Албрехт Дирер и немачка ренесанса

21/12/2021

-поводом 550 година рођења-

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Година на измаку обележена је бројним средњовековним годишњицама значајних личности и догађаја. Међу њима постоји још један вредан јубилеј посвећен без сумње највећем немачком ренесансном уметнику — Албрехту Диреру.

Албрехт Дирер је рођен пре 550 година, 21. маја 1471. у Нирнбергу, у породици златара, који је у тај немачки град дошао из Угарске средином XV века. Потицали су из града Ђуле, а у близини постоји село Ајтош, због чега се, по традицији, и изводи презиме Дирер, пошто ajtó на мађарском, односно tür на немачком значи врата. И данас у мађарском језику се често може чути за Албрехта Дирера име Ајтоши Дирер. Његов деда Антоније је постао златар у Ђули, и то је постао породични посао.

У породици је било осамнаесторо деце, од којих је Албрехт био треће. Када је имао 15 година Албрехт је почео да се школује у радионици великог нирнбершког уметника тога доба Михаела Волгемута. Тамо је Дирер научио не само сликарство, већ и гравирање на дрвету и бакру, по чему је такође стекао светску славу. Школовање је, према неким нејасним изворима, завршио путовањем, на које се запутио 1490. године. Током четири године млади уметник Албрехт Дирер је посетио низ градова у Немачкој, Швајцарској и Холандији, усавршавајући истовремено своју технику. Из овог периода издвајају се прва два Дирерова аутопортрета, за који његови биографи и савремени историчари уметности кажу да својом комбинованом техником потврђују његову властиту слику као самопоузданог мушкарца. На првом, који је насликан вероватно у Стразбуру 1493. године, Албрехт Дирер као двадесетогодишњак држи у руци бодљикави цвет који је симболизовао његову предстојећу свадбу. Био је направљен на пергаменту да би га послато у Нирнберг као поклон за будућу супругу Агнезу Фрај и њену родбину. У овај Диреров период такође спада више цртежа који до данас изазивају опречне коментаре. Један је Младић са џелатом датиран око 1493. године, где Дирер приказује младића који је требало да буде убијен, наг, и у клечећем положају испред џелата. Џелат га милује уместо да га убије, што неки историчари тумаче као знак Дирерових хомосексуалних тенденција, па чак и противљење склапању брака због његове наводне оријентације ка истом полу. Ово путовање су, међутим, прекинули његови родитељи како би ступио у брак са поменутом Агнезом која му је у мираз донела 200 гулдена.

По повратку са овог путешествија он се коначно и оженио Агнезом Фрај, 1494. године, а тада је кренуо и у Италију, након свега три месеца брака, можда и због избијања куге у Нирнбергу. У престоници хуманизма и ренесансе упознао се са сликарством Андреа Мантење, Антонија дел Полајуола, Лоренца ди Кредија и других уметника. Његов омиљени сликар постао је Ђовани Белини који је на Дирера оставио нарочит утицај када су у питању портрети Богородице испред завеса или на пејзажима, што је и Белини радо осликавао. Међу пејзажима овог доба издваја се Немезис, и многи сматрају да је Албрехт Дирер први уметник који је у западном сликарству осликавао искључиво пејзаже.

 У Италији је Дирер изгледа насликао и неке аквареле, за које познаваоци ренесансне уметности кажу да се нико пре Албрехта Дирера није акварелом опходио тако слободно и уједно тако прецизно. У Италији је насликао и Покајање Светог Јеронима,  на којој задивљује необично небеско указање насликано у позадини. Једна од слика која се датује у овај период, или макар његове почетне године, јесте и Богородица са Христом испред лука. Иначе је Богородица постала Дирерова велика инспирација током његовог првог боравка у седишту ренесансе. Речена слика је откривена на једној плочи у женском манастиру у Равени током претходног столећа. Наредне године се вратио у Нирнберг и период 1495—1505. године представља један од најплоднијих у његовој целокупној великој уметничкој каријери. Из ове уметничке фазе Албрехта Дирера потичу неке од његових најпознатијих графика.

Себастијан Брант, један од их немачких хуманиста, теолога и сатиричара у Базелу је 1494. године публиковао своје славно дело Брод лудака, које је изгледа утицало и на Хијеронимуса Боша да наслика истоимену слику. Највећи број дрвореза који су красили ово чувено алегорично дело Себастијана Бранта сачинио је  Meister der Bergmannschen Offizin што је могао бити управо рани Албрехт Дирер. Већ из 1500. године, дакле за време боравка у Нирнбергу, Албрехт Дирер ја насликао Аутопортрет у кожуху, за кога поједини аутори наводе да на њему ауторово лице израња из нестварне позадине са загонетношћу која подсећа на Мона Лизу. Међутим, немачки проучаваоци Диреровог дела сматрају да овај аутопортрет има значајну христоликост, те да се по фризури, изразу лица, позадини, па чак и положају руку могу видети неке карактеристике самог Исуса Христа које је Дирер зналачки транспоновао на свој аутопортрет. Када се пажљивије анализира овај аутопортрет Албрехта Дирера, те упореди са доцнијим приказима великих историјских личности, види се већ јасно искристалисан стил где тамна позадина још више појачава утисак ликова које портретише. Његова прва нирнбершка фаза карактеристична је и по томе што се на његовим делима примећује јак утицај позне готике.

Осим тога, постао је прави мајстор графике, којом се нарочито студиозно бавио. Дирер је дубоко веровао у концепт да су права уметност и сва правила о пропорцији и геометрији чврсто дефинисана у самој природи, и да њима потпуно може да овлада онај ко је у стању да то дочара на платну. Његова Четири јахача апокалипсе из 1498. године су ремек-дело бакрореза, а технику суве игле и израде немачких дрвореза учио је још у Волгемутовој радионици. Речени бакрорез је један од шеснаест којима је илустровао заправо Откровење Светог Јована Богослова. Исте године израдио је циклус Христових мука, укупно седам цртежа, те слике Свете Породице и светитеља. За Фридриха саксонског изборног кнеза насликао је полиптих Седам смртних грехова, а од 1503—1505. године насликао је првих седамнаест илустрација за Живот Богородице, али ово дело никада, као ни пасију, није довршио нити је оно комплетирано. Међутим, појединачни отисци ових Дирерових слика су се врло добро продавали.

У очевој радионици почео се занимати за гравире, а Ђорђо Вазари је доцније хвалио Диреровог Блудног сина, а верски и секуларни дрворези Албрехта Дирера су му донели немалу славу. Купатило за мушкарце из 1496. године представља прави пример његових комплексних дрвореза који, иако са немачком основом, су претрпели у Диреровом стваралаштву велике утицаје из Италије, оновремене уметничке престонице. Људске пропорције су му постале својеврсна опсесија, а цртеж пером Руке које се моле показује, иако доцнији (1508), колико је инсистирао на сваком детаљу људскога тела верујући уистину у његову готово па геометријску пропорционалност. Посебно је занимљиво јер су ово у питању тек скице за његове цртеже, од којих многи нису сачувани. Нешто ранија гравира (1504) насловљена Адам и Ева представља једину на којој се потписао пуним именом, и на њој се Дирер у пуној мери препустио експериментисању са људским пропорцијама.

Све више је почео да се бави и мотивима из природе, па им је посветио и немали број акварела, од којих се издваја слика једног зеца из 1502. године на којој је верно до најситнијих детаља насликао длаку а зечије очи показују страх, чиме је кичицом чак и животињи удахнуо емоције. До данас овај Диреров акварел представља ненадмашан приказ животиње, која готово да је жива пред очима посматрача. Све се више занимао и за гваш технику, а бројни пејзажи су били мешавина управо акварела и гваш технике.

Албрехт Дирер је поново посетио Италију 1505. године, и за разлику од његовог првог путешествија овај пут се поуздано зна да је посетио Венецију. Иако је постигао велики успех у Венецији, и постао пријатељ многих утицајних уметника, вратио се, ипак поново у Нирнберг и ту стварао. Венецијанска фаза му је донела велику славу и успех, па је и тамо већ сматран је за једног од најзначајнијих сликара свога времена. Вероватно је мало познато али је посебно интересантно истаћи да је размењивао своје скице,  цртеже и наравно писма са великим уметницима, попут Рафаела Сантија и других. У Венецији је сликао велики број портрета младих жена и Богородице. За чувени портрет младе жене из 1505. године инспирација је изгледа била нека млетачка проститутка коју је осликао јако привлачно, са фризуром која се носила у Венецији управо у епохи ренесансе. Врхунац његовог сликарства је 1506. година, а жене које ту осликава показују још јачи утицај Белинија на Дирера којег можемо сматрати правом инспирацијом за немачког ренесансног уметника. Осим жена, 1506. година у Венецији је врхунац и његовог концепта монументалног сликарства. Дирер је тада насликао слику познату под називом Христос међу ученицима, на чијим је маргинама забележио дело од пет дана. Данас се зна да је овај подухват био планиран серијом унапред припремљених студијских цртежа.

У ово доба Дирер слика у Венецији монументалне олтарске приказе, од којих је најпознатија она за братство немачких трговаца у Млетачкој Републици. За цркву Светог Вартоломеја на Риалту насликао је празник крунице. На овом величанственом делу сачуван је датум и потпис уметника: Exegit quinque mestri spatio Albertus / Durer Germanus / .MD.VI. / AD. Столеће доцније немачки цар Рудолф II Хабзбуршки откупио је ово вредно олтарско дело. Данас се чува у Прагу у Националној галерији. На њој су приказани и папа Јулије II који је ову немачку братовштину одобрио посебном булом 1474. године, као и цар Фридрих III Хабзбург. Иначе, постоји легенда да су розенкројцери финансирали ово дело, али је оно поручио Јакоб Фугер, у време када му је у посети у Аугзбургу био сам Дирер. У центру пажње ове слике јесу херувими који крунишу Богородицу, а папа и цар побожно склопљених руку клече одбацивши и тијару и круну, и чекају благослов Божје Мајке у једној од најпопуларнијих маријанских побожности Римокатоличке цркве која је приказана на овом Диреровом ремек-делу. Речени потпис уметника приказан је у самом углу, где је Дирер насликао аутопортрет, као човека дуге косе и браде, који стоји испод дрвета и држи смотуљак на коме је написао своје име, порекло и годину када је ова слика настала.

Последње дело које је Дирер израдио на путовању у Венецију је један портрет младог мушкарца из 1507. године, на чијој је задњој страни насликана ружна жена са једном откривеном дојком и кесом новца. Ружна жена се тумачи као алегорија гордости,  таштине или похлепе и настала је као варијација на сличне ренесансне теме, пре свега под утицајем Ђорђонеа.

Када се вратио у Немачку, за историчаре средњег века уследила је његова најбитнија фаза. Позни Дирер је оживео немачки и европски средњи век пред очима савременика епохе која се ужурбано мењала, а у наслеђе оставио ненадмашне портрете великана светске прошлости. Све је почело тако што је Дирер добио наруџбину да изради две слике на панелима Карла Великог и краља и цара Жигмунда Луксембуршког. Попрсје у натприродној величини требало је да краси драгуљарницу на тргу у Нирнбергу и Дирер је почео са многим припремним скицама и цртежима одеће, круне, мача и рукавица. Карла Великог је осликао у уљу и темперама, и портрет је завршен у периоду 1511—1513. године, а крај Карла стоји Жигмунд. Градско веће Нирнберга, у ком су чуване царске инсигније, поручило је ове панеле. Ове реликвије су једном годишње бивале излагане, али је та пракса прекинута 1526. године, када су и ова два портрета изгубила значај.

Од 1512. до 1526. године радио је на олтарима, портретима и углавном сликама са религиозном тематиком, а најпознатији је портрет његовог новог послодавца – самога цара Максимилијана I Хабзбуршког. У Низоземску је путовао са супругом и слушкињом 1520—1521. године, и тамо је продао велики број отисака, а уредно је водио дневник о томе колико их је и за коју цену продавао заинтересованим љубитељима и поштоваоцима његове уметности. Упркос томе, финансијски, овај пут је био катастрофа, и Дирер није успео много да заради од своје уметности, чак је и трампио неко своје дело за нешто тканине. У Бриселу је видео ацтечко благо послато Карлу V, a и сам је био колекционар, па је имао у Нирнбергу оружја из Азије, корала, животињске рогове и сличне занимљивости.

Албрехт Дирер је познат и по томе што је саставио магични квадрат:

16 3 2 13
5 10 11  8
9 6 7 12
4 15 14 1

Бавио се геометријом и писао је теоријска дела, као нпр. Четири књиге о мерењу, односно Underweysung der Messung mit dem Zirckel und Richtscheyt или Упутства за мерење са шестаром и лењиром, а 1528. године своје заокупљање људским пропорцијама је капитализовао списом Vier Bücher von Menschlicher Proportion. Дирер се у свом делу залагао за релативно виђење лепоте, бирано на разноликости, те, иако постоје критеријуми у природи за лепоту они се не могу одредити. У својим делима је, дакле, сем геометрије, пуно полагао и на философију, нарочито естетику, али је писао и о пројектовању тврђава, односно фортификационих објеката. Вероватно је био присталица Лутера, или макар његов поштовалац. Иако је много сликао религијске мотиве, нејасно је да ли је икада формално напустио Римокатоличку цркву, вероватније да није, и да је Лутера поштовао, али му није никада отворено пришао.

Умро је у Нирнбергу, 1528. године, у 56 години живота у кући коју је купио од једног трговца још 1509. године. Сахрањен је на гробљу Johannisfriedhof, а његова жена је у њиховој кући живела до смрти 1539. године. У њој је данас музеј и то је знаменитост града Нирнберга, а Дирерово стваралаштво припада целом свету, као и свако грандиозно дело великих уметника.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања