Анте Година – терор усташке емиграције пре Другог светског рата

31/01/2020

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

У јесен 1933. године, када се сазнало да краљ Александар намерава да посети Загреб почетком децембра, Анте Павелић је закључио да би то био погодан моменат за атентат на југословенског суверена. Формирана су два тима одабраних терориста. Обе групе су предводила двојица млађих усташа: прву Петар Ореб из италијанског логора, а другу Иван Херенчић из Јанка Пусте. На сцену ступа Јелка Погорелац и Милићевићу дојављује усташки план и имена терориста. У Загребу Драги Јовановић успешно осујећује антентат, и зато бива унапређен у начелника Опште полиције Београда. Две године раније, на једном састанку Одељења државне заштите у Београду, који је водио Добрица Матковић, шеф Врховне полицијске управе и на који је позван Владета Милићевић да реферише о усташким активностима, изнесен је план да ће одељење за дроге извршити крупан препад на један „међународни канал“, који је преко Краљевине Југославије, са Блиског истока, водио до Ријеке и Трста. У околини Скопља радила је права мала фабрика која је прерађивала сирови опијум, који је стизао преко тајног прелаза на грчко-југословенској граници. Из Скопља је пречишћени морфијум пребациван даље, ка лукама на Јадрану, у огромним количинама, које су биле баснословне вредности. Набрајајући имена вођа шверцерског канала, начелник одељења за дрогу споменуо је Анту Годину. На спомен овог имена, Милићевић се тргао. У његовом регистру најважнијих људи у Главном усташком стану, непосредних Павелићевих сарадника, био је Анте Година. За њега је знао да је рођен 1899. године у Истри, да му је отац био Словенац а мајка Хрватица, да је 1912. отишао за Америку, да је са усташама почео да сарађује још у Америци. У Италију је стигао 1931. године и врло брзо постао усташки функционер у логорима.

У тренутку је схватио да је „његов Година“ стајао на другом крају ове кријумчарске артерије. Успева да заустави акцију Врховне полицијске управе. На саслушању ухапшеног власника фабрике за прераду сировог опијума у Скопљу извлачи његово признање да та огромна количина морфијума, која је била већа него што је тада цела Европа могла да конзумира, заправо одлази у Чикаго. Морфијум је прихватан на два пункта близу југословенске границе у Италији, а шеф тих „рачви“ био је Анте Година, који је с временом постао трећи човек Главног усташког стана, одмах после Павелића и Еугена Дида Кватерника. У разговору у четири ока, Владета Милићевић од шефа скопске фабрике за прераду сировог опијама сазнаје да је Анте Година делегат ганга Ал Капонеа, који је послат из Америке у Европу да држи кријумчарски канал преко Краљевине Југославије. Капоне и Година били су врло блиски, јер су им мајке биле из Ријеке, и то је Анту препоручило да буде у најужем кругу телохранитеља Бигбоја. Пре хапшења у октобру 1931, Капоне схвата да се ближи крај забране слободне продаје алкохолних пића и читаву своју гангстерску организацију оријентише на коцку, проституцију и дрогу. Зато шаље неколико повереника свога ганга у Европу и Азију. Шеф скопског пункта за шверц дроге, после обећања да ће бити заштићен од освете чикашког подземља, одаје југословенском обавештајцу шифру за сусрет са Годином. У лето 1932. године, у сепаре најлуксузнијег бечког хотела „Захер“ улази сињоре Година. Носи пругасто одело са прслуком, пругасту кошуљу и једнобојну лептир-машну, и „колт“ испод пазуха. Шеф југословенске контрашпијунаже одмах отвара карте и даје му списак његових шверцера и залиха дроге које су „замрзнуте“ у тајним магацинима на југословенској територији.

-Ко сте ви, господине? Шта у ствари желите? – реаговао је Година.

-Владета Милићевић, специјални полицајац, делегат Краљевине Југославије, опуномоћен да вам учини извесне понуде…

А понуда је била „заштита“ његовог кријумчарског канала кроз Југославију у дотадашњем капацитету. Уз услов да сарађује са Милићевићем и јавља све што се дешава у Главном усташком штабу. – Шта ако не прихватим тај ваш услов? – био је кратак сињоре Година – Запленићемо сву дрогу у целом току шверцерског канала и истовремено похапсити све ваше људе на територији Краљевине Југославије. Ова акција биће обелодањена у целој европској штампи, уз обавештење да се господин Анте Година састао са југословенским полицијским делегатом у бечком хотелу „Захер“. Тако ће ваше газде у Чикагу сазнати ко је издао комплетну кријумчарску мрежу извесном господину Милићевићу (Михајло Марић, Тајна убиства краља Александра, фељтон „Вечерњих новости“ 1972). Са гангстером је направљен гангстерски аранжман. Година је био лојалан сарадник, обавештавао је о готово свим планираним акцијама против Југославије. Средином септембра 1934. јавио је и да се спрема атентат на краља Александра. На сам дан атентата у Марсељу, односно осам сати пре убиства Александра Карађорђевића, упутио је Милићевићу у Париз отворени телеграм са именима атентатора.

У Павелићевој држави Анте Година је постао шеф тајне полиције и бринуо о безбедности свог поглавника. О његовој судбини после рата постоје две верзије: прва – да је завршио у Аргентини, где је радио за полицију у Буенос Ајресу, и друга, да се склонио код свог гангстерског пријатеља у Чикагу. Према мишљењу Милићевића, ова друга верзија је вероватнија. Иначе, Владета Милићевић рођен је 21. маја 1898. године у селу Самаила, у околини Чачка. За време Првог светског рата школовао се у Француској. По завршетку рата запошљава се у Министарству унутрашњих послова. Од 1927. био је стални југословенски представник у Интерполу. Милићевић је 12 година пратио активност усташа широм Европе. Од 1937. до избијања рата биће на специјалној дужности у амбасади у Риму. У току Другог светског рата, једно време вршио је дужност министра унутрашњих послова и правде у избегличкој влади. У поратном периоду 10 година био је секретар краљ Петра II. У земљу се враћа 1966, три године пре смрти. Добро обавештени кругови тврде да се вратио са „три стотине кила папира“, односно докумената о усташама, краљу и српској политичкој емиграцији.

После атентата у Народној скупштини 20. јуна 1928. године наступила је политичка криза која је кулминирала проглашењем личног режима краља Александра Карађорђевића, 6. јануара 1929. године. Упоредо са његовим проглашењем, објављени су нови закони и допуне , којима је ограничена слобода политичког говора и деловања. Ови зкони изавали су бојазан код многих екстремних политичара да би могли бити ухапшени, па су из тог разлога врло брзо многи од њих напустили зрмљу. Један од таквих био је и Анте Павелић, активни посланик парламента до његовог распуштања. Разлог због ког је Павелић напустио земљу одмах по завођењу личног режима краља Александра био је тај што је он још као активни посланик, заједно са још пар сарадника формирао паравојну формацију под називом „Хрватски домобрани“, која је била сакривена иза паравана спортског друштва. На челу тог спортског друштва налазили су се сви, касније доказане усташе, на челу са Бранимиром Јелићем. „Усташки покрет настао је 1930.године као националистичка, револуционарно-терористичка тајна организација посвећена издвајању Хрватске из Југославије, обнови хрватске суверене државности, и етничко-културној хомогенизацији те државе кроз насиље, укључујући геноцид и етничко чишћење. Истовремени и нераздвојни циљ било је учвршћење хрватске самосвести кроз успостављање нових расно-етничких, језичких па и естетских параметара на путу ка замишљеној интегралној нацији.“

Током постојања НДХ изношена је и тврдња да је усташки покрет постојао и пре одласка Анте Павелића у емиграцију јануара 1929. године. Као основ за то износи се податак да су припадници спортског друштва „Хрватски домобран“, омладинског огранка Хрватске правашке револуционарне омладине, првог децембра 1918. године, на прослави десетогодишњице уједињења имали крвави сукоб са полицијом. ХПРО се сматра претечом усташког покрета. Главни ослонац за деловање своје организације Павелић је нашао у фашистичкој Италији. Обећавајући Мусолинију разне уступке који су се тицали италијанских територијалних претензија и помоћи у рушењу Југославије, придобио је његову подршку. Од самог почетка свог емигрантског стажа Павелић је тражио савезнике у свима онима који су били против опстанка заједничке државе. Такву потпору је нашао у припадницима Внатрешне македонске револуционарне организације, скраћено ВМРО. Упознао је Ванчу Михаилова који му је касније помагао у обуци терориста и извођењу акција. Њихова сарадња је достигла  врхунац убиством краља Александра. Други јак ослонац усташама била је Мађарска. На њеној територији су постојали кампови за обуку људства. У једном од тих кампова у Јанка Пусти обуку су вршиле и убице краља Александра. Током прве две године емиграције Павелићева активност није имала јасно дефинисан идејни и организациони оквир. Начела усташког покрета кодификована су тек 1931.године. Име усташа се први пут у том значењу појављује у билтену Усташа Вјесник хрватских револуционараца, маја 1930. До тада име усташа је означавало устанике, не разликујући их по националности. У том часопису Павелић је први пут почео себе да назива Поглвником.

„Први војни логор за следбенике Павелић је организовао у покрајини Бреша у Италији. Италијанска влада је формално одобрила постојање овог ‘војно организованог центра’ 1932. године. Он се од тад у италијанским документима помиње као ‘усташко војно језгро’. На том месту је организован ‘Главни усташки стан’ и одатле је почео да се дистрибуира месечни билтен Усташа, који је био упућен усташким симпатизерима у европи и свету.“ Павелићеви први покушаји регрутовања људи за његов покрет имали су само делимичан успех. Одазвало се свега 40 до 50 добровољаца. Међутим, 1935. на врхунцу бројности у кампу је било око 550 људи. Они су углавном потицали из сиромашних породица из Лике, Далмације и западне Херцеговине. Није случајно што је баш из ових подручја био највећи одзив. Била су то најсиромашнија подручја Краљевине Југославије. Доминантно су бројчано били присутни херцеговaчки Хрвати који су били доминантни и по сиромаштву и степену мигрције и чинили су око 70% свих првих усташа. Из богатијих делова банске Хрватске готово да није било присталица. Међу придошлицама у усташком логору постојале су многе несугласице па и отворени сукоби између радикалних струја. Због честих сукоба и негодовања југословенских власти усташки војни камп је интерниран на Липарска острва. Сукоби су настављени и тамо, а главни проблем Павелићу је био Миле Будак. Он је на крају по наговору југословенског обавештајца Владете Милићевића, задуженог за усташе, одлучио да се врати у Југославију 1938. Главни раздор у усташком покрету био је између фракције око Милета Будака, коју су чинили махом Личани и Далматинци. Личанима је на првом месту био будући обрачун са Србима, док су Далматинци били неповерљиви према дугорочним плановима Италијана. Отопљавањем односа између Италије и Југославије 1937.године, усташка организација се нашла пред ликвидацијом. На обе стране Атлантика Павелићу није успевало да створи јаку организацију. Његова активност мировала је до 10. априла 1941. године, када је под покровитељством Хитлера, који је окупирао Југославију у априлском рату, формирао Независну државу Хрватску.

„Прву терористичку акцију извео је припадник правашке омладине Мијо Бабић, 22.марта 1929. године, када је убио загребачког новинара Тонија Шлегела, изузетног југословенског унитаристу и власника водеће новинске издавачке куће у Краљевини. Током истраге дошло је до хапшења низа правашких активиста, али је директни извршилац успео да умакне и придружи се Павелићу у емиграцији. Судски процес трајао је до маја 1931.године, када је 23 праваша проглашено кривим за учешће у атентату на Шлегела за противдржавну делатност.“ Оптужница је исте људе теретила и за прикупљање оружја и експлозива у циљу извођења војне обуке у Мађарској. Напади су се после убиства новинара Шлегела низали један за другим. Један од таквих напада десио се у Брешанима код Задра. „У ноћи између 6. и 7. новембра 1932. група од десет усташа убачених из Италије под вођством Јурија Рукавине и четири локалана симпатизера напала је локалну жандармеријску станицу. Напад није успео, а један нападач је убијен.“ Овај неуспели напад је касније усташка пропаганда прозвала Личким устанком.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Аврамов, Смиља (1992). Геноцид у Југославији у светлу међународног права. Београд: Политика.

Krizman, Bogdan (1978). Ante Pavelić i ustaše. Zagreb: Globus.

Ломовић, Бошко (2013). Књига о Дијани Будисављевић. Београд: Свет књиге.

Лукајић, Лазар (2005). Фратри и усташе кољу (PDF). Београд: Фонд за истраживање геноцида.

Мирковић, Јован (2014). Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској – фотомонографија. Београд: Свет књиге.

Novak, Viktor (1989). Magnum crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Nova knjiga.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања