Амин Малуф о Авганистану и неспокојној епохи у којој живимо

Аутор: др Александра Колаковић

„Талибани преузели власт у Авганистану“ – вест која је одјeкнула експлозивно као и сам догађај на међународној сцени и успела да за кратко време јавност с наратива о коронавирусу преусмери на политичке догађаје, прилика је да се подсетимо књиге Le Naufrage des Civilisations (Editions Grasset & Fasquelle, 2019). Књига Сукоб цивилизација француског академика и једног од најпознатијих савремених француских писаца Амина Малуфа (Amin Maalouf) преведена је и на српски језик 2020. године. Као неко ко је одрастао на Леванту, а другу половину живота проводи у својој, како сам каже другој отаџбини Француској, Малуф је имао прилике да својим личним истраживањима, писањима и искуствима придружи сећања својих родитеља и да на један специфичан начин анализира проблеме савременог света – неспокојне епохе у којој живимо.

Данас када су очи целог света уперене ка Авганистану и док француски председник Емануел Макрон, заједно са савезницима а пре свега уз координацију са САД, организује убрзану  евакуацију француских и других држављана из Кабула, појављују се не само проблеми с избеглицама и мигрантима из овог дела света, већ и безбедносни изазови. „Авганистан не сме да постане уточиште за терористе као што је некада био. Ово је изазов за мир и међународну стабилност, а непријатељ је заједнички. Учинићемо све да Русија, САД и Европа могу да сарађују ефикасно, јер су наши интереси исти. Савет безбедности Уједињених нација мора да изађе са заједничким одговором”, нагласио је Макрон позицију Француске у новонасталим околностима. Пет дана након што је Макрон пожелео добродошлицу Авганистанцима евакуисаним заједно с француским држављанима у Француску, појавиле су се и вести да се међу евакуисанима налазе и потенцијални терористи. Упоредо, француски сатирични магазин Шарли Ебдо опет је у средишту пажње јавности, јер је на насловној страни објавио: „Талибани. Горе је него што се претходно мислило“ уз карикатуру три жене у плавим буркама на чијим леђима је написано име фудбалера Лионела Месија и број 30, што је број који Аргентинац носи на дресу чувеног фудбалског клуба Пари Сен Жермен, који припада катарским шеицима. Ово инсинуира чињеницу да је Меси као фудбалер Барселоне носио рекламу авио-компаније Катар ерлајнс, као и информације по којима се Катар доводио у везу с финансирањем фундаменталиста међу Арапима, односно у складу са новонасталом ситуацијом поставило се питање финансирања нове власти у Авганистану и положају Француске. Док Европа страхује од навале избеглица, а француски дневник Le Monde пише да су катастрофалне америчке процене о снази талибана довеле до страшног ударца влади Џозефа Бајдена, као и да су „САД гурнуле Авганистанце у вучје чељусти“ (опет се враћамо Малуфу).

Малуф, француски писац либанског порекла, рођен је 1946. године у Бејруту у породици мелкитских хришћана, који чине мањину у Либану, а 1977. године, у време либанског грађанског рата, емигрирао је с породицом у Француску. Животни пут му је омогућио да као сведок историје посматра и покуша да разуме не само географски, већ и идејно удаљене цивилизације. Париз је у зрелом животном добу Амина Малуфа постао место живота и рада, некадашњег студента социологије и економије као и новинара, који  се успешно укључио у књижевни живот Француске. Крсташки ратови у очима Арапа, објављени 1983. године, донели су му и светски успех. У Малуфовом стваралаштву, које му је обезбедило бројне награде и признања (Гонкурова награда 2003, за роман Таниосова стена) као и место у Француској академији, доминирају историјски есеји и жанровски неодредиве књиге, које дубоко промишљају проблеме савременог света и њихову генезу. Кроз његово стваралаштво провејавају дух толеранције и хуманистички принципи, као и стална потреба да се проблеми уоче, објективно посматрају и анализирају, што се види и кроз дело Бродолом цивилизација, које је као и више књига овог писца (Леон Африканац, Самарканд, Фотеља на Сени и др) преведено на српски језик. Овим је читаоцима у Србији омогућено да догађаје који утичу на свет у коме живимо посматрају на једна потпуно нови начин – очима Амина Малуфа.

Малуф за себе каже да је рођен „на самој ивици пукотине“ у левантском свету. Кроз књигу Бродолом цивилизација показује одлично историјско знање и разумевање појава и процеса, евоцира сећања својих родитеља на „рај у пламену“ – место економског просперитета и живота различитих етничких и религијских заједница у прошлости, при чему као посебно важне године („године великог преокрета“) за догађаје на Истоку, али и Западу, као и данашње проблеме савременог света означава 1967. и 1979. годину. Упоредо, Малуф док пише о Леванту, користећи назив који савременици уколико нису историчари често губе из вида, промишља потезе Вашингтона као престонице светске силе, потом Лондона, Пекинга и Москве, посебно у доба распада СССР. Под приметним утиском Брегзита, Малуф размишља и пише о Европи, настојећи да одговори на питање шта се десило те се, како он сматра, „један од најперспективнијих снова нашег времена“ распрши и да ли ће се пројекат ЕУ оснажити у блиској будућности. Посебно је важно што Малуф не губи из вида утицај религије, флуидност сећања, важност сведочанства (онога што историчари називају изворима првог рада) и проблема накнадне интерпретације, при чему их специфичним прозним стилом обједињује у јединствену слику која га злослутно подсећа на бродолом.

Имајући на уму да је „данас на снази нова реалност која радикално мења перспективе за будућност“, битан део књиге о неспокојној епохи у којој живимо, поред Израела, Палестине, Бејрута, Египта, Ирана, Ирака и Пакистана, припада  и Авганистану. Веома је важно што проблеме Авганистана данас Малуф посматра у историјском контексту и кроз хладноратовску парадигму и интересе суперсила који се сучељавају на простору ове планинске државе. Враћамо се у доба када је свет погодио нафтни шок, када су САД још истраумиране дуготрајним катастрофалним ратом у Вијетнаму, док су се у Кини водиле борбе око наслеђа Мао Цедунга. Априла 1978. године је једна од марксиситичких фракција у Авганистану успела да краткотрајно дође на власт. Малуф ово препознаје као „озбиљну стратешку несмотреност“ која ће совјетске лидере скупо коштати. Битно је што Малуф наглашава и успон Велике Британије под вођством Маргарет Тачер, односно јачање деснице у свету, што је утицало да у идејном погледу буде заустављена експанзија совјетског модела. Из Малуфовог текста не спознајемо само фактографију и сећања, проживљена искуства и мисли некад и сад; све наведено је споредно, али у довољној мери присутно како би нас увело у дух времена прошлих епоха и суочило с реалношћу коју живимо и која индиректно утиче на сваког појединца на планети. Ово је присутно и када пише о Авганистану, док садашња јавност заборавља на (пред)историју и већином се само задржава на анализи ситуације у 21. веку (пример су и актуелни наслови с краја августа ове године – „Американци напуштају Кабул после две деценије“).

Малуф нас враћа у јул 1978. године, када је Кабул био у рукама комуниста, а САД на челу с Џимијем Картером и Збигњевом Бжежинским, саветником за националну безбедност, припремале операцију Циклон. Ова операција је подразумевала активну подршку побуњеницима и као последицу тзв. „авганистанску замку“ за Совјетски Савез који је извршио војну инвазију на Авганистан 24. децембра 1979. године. Бжежински је тек 1998. године изјавио да је (према до тада службеној верзији) ЦИА почела помагати муџахединима 1980. године, након совјетске инвазије, док је у реалности Картер потписао прву директиву о тајној помоћи 3. јула 1978. године. Наредну деценију СССР је водио исцрпљујући рат у Авганистану, што је препознато у науци и као један од узрока распада велике и моћне државе, а САД је несвесно покренула, сада знамо, још један процес чије се последице не виде само у данашњем Авганистану, већ и налету исламизма и тероризма, који се проширио на цео свет и утиче на свакодневни живот милиона људи. Картер је те 1980. године најавио трговинске и дипломатске санкције, позивао на бојкот Олимпијских игара које су се одржавале у Москви, док је Бжежински путовао светом, тражио и добио подршку свих који су забринути због совјетске инвазије. Саудијска Арабија је била једна од земаља која је одмах пружила конкретну помоћ у новцу, оружју и борцима, а с временом се увећавао прилив људи из муслиманског света који долазе у Авганистан како би помогли муџахединима у борби. Међу онима који су већ крајем 1979. године стигли у Авганистан био је и тада двадесетдвогодишњи студент Осама бин Ладен.

Веома је битно што Малуф, као један од најпревођенијих савремених писаца, указује да је већ тада међу савременицима било забринутих који су говорили о „оним арапским Авганистанцима, милитантима наоружаним интернационалом нове врсте, који су једног дана виђени у предграђима Алжира, а следеће недеље у Сарајеву“. Ипак, показало се да ово није пролазна негативна појава онога што се закувало у Авганистану. Пад једне домине водио је стварању низа других суноврата. „Када се милитантни исламизам почео ширити по целој планети, циљајући пре свега, и са ретко виђеном свирепошћу, западне мете, многи су се питали није ли се Америка, опседнута борбом против комунизма, играла чаробњаковог шегрта, подстичући појаву снага које ће се окренути против ње“, пита се Малуф, указујући да је тешко о поступцима из прошлости судити на основу накнадног знања, а посебно када су Американци вероватно само магловитно могли да процене да ће доћи до развоја такве претње (насилни радикализам и тероризам) у релативно блиској будућности. Ипак, Малуф закључује: „Али ако је тешко кривити америчке званичнике што су привилеговали прекомерну борбу против супарничке суперсиле, остаје чињеница да су се они доиста играли чаробњакових шегрта подстичући рађање једног нечувеног, комплексног, неухватљивог, узнемирујућег феномена, а који више неће моћи да контролишу.“ Додали бисмо да смо то видели и 11. септембра 2001. године, али и касније у другим државама, као и ових дана док се смењују слике и извештаји из Кабула.

Малуф при анализи комлексних проблема који имају своју дугу историју посматрано у целости, али и сваки појединачно, успешно препознаје главне токове историје који стварају наслеђе за неспоразуме, сукобе, прекиде сарадње и конатаката. Као писац и ерудита, Малуф то схвата и чак наглашава: „Ако не желимо да се изгубимо у густој шуми датума, личности, страсти и митова, понекад морамо себи да прокрчимо перспективу грубим захватима.“ Ово је уједно и савет за неке наредне истраживаче актуелних догађаја, док његово дело указује на бројна питања које је потребно анализирати и проучавати.  У поговору Бродолома цивилизација Малуф наглашава своју намеру да током писања књиге, свестан могуће субјективности погледа на догађаје као и накнадне сопствене или туђе интерпретације истих, остане доследан посматрач који својим записима и сведочанствима помаже расветљавању проблема свременог света. Стога је и његово дело на моменте опис света који су Европљани мислили да познају или о коме су у књигама, на телевизији, у новинама или путем интерента читали, чије су слике гледали. Преко сећања својих најближих – мајке и оца, слика детињства и живота у Либану до 1977. године, Малуф омогућава да читалац допуни те слике Леванта. Упоредо, Малуф гледа Левант и очима Француза, Европљана, Американаца па и Руса. Успешно мења перспективу, остављајући ипак читаоцу довољно простора да промишља над обиљем података и слика о другоме, која израња као главна компонента Малуфовог писања о наслеђу 20. века и ишчекивању и/или могућем избегавању глобалног бродолома који може на дно океана повући све цивилизације. Малуфов циљ, како сам каже, није да заплаши, да наметне мишљење или да исприча „једину истину“, како би се могло помислити, већ да испуни своју дужност човека. „Ако су путеви будућности посејани замкама, најгоре понашање је да корачамо напред затоворених очију мрмљајући како ће све да буде у реду“, пише Малуф. А није ли време, уче нас и најновији догађаји у Авганистану, да се отворе очи и сусретнемо с реалношћу пре него што начинимо корак који нас може одвести у понор?