AVRAM MRAZOVIĆ – PROSVETITELJ I PLEMIĆ

31/08/2020

Autor: Jovanka Simić, novinar

Godine 1778. u Somboru je osnovana „Norma“, škola za obrazovanje srpskih učitelja gde god su Srbi živeli, inače preteču slavne somborske Preparandije, a današnjeg Pedagoškog fakulteta. Pokretač „Norme“ bio je Avram Mrazović, srpski prosvetitelj, pedagog, književnik, prevodilac, plemić i senator slobodnog kraljevskog grada Sombora.

Avram Mrazović (1756-1826) potekao je iz svešteničke porodice u Somboru. Njegov otac bio je Georgije Mrazović, sveštenik crkve Svetog Jovana Preteče. Avram se školovao, najpre, u rodnoj varoši gde je završio trogodišnju slavenoserbsku osnovnu i četvororazrednu gramatikalnu školu. Obrazovanje je nastavio u Segedinu, pohađajući nastavu poetike i retorike u višoj gimnaziji, a zatim je u Pečuju i Pešti učio filozofiju i prava.

    Školovanje je nastavio u Beču 1776. godine gde je pohađao nastavu gramatike i pravopisa, a zatim je naredne godine, uz saglasnost karlovačkog mitropolita Vikentija Jovanovića Vidaka, završio polugodišnji tečaj za direktore osnovnih škola po, za to vreme, veoma naprednoj metodi nemačkog pedagoga i reformatora, Johana Ignaca Felbigera.

Iste godine (1777), dvadesetjednogodišnji Mrazović postavljen je ukazom carice Marije Terezije za vrhovnog nadzornika svih pravoslavnih škola u Pečujskom školskom okrugu. Ovom okrugu pripadale su sve srpske škole u Bačkoj, Bodroškoj, Tolnajskoj i Baranjskoj županiji. Mrazović je bio imenovan i za upravitelja svih centralnih škola tog okruga. Ukazom je dobio i pravo da odluči da li će mu sedište biti Srpska Atina ili Sombor.

Odabrao je svoj rodni grad Sombor i u njemu je 1. maja 1778. godine pokrenuo „Normu“ koja je najpre bila dvorazredna, a ubrzo  je postala i trorazredna narodna gradska škola sa tečajevima za školovanje srpskih učitelja. Već od novembra iste godine u „Normi“ su uvedeni i redovni dvogodišnji tečajevi koje su pohađali i srpski učitelji iz Bačke i Baranje.

Mrazović je osamdesetih i devedesetih godina 18. veka, u svojstvu školskog nadzornika za Bačku, Baranju i Tolnu, obilazio naselja, varošice i gradove i sa predstavnicima lokalnih vlasti  sklapao ugovore o osnivanju srpskih narodnih škola, kao i o materijalnom obezbeđivanju učitelja. U Pečujskom školskom okrugu, između 1778. i 1791. godine, zahvaljujući njegovom zalaganju u 74 naselja, otvorene su srpske osnovne škole.

U izveštaju koji je, po obilasku srpskih školskih okruga u austrijskoj monarhiji carski savetnik Uroš Stefan Nestorović poslao austrijskom caru Francu Prvom, navedeno je 1810. godine da „Bački školski okrug kojim upravlja Avram Mrazović može biti smatran za najizvrsniji, kako u pogledu propisanog uređenja, tako i stanja školskih zgrada i dotacijama učiteljima“.

Kad je, posle 33 godine rada, 1811. godine ukinuta somborska „Norma“ sa učiteljskim tečajevima, Avram Mrazović je podneo ostavku na mesto školskog nadzornika. Ipak, Mrazovićeva zamisao o školovanju srpskih učitelja nastavila je, na izvestan način, svoj život u Sentandreji gde je naredne 1812. godine Uroš Stefan Nestorović, filozof i pravnik, rođen u Budimu, osnovao prvu srpsku učiteljsku školu čiji je zvaničan naziv Kraljevski pedagogijum naroda ilirskog ostao u spisima tadašnje državne administracije.

Nestorović je dobio zadatak od Beča da izvrši reformu pravoslavnih škola u carevini. Već 1815. godine školovanje je produženo na dve godine da bi naredne, 1816. godine, Učiteljska škola bila preseljena u Sombor. Zgrada somborske Preparandije u kojoj se nastava odvijala sve do 1948. godine, sagrađena je 1895. godine, a podigao ju je patrijarh i dobrotvor, Georgije Branković (1830–1907). Pod kupolom preparandijskog zdanja postavljen je zlatnim slovima ispisan natpis: „Georgije Branković, Patrijarh, Narodu Srpskom“. Za stanovanje i izdržavanje siromašnih đaka Preparandije, vladika bački, takođe, rodom Somborac, Platon Atanacković (1788–1867) osnovao je internat Platoneum.

Do 1963. godine zdanje Preparandije služilo je kao vežbaonica Učiteljske škole, a iste godine izgrađena je zgrada u kojoj je sve do 1973. postojala Učiteljska škola koja je potom prerasla u Pedagošku akademiju. Od 1993. godine od nje je stvoren Učiteljski fakultet. To se dogodilo tačno 215 godina posle vizionarske ideje Avrama Mrazovića da osnuje „Normu“.

U analima škole za srpske učitelje koja je iz „Norme“ stasala u Pedagoški fakultet u Somboru, zabeleženo je da su njeni đaci bili velikani srpske kulture, poput književnika Isidore Sekulić i Jovana Dučića, kompozitora Josifa Marinkovića i Petra Konjovića, slikara Ivana Radovića…

Uz svoj predani prosvetiteljski rad, Avram Mrazović bio je aktivan i u političkom životu. Godine 1790. bio je predstavnik somborskih Srba na Temišvarskom saboru. Takođe, bezmalo četiri decenije bio je i senator slobodnog i kraljevskog grada Sombora, uprkos povremenim neslaganjima sa gradskim Magistratom čiji članovi nisu uvek razumeli njegova izražena i naglašena etička načela, kao ni njegovu duboku posvećenost prosveti, nauci i knjižvnosti.

Upravo za tu i takvu posvećenost, Mrazovića su trojica austrijskih careva vladara (Josif Drugi, Leopold Drugi i Franc Prvi) odlikovali zlatnim medaljama, a 1792. godine dodeljena mu je i titula plemića.

Mrazović u srpskoj istoriji slovi i kao jedan od malobrojnih srpskih pisaca i prevodilaca svog vremena. Neposredno po osnivanju „Norme“ napisao je nekoliko udžbenika za potrebe đaka ove škole i za predmete koje je predavao.

Krajem osamdesetih godina 18. veka započeo je zapaženu izdavačku delatnost. U četiri sveske, u svom prevodu, objavio je almanah francuske književnice Žane Mari Leprens de Bomon „Poučiteljni magazin za decu“. Krajem 18. veka napisao je i  objavio tri udžbenika: „Rukovodstvo k slavenskomu pravočteniju i pravopisaniju“ (Beč, 1792), „Rukovodstvo k naucje čislitelnoj“ (Beč, 1794) i „Rukovodstvo k slavenstjej gramaticje“ (Beč, 1794), koja je kasnije snažno uticala na mladog Vuka Karadžića i njegovu „Pismenicu serbskoga jezika“.

U prvoj deceniji 19. veka, Mrazović je objavio nekoliko oda i pozorišnih prevoda, a u Budimu su 1818. godine na latinskom i slavenoserbskom jeziku objavljene dve knjige njegovih prevoda Ovidijevih „Poslanica s Ponta“ i „Tugovanki“.

Najpoznatije Mrazovićevo književno i naučno delo je knjiga „Rukovodstvo k slavenskomu krasnorečiju“. Bio je to prvi priručnik retorike na slavenoserbskom jeziku štampan u Budimu 1821. godine. Zahvaljujući ovoj knjizi, prvi put se kod Srba javljaju izvodi iz klasičnih dela (besede i stihovi) Aristotela, Aleksandra Velikog, Cicerona, Horacija, Ovidija, Vergilija, Seneke, Fedra, Servija Tulija, Lucija, Junija, Bruta i drugih mislilaca iz antičkog doba.

U Budimu je 1822. godine štampana poslednja Mrazovićeva knjiga „Rukovodstvo k poljskomu i domaćemu strojeniju“ u Budimu 1822. Godine, a pisana je kao svakodnevni priručnik za poljske i kućne radove. U Mrazovićevoj zaostavštini pronađeni su rukopisi njegove neobjavljene treće pedagoške knjige „Logika (si est umoslovie ili filosofia umnaja)“ i „Metafizika (ili filosofia pervaja)“. Oba dela pisana su pod uticajem nemačkih filozofa racionalista, Kristijana Volfa i Fridriha Kristijana Baumajstera.

Sedamdesetogodišnji Avram Mrazović upokojio se 8/20. februara 1826. godine u Somboru. Smrt ga je zatekla na mestu u varoškog sudije. Opelo je održano u hramu Svetog Georgija. Uz najveće počasti i u prisustvu državnih i gradskih velikodostojnika, sveštenstva i brojnih sugrađana, sahranjen je u pročelju Svetouspenske kapele, ispred zapadnih vrata, u podnožju zvonika, na Velikom pravoslavnom groblju.

Oproštajni govor održao je nekadašnji Mrazovićev učenik, somborski sveštenik i docniji vladika, Platon Atanacković. On je slovo posvećeno svom učitelju završio ovim rečima: „Najveće nagraždenije jest venac besmertija. Ime Mrazović dugo će kod blagorodnog roda serbskog u slatkom ostati vospominanjiju. Dalji u napredak vekova potomci naši slaviće ime to“.

Na nadgrobnom spomeniku i danas stoji natpis o Mrazovićevoj „četrdesetosmogodišnjoj vernoj službi Bogu, caru i narodu“. U istu grobnicu 1891. godine sahranjen je i Mrazovićev unuk, Isidor Stojković, redovni profesor Učiteljske škole.

Kako to u svom tekstu „Život i prosvetni i književni rad Avrama Mrazovića“ navodi somborski hroničar Milan Stepanović, Mrazović je uz Dositeja Obradovića, mladog Vuka Karadžića, Uroša Nestorovića i još nekolicinu ondašnjih prosvetitelja i pisaca, bio nosilac evropskog duha u Srba s kraja 18. i početka 19. veka. Negovao je, istovremeno, evropski civilizacijski i prosvetiteljski duh i snažno izraženu odgovornost za očuvanje nacionalnog osećanja i nasleđa.

LITERATURA

Norma, časopis za teoriju i praksu vaspitanja i obrazovanja, Učiteljski fakultet, Sombor (2003)

Milan Stepanović, Život i prosvetni i književni rad Avrama Mrazovića – Zbornik sa međunarodno naučno-stručnog skupa „Obrazovanje i uloga učitelja u srpskom društvu kroz istoriju (XVIII-XX)“, Pedagoški fakultet, Sombor (2009)

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja