Analiza postizbornih prilika u Crnoj Gori

23/09/2020

Autor: msr Vanja Vučenović, politikolog

Nakon nedavno održanih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, ovu susednu zemlju zadesio je istinski, za mnoge neočekivani, politički potres. U momentu nastajanja ovog teksta, sve relevantne informacije na terenu, ali i jasna statistika osvojenih mandata u crnogorskom parlamentu, nedvosmisleno ukazuju na to da je praktično isključena i teorijska mogućnost da aktuelni predsednik Crne Gore, Milo Đukanović, i njegova Demokratska partija socijalista (DPS) „obezbede“ potrebnu parlamentarnu većinu. Tri opozicione liste, „Za budućnost Crne Gore“, „Mir je naša nacija“ i „Crno na bijelo“, okupljene oko minimuma zajedničkih principa sadržanih u nedavno zaključenom koalicionom sporazumu, a o čemu će biti reči u nastavku teksta, vrede ukupno 41 mandat. Naravno, to jeste „tanka“, ali opet i dovoljna većina za formiranje nove i, u neku ruku, drugačije crnogorske vlade.

Rezultati crnogorskih izbora i uslovno izvojevana pobeda zadobiće istinski smisao samo ukoliko ona označi  i definitivni kraj jednog režima i sistema. Da li će ta dugo osvajana sloboda „umeti da peva“, pokazaće vreme koje je pred nama. Nakon torture koju je srpski narod preživljavao pod doskorašnjim režimom u Crnoj Gori, od buduće vlasti se očekuje mnogo u smislu promene tog odnosa. Opet, potrebno je ostati objektivan pa priznati da se radi o složenom i dugotrajnom procesu koji se neće ni brzo ni lako okončati. Opipljivi pomaci u rešavanju srpskog pitanja biće uslovljeni različitim faktorima. U prvom redu, oni će zavisiti od snage onih političkih činilaca koje u Srbiji vide svog prirodnog i strateškog saveznika. Drugo, očuvanje srpskog nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta u Crnoj Gori, moraće da prođe i filter konsenzusa unutar programski šarenolike opozicione koalicije.

            Ipak, da bismo mogli pravilno anticipirati razvoj budućih događaja, a potom i dati iole tačniju prognozu šta srpski narod očekuje u ovoj zemlji, nužno je da se suočimo sa nepobitnom činjenicom o postojanju predodređenosti svih budućih važnijih dešavanja u Crnoj Gori političkim, geopolitičkim i strateškim pravcima koji su iscrtani upravo u Đukanovićevoj eri. Zato je sasvim umesna upitanost o tome, kojim će manevarskim prostorom, zapravo, u ovim već unapred zadatim okvirima, raspolagati novi nosioci vlasti.

Posmatrano iz perspektive aktuelnog političkog trenutka, Đukanović je danas, nakon gotovo tri decenije ničim sputavane vladavine,  primoran da se suoči sa svojim najvećim strahom – gubitkom svih poluga i mehanizama vlasti. Kao surovom političkom pragmatiku sa neobičnom sposobnošću za prilagođavanje globalnim političkim trendovima, Đukanoviću je omogućeno da tri decenije bude istinski gospodar života i smrti u Crnoj Gori. Verovatno najbolju definiciju njegove političke prirode dali su pojedini crnogorski političari, opisujući ga na sledeći način: „Zavidan pragmatizam da ostane na vlasti, bez tereta ideologije. Ideologija mu je u stvari – opstanak na vlasti. Država je sredstvo, vlast je cilj“.

Nije nikakva tajna da je vladavina Mila Đukanovića sve vreme bila opterećena brojnim kriminalnim i korupcionaškim aferama u kojima su direktno ili posredno bili umešani istaknuti pojedinci iz crnogorskog režima. Svim važnijim faktorima u međunarodnoj zajednici takve „aktivnosti“ su bile dobro poznate, ali se crnogorskom predsedniku sav taj njegov „nestašluk“ gledao kroz prste. Razloge takve popustljivosti trebalo bi potražiti u Đukanovićevoj neupitnoj lojalnosti i nedvosmislenom opredeljenju da, sledeći geopolitičke vektore i aspiracije zapadnih centara moći na ovim prostorima, a u meri u kojoj je to potrebno, radi na trajnom slabljenju i obuzdavanju srpskog faktora u Crnoj Gori, pa time i u regionu.

Dakle, Đukanović je, kako bi po svaku cenu sačuvao vlast i ličnu moć, pristao da bespogovorno služi agendi koja je direktno usmerena protiv srpskog naroda. U tom maniru, bez želje da odstupi od  izvršenja ovog zadatka, on je i dočekao otrežnjujuće suočavanje sa nedavnim izbornim porazom.

Počeci munjevitog političkog i državničkog uspona ovog nekadašnjeg ambicioznog komunističkog aparatčika poklapa se simbolično sa 1999. godinom i NATO bombardovanjem tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Podsećanja radi, sredinom marta iste godine, crnogorski parlament je doneo rezoluciju kojom se zahteva povratak mobilisanih crnogorskih rezervista i traži da tadašnja Vojska Jugoslavije ne koristi teritoriju Crne Gore u slučaju rata sa NATO paktom. Tokom pomenutog bombardovanja 1999. godine, u trenutku kada je u Beogradu boravio aktuelni predsednik Belorusije, Aleksandar Lukašenko, kako bi pružio podršku i pomoć našem narodu i zemlji, Đukanović se na Zapadu sastajao sa tamošnjim zvaničnicima ne bi li im se preporučio za pouzdanog partnera na čije „usluge“ mogu u svakom trenutku da računaju.

Ovo neskriveno distanciranje crnogorskog državnog rukovodstva od svake pomisli da Srbiji pruži bilo kakvu pa i simboličku podršku tokom višemesečnog razaranja i otvoreno svrstavanje na stranu onih koji Srbiji ne misle dobro, nesumnjivo da je Đukanoviću obezbedilo pozamašan kredit kod zapadnih sila i praktično zacementiralo njegov budući politički postament.

Od tog trenutka prošlo je podosta vremena, pune dve decenije. Nekada čvrsti postament na kraju nije odoleo silovitom udarcu koji je stigao kao odgovor na pogrešnu procenu režima da će „konačni obračun“ sa Srpskom pravoslavnom crkvom delovati koheziono u pogledu konačnog uobličavanja tzv. novog montenegrinskog identiteta. Ujedno, to je trebalo da bude i završni čin u odavno započetom, puzajućem procesu demontaže srpskog identiteta u Crnoj Gori. Kap koja je prelila ionako prepunu čašu akumuliranog nezadovoljstva zbog lošeg životnog standarda i nepovoljnih ekonomskih prilika u Crnoj Gori, bio je, svakako, sporni antievropski, anticivilizacijski i diskriminatorski Zakon o slobodi veroispovesti.

Zapravo, krvavi međunacionalni sukobi na prostoru nekadašnje SFRJ, potpirivani i razbuktavani iz uticajnih inostranih centara, koji su u svojoj „konačnici“ za cilj imali fragmentaciju i usitnjavanje srpskog životnog prostora i slamanje dominacije srpskog faktora, svoj očekivani epilog zadobili su u nemilosrdnom obračunu  zvanične Podgorice sa srpskim narodom u Crnoj Gori i sa njegovim kulturnim i duhovnim identitetom.

Na toj pragmatičnoj i isplativoj politici suprotstavljenosti svemu što ima i prizvuk srpsko, a uz neskrivenu podršku i naklonost zapada, Đukanović  je svo ovo vreme uspešno odigravao ulogu nekoga ko je trebalo da sputava artikulisanje srpske ideje u Crnoj Gori.  I taj plan je sprovođen uspešno, ali se pokazalo da je u svojoj operativnoj fazi imao dosta nedostataka.  U tom smislu, žestok udar na Srpsku pravoslavnu crkvu bio je  krajnje loša procena, i to ne lično Mila Đukanovića, već onih kojima je on ranije ponudio svoje „usluge“ kao i njihovih ubojitih think tank timova angažovanih na zadatku osmišljavanja različitih scenarija za ove naše prostore. Milo je još nekoliko dana pred izbore obećavao kako će jednom za svagda završiti to sa Crkvom.

Ipak, odvažno i ponosno, tamošnji srpski narod je iscrtao jasne crvene linije koje crnogorski režim nije smeo preći. Gotovo neprekidne višemesečne masovne litije organizovane u svim većim crnogorskim gradovima i narod sabran u ideji da po svaku cenu odbrani pravoslavne svetinje i sopstveni identitet, davali su dovoljno povoda za opravdani optimizam. Srpski narod je pokazao odlučnost i zajedništvo kakva se retko sretala u našoj bogatoj ali i turbulentnoj  nacionalnoj istoriji. Nadahnuti i ohrabreni otvorenim pastirskim pozivom mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija da izađu na izbore ispravno ih označivši kao poslednju zakonitu liniju odbrane pravoslavnih svetinja, građani Crne Gore su većinski rekli „ne“ tridesetogodišnjoj pogubnoj politici koja je svoj identitet gradila na platformi podsticanja antagonizma prema Srbiji, srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Dobro, iz ove današnje perspektive možemo da konstatujemo da je jedna važna faza okončana i da je jedna, uslovno rečeno, mala pobeda izvojevana. Pobedili su  građani Crne Gore, pre svega  i iznad svega. Praktično, otet je mali pedalj slobode, udahnuto malo vazduha pred nove bitke koje očekuju Crnu Goru. Kupljeno je malo dodatnog vremena za potrebnu konsolidaciju tamošnjih srpskih snaga. Istovremeno, promene u vrhu crnogorske države trebalo bi da donesu dozu neophodne relaksacije u odnosima Crne Gore i Srbije. Da li će se to uistinu i dogoditi na terenu ili će ostati na nivou predizbornog slogana, ostaće nepoznanica do daljnjeg i zavisiće i od šireg strateškog konteksta u kome se nalazi današnja Crna Gora.

U tom smislu, jasna odlučnost novih crnogorskih vlasti da van snage stave postojeći sporni Zakon o slobodi veroispovesti, biće prvi i pravi indikator istinske želje za poboljšanjem položaja srpskog i pravoslavnog naroda u Crnoj Gori. Potrebno je ipak primetiti i to da prvobitna verzija postizbornog sporazuma opozicionih lista iz nekog nejasnog razloga ovaj problem ne prepoznaje, iako je to, kao što smo ranije rekli, centralno pitanje koje je odlučilo ishod crnogorskih izbora.

Drugo, sve potonje tačke pomenutog sporazuma govore o tome da će nova vlast jačati i unapređivati saradnju sa NATO savezom, da će sprovoditi sve obaveze preuzete međunarodnim ugovorima, te da neće pokretati postupak za povlačenje priznanja Kosova. To otkriva mnogo i o spoljnopolitičkim prioritetima Crne Gore u vremenu koje je pred nama. Oni se, očigledno, neće promeniti. Opet, govore posredno ali i dovoljno jasno o odnosu prema Srbiji i srpskom narodu, koji će, prema svemu sudeći, i u novim prilikama biti primoran da nastavi institucionalnu, pa i svaku drugu borbu za očuvanje sopstvenog identiteta.

Autor ovog teksta se pita, kakva li je to nužda naterala nosioca liste koalicije „Za budućnost Crne Gore“, Zdravka Krivokapića, lidera koalicije „Mir je naša nacija“, Aleksu Bečića i lidera koalicije „Crno na bijelo“, dr Dritana Abazovića, da u pomenutom sporazumu pobroje baš pomenute prioritete. Sve to negde liči na opravdanje pred onim centrima moći o kojim smo govorili u ranijem delu, uz čiji će „blagoslov“ opozicionim listama biti ipak omogućeno da vrše vlast u Crnoj Gori. To ne znači da će nova vlast imati i realnu moć da suštinski upravlja prilikama u crnogorskom društvu. Istinska moć bi i dalje mogla ostati ipak negde drugde. Izvesno je da će predstojeća vlast biti testirana po pitanju svoje odlučnosti da nastavi poželjnim stazama koje je utabao upravo Đukanović.

Oni manje dobronamerni, negde sa punim pravom, čitajući opozicioni sporazum, mogli bi da konstatuju da će sve ostati isto samo što, eto, možda Mila više neće biti. Zato je pravo pitanje da li Crnu Goru očekuje suštinski diskontinuitet sa prethodnim periodom ili će dobiti vladu ideološkog i programskog kontinuiteta. Da li će i posle starog Đukanovića doći neki novi Đukanović?

Jedno je sigurno – narod je, kao što smo već naznačili, na prethodnim crnogorskim izborima jasno glasao za suštinske promene. Tražio je drastičnu promenu odnosa prema Srbiji, srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Teško da je iko mogao i pretpostaviti da bi svi oni brojni i ozbiljni zahtevi koji su mesecima isticani na litijama, a koje su dovele do promene vlasti, mogli biti pretočeni u nekoliko tačaka koje, ukoliko se ostane na tome, ne daju previše razloga za neki preterani optimizam u svetliju budućnost. Naš narod kaže da je vreme majstorsko rešeto. A borba u Crnoj Gori će i pored ovih promena i ubuduće biti živa. To je jedino izvesno.

 

 

Foto: Aleksandar Milutinović

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja