uskladilo sa interesima Beča.

Krah Grejove politike i novi predlozi

Politika nuđenja teritorija Austro-Ugarske Srbiji i Rumuniji, kao i nuđenje srpskih teritorija Bugarskoj, bila je jako zamršena, kompleksna i nije izazvala poverenje. Otuda je posle ulaska Bugarske u rat na strani Centralnih sila, kapitulacije Crne Gore, a pogotovu ofanzive Makenzena i slamanja Srbije, takva politika doživela krah. Nije ni čudo, jer nuditi teritorije države koju nameravte da očuvate, još više nuditi teritorije svojih saveznika ne stvara poverenje, te je britanska balkanska politika doživela nuspeh, za šta je Srbija optužena usled odbijanja ponuda proisteklih iz Londonskog ugovora.

Ovo je označilo kraj Grejove balkanske politike. Usled taga se u daljem traženju rešenja za Balkan ravnopravno uključio i Ratni kabinet. Dakle sada se pitanje Srbije, samim tim i Bosne i Hercegovine, raspravljalo na Vladi, Forin Ofisu i Ratnom kabinetu. Tada dolazi do delimičnog redefinisanja balkanske politike, ali ipak uz pokušaj očuvanja kontinuiteta. Askvit, britanski premijer, u kontekstu kontinuiteta politike, početkom januara 1916. govori o tome da će Britanija voditi rat do obnove Srbije, Belgije i Crne Gore.

Umereniju politiku demonstrirao je Erik Dramond prilikom posete regenta Aleksandra Londonu, u martu 1916. U memorandumu on govori, ne odustajući od predaje Vardarske Makedonije Bugarskoj, o proširenju Srbije na severozapad. Iako se izričito ne spominje, Bosna i Hercegovina je i u ovoj, skromnijoj varijanti, viđena u sastavu buduće srpske države. Oprečni stavovi u britanskim političkim i vojnim centrima su rezultirale različitim idejama tokom leta i krajem 1916. Tako je bilo stavova, poput Seton Vatsona, da se stvori jedna država tipa Jugoslavije, ali to nije bila zvanična politika. No, general Vilijam Robertson (načelnik imperijalnog ratnog kabineta) i Balfur, lord admiraliteta, su izašli sa dva autentična stava, koji su korespondirali sa predlozima Edvarda Greja.

General Robertson je dao predlog stvaranja Velike Srbije, koja je obuhvatala Bosnu i Hercegovinu, ali sada prvi put sa predlogom za Austro-Ugarsku. Spominje se očuvanje dvojne monarhije, ali i oduzimanje slovenske, rumunske i italijanske teritorije. Dakle neka vrsta skraćena Austro-Ugarske. Balfur je bio sličnog stanovišta. No, ono što je bitno kad Balfura je jasno isticanje da je Bosna i Hercegovina srpska zemlja, te da je treba oduzeti Beču, kao i neke druge slovenske teritorije iz kojih monarhija crpi resurse za svoju vojnu i ekonomsku snagu. Treba istaći da i ovi predlozi, ne samo da ne dovode u pitanje status Bosne i Hercegovine, već još snažnije potvrđuju njen srpski karakter.

U 1917. je došlo do pokušaja ostvarenja separatno mira sa Bečom. Lord Harding i Erik Dramoind su pokušali da definišu kako bi trebao da izgleda sporazum Srbije i Beča ukoliko dođe do mira. U svim kombinacijama BiH je viđena kao srpska i u sastavu Srbije. S tom što Dramond kaže da Srbija i Austro-Ugarska to treba same da reše, što je bilo svakako nemoguće. Kao što se vidi rešenja se traže, ali pokušaj očuvanja dvojne monarhije i zadovoljenje Srbije ispostavlja se kao najteži zadatak, gotovo nerešiv problem Britanije.

Krajem 1917. dolazi do velikih promena u redovima Antante. Rusija zahvaćena revolucijom izlazi iz rata, dok SAD ulaze u sukob postajući jezičak na vagi, dajući dodatnu snagu Britaniji i Francuskoj. U to vreme dolazi do novih viđenja situacije na Balkanu. I dalje Britanija pokušava da održi Austro-Ugarsku, a u tom kontekstu dolazi do novi predloga. Erik Dramond čak daje predlog da se stvori Jugoslavija, ali da novostvorena država uđe u uniju sa Bečom, gde bi Karađorđevići sačuvali zemlju i krunu u okviru velike Habzburške unije. Ovaj predlog nije našao na dobar odziv i brzo je sklonjen sa dnevnog reda. Ipak on govori sa kakvom strašću su Britanci nastojali da sačuvaju dvojnu monarhiju, ali i o prevrtljivosti i nepouzdanosti njihovih projekcija i obećanja.

U tim vremenima ipak preovlađuje ponovni predlog o stvaranju Velike Srbije, sa tim što Harding naročito ističe (kao i ostali britanski zvaničnici) da je situacija sa Bosnom i Hercegovinom najjasnija, te je ova srpska pokrajina praktično u svim varijantama viđena kao sastavni deo buduće srpske države. Iako je početak 1918. obeležio pokušaj ponovnih aktivnosti na očuvanju Habzburške monarhije, što se tiče Srbije na stolu su i dalje slični predlozi. Međutim, Lojd Džordž u januaru daje jednu nepovoljnu izjavu, ali u februaru se već britanska politika vraća na temelje bivšeg šefa Forin Ofisa Edvarda Greja. Dakle vodi se idejom stvaranja Velike Srbije, kako  Britanci definišu ujedinjenu srpsku državu, sa istorijskim srpskim pokrajinama.

Posle maja 1918. g. dolazi do promene stava britanske politike. Sačuvati Austro-Ugarsku nije bilo moguće, mada su određeni krugovi u Britaniji ostali na stanovištu očuvanja carevine. Međutim, jak uticaj Amerikanaca bio je presudan za stvaranje Jugoslavije, ali sa profilisanom politikom kako se postaviti prema novostvorenoj državi. Britanci su prihvatili stvaranje Jugoslavije, ali sa politikom suzbijanja srpskog faktora unutar novostvorene države. Plan koji se sprovodio u novoj državi karakterisao je vršenje uticaja na njene elite u cilju slabljenja srpskog uticaja, kao i jačanja procesa homogenizacije kod ostalih naroda, kako bi došlo do željene ravnoteže snaga. U praksi je to bilo slabljenje srpskog faktora, što nije do danas zaustavljeno, a što i danas predstavlja osnove Anglo-Američke politike prema Balkanu i Srbiji.

Zaključak

Za kraj možemo konstatovati da je u Britaniji decenijama postojala jasna svest o pripadnosti Bosne i Hercegovine, kao i naroda koji je živeo na tom prostoru, srpskom istorijskom i etničkom korpusu. Činjenice su bile poznate britanskoj političkoj i vojnoj eliti i 1878. g. kada je podržavana okupacija BiH od strane Austro-Ugarske. No, britanski imperijalni interesi su određivali politiku u kojoj Bosna nije viđena kako sastavni deo Srbije, kao što su interesi određivali određeno popuštanje i prihvatanje legitimnih zahteva Srbije. I danas je Anglo-Amerikancima jasno sve oko Bosne i Hercegovine, ali njihovi interesi ih guraju u balkansku politiku, gde se ignoriše težnja Srba u BiH ka političkom subjektivitetu, a afirmiše namera Bošnjaka, koja ide ka unitarnoj državi.

Prvi svetski rat bio je period turbulencija, u kojima je Britanija izašla iz svog višedecenijskog šablona, u kom su potpuno ignorisani srpski nacionalni interesi. No, posle Velikog rata, ostrvska imperija se, u različitim varijantama, i dalje zalagala za slabljenje srpskog faktora. Ovo je dovelo čak do podrške komunistima tokom Drugog svetskog rata i stvaranja avnojevske, federalne BiH, entiteta koji je posle rata u bivšoj Jugoslaviji zdušno podržan od Britanije i Amerike, kada je zauzet stav da se stvori unitarna država, a da se vremenom Srbi u Bosni i Hercegovini utope u novu „realnost”, koja podrazumeva stvaranja neke nove nacije. Stvarajući Republiku Srpsku, Srbi su se oduprli takvom projektu i istakli, do sada uspešno, svoje pravo na život i postojanje.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja