Бустер за незнаног јунака
Аутор: Вуле Журић, писац и књижевни критичар
Док још једно пандемијско лето господње све брже пролази кроз глобалну авлију, језикословци запослени при најчувенијим светским брендовима Речника енглеског језика полако крећу у још један избор за фамозну реч године. Не би нас зачудило да макар један од ових традиционалних лексичких мегдана не заврши победом речи бустер! У врло слободном преводу на српски, реч је о „трећој тури“ вакцина против пошасти ковида 19. Према изјавама стручњака, бустер доза ће зацементирати нову победу медицине над заразном болести која је још једном оголила гротескну суштину природе људског друштва.
На први поглед, помор изазван пандемијом новог вируса корона ни по чему се не разликује од страдања људи широм света од шпанског грипа одмах по окончању Великог рата, или од харања куге Европом неколико векова раније. Страх од смрти чини да многи појединци пре верују најразличитијим маштаријама него лекарским рецептима, а да се многе државе упусте у остварење тоталитарног сна о потпуном надзирању поданика. Овог пута, међутим, суочавамо се са једном готово фантастичном аномалијом: у делотворност вакцине пре свега не верују ни многи лекари, али и добар део државних службеника који свој хлеб мукотрпно зарађују радом у просвети!
Човек напросто не зна одакле да приђе разматрању ове поражавајуће чињенице. Пре покушаја да се дође до било каквог одговора овде се суочавамо са проблемом суштине самога питања и са идентификовањем онога ко на то питање заиста може да одговори. Да ли су то сами лекари, медицинске сетре, учитељи и наставнице или они који су им дали дипломе?
Где потражити одговор на питање о чему говоримо када говоримо о знању? Где је то очас посла исцурело наше колективно искуство? Шта је условило трајно оштећење имагинарних нитратних филмских трака на којима је камера људског сазнања забележила оне најпресудније тренутке у развоју наше цивилизације, у којима су кључну улогу имали велики људи, спремни да своју индивидуалну егзистенцију у потпуности подреде добробити целокупног човечанства?
Одговор на ова и бројна друга питања даће сȃм процес урушавања овог нашег тешком муком грађеног света, који ће у једном тренутку прво цео сместити на сићушни екран нашег дигиталног часовника, потом се свести на један једини пиксел и онда уступити место виртуелној празнини.
Но, док се то не деси, не треба одустати од упорног подсећања на људе и догађаје који рељефе са обе стране медаље природе људских друштава чине живописнијим и веродостојнијим.
Имајући у виду ову актуелну, још једну пандемијску такозвану јесен, присетимо се два школска примера санитарне праксе из наше не тако давне прошлости чијих се годишњица ових дана мало присећамо, а много их више заборављамо.
Први је велика епидемија куге у Срему која је букнула крајем августа 1795. године, а чији је епицентар, нешто попута данашњег кинеског Вухана, а после и италијанаског Бергама, био тадашњи и данашњи Ириг. Захваљујући детаљном извештају доктора Франца Шрауда, који је са пештанског универзитета, попут, рецимо, др Кона, послат да руководи радом Санитарне комисије коју бисмо могли схватити као неку врсту Кризног штаба, могуће је до најситнијих детаља пратити све фазе појаве, развоја, разбуктавања, смиривања и потпуног гашења епидемије. Доктор Шрауд је свој детаљни извештај поднео пештанским бирократама одмах по повратку са терена, у јесен 1796. године. Писао га је на немачком и латинском, а сажетак његових извештаја и налаза на српском је, стотину година касније, у Панчеву објавио доктор Радивоје Симоновић.
Симоновић је био свестрана личност, чијем је животу у раду пре пандемије била посвећена изложба Етнолошког музеја у Београду. Књигу посвећену епидемији куге у Срему написао је пре свега да би још једном указао на бројне разлоге због којих наш народ и пред крај деветнаестог века и даље живи у условима који било коме тешко могу да гарантују здрав живот.
Епидемија куге, коју су у Срем из Турске усред бурних геополитичких превирања донеле бројне избеглице, била је само стравична прилика да се сагледа сва погубност неукости и сиромаштва у којима је у то време живела већина наших људи с обе стране границе између два царства. Неукост је утицала на то да становништво Ирига одбије спровођење готово свих унапред прописаних санитарних мера. Зараза се у Иригу брзо ширила управо због слепог поштивања старих локалних обичаја који се тичу начина испраћаја преминулог са овог света и безграничне вере у лековиту моћ вина и ракије.
Зато се у јесен и зиму 1795. године, у иришком атару, на обронцима Фрушке горе одиграо прави мали рат између представника централне власти и локалног становнишва. Предмет њиховог беспоштедног обрачуна била су непрописно сахрањена тела Ирижана умрлих од куге. Ирижани једноставно нису хтели да посмртни остаци њихових најмилијих буду сахрањени у прописно ископана кужна гробља, па су чак подизали импровизоване колибе над њиховим гробовима, где су боравили све док се и сами не би заразили кугом.
Доктор Шрауд је на крају успео да спасе оно што је Ирижана остало. Током пролећа и лета 1796. из Ирига је у новоподигнуте контумаце пресељено комплетно становништво, а потом је обављено детаљно чишћење места. Спаљена је свака пронађена крпа, срушена свака рушевна зграда, а земљани подови у кућама су копани до пола метра дубине, да би сва та кужна земља била сахрањена недалеко од насеља. Сâм Ириг је опкопан дубоким јендеком, у место се није могло ући, нити из њега изаћи, а лекари су уредно записивали историје болести свих пацијената који би допали импровизованих болница, где је основно средство заштите од куге било сирће.
Годину дана након првих случајева куге и шест месеци након последњег забележеног смртног случаја, Ириг је свечано откључан. Двеста и тридесет година касније, од свих надгробних споменика на кужним гробљима, где је сахрањено преко две и по хиљаде Ирижана, остао је само један. И док је доктор Шрауд свој детаљни извештај, у коме су се налазила пописана имена свих оних који су умрли од куге, надређенима поднео само неколико месеци након завршетка епидемије, ми смо списак иришких жртава куге објавили на српском тек о двестагодишњици тих страшних и опомињућих догађаја.
Сећање на овај помор готово потпуно је избледело из нашег историјског памћења, али је неразумевање између света европске бирократије и српског националног бића остало готово исто, као што је исто и поверење у моћ ракије и вина.
Пробијања Солунског фронта сећамо се све монументалније. Датум његовог пробијања узет је за државни празник којим се конкретније намерава подупрети обнављање оних замрлих или никада до краја успостављених традиција. Али, ове године је пропуштена прилика да се о преломном догађају Великог рата проговори из једног сасвим актуелног угла.
Јер, српски војници су са Кајмакчалана у незадрживи јуриш у поробљену отаџбину кренули вакцинисани, а за то су најзаслужнији један пољски лекар и један славни српски војсковођа.
Лудвиг Хиршфелд је као млад епидемиолог и добровољац стигао у Ваљево у јеку епидемије тифуса 1915. године. Безрезервном пожртвованошћу и хтењем да своја знања стечена на Женевском универзитету подели са младим српским лекарима, успео је, пре свега, да створи атмосферу у којој се учинило могуће угледати светло на крају тунела. Потом је са српском војском прешао преко Албаније, да би у околини Солуна саградио нашу прву лабораторију у којој је радио на проналажењу што ефикасније вакцине против трбушног тифуса.
У време боравка у Ваљеву, Хиршфелд је упознао војводу Живојина Мишића, који му је три године касније, као главнокомандујући српских снага које су биле одређене за пробој Солунског фронта, обећао да ће се први вакцинисати када пољски лекар дође до ефикасне вакцине. Тако је и било. Хиршфелд и његови српски ученици, лекари који ће после рата чинити језгро из кога је рођено наше савремено здравство, прво су вакцинисали војводу Мишића а потом и све војнике под његовом командом.
Током напорних јуриша чији ритам савезничке снаге нису могле да прате, ниједан српски војник није оболео од трбушног тифуса. Они који су тај јуначки пут преживели, ослободили су отаџбину здрави.
Ако не њима, онда макар тренутак здраворазумског сагледавања чињеница у вези са питањем примања вакцине дугујемо свим оним знаним и незнаним јунацима који су на том славном ослободилачком путу пали. Да бисмо им се одужили, не морамо громопуцателно да се бусамо у груди и тиме доказујемо колико смо велики Срби.
Довољно је веровати науци онолико колико које је војвода Мишић веровао Оскару Хиршфелду.
Остави коментар