Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Од настанка југословенске државе национално питање било је узрок њене константне нестабилности и остало је до самог њеног распада нерешива енигма како за грађанске, тако и за комунистичке политичке елите. Иако је хрватско питање било у фокусу јавности, означено као кључно и најважније, свакако није било једино. Наиме, Хрвати су били други најбројнији народ у новоформираној заједничкој држави, па је самим тим решавање хрватског питања било кључни предуслов стабилизације политичких прилика у држави. Следствено томе и ондашња штампа је највише пажње посветила управо тим оштрим и често на граници физичког обрачуна српско-хрватским сукобима. Ипак, ти обрачуни су доминантно били политички и ретко би та граница између физичког и вербалног била пређена. Албанско питање је са друге стране имало секундарну улогу у процесу стабилизације државе, али је исто тако изазивало тешке и углавном оружане сукобе. Обрачуни између албанских сепаратиста и владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца били су нарочито драматични првих година након стварања јужнословенске државе.
Уколико желимо да свеобухватно сагледамо албанско питање у првој Југославији, онда свакако морамо разумети карактер и циљеве албанског националног покрета. Рађање националног покрета Албанаца јавило се доста касније у односу на исте процесе код других балканских народа. Разлози за то били су различити, а један од кључних свакако је општеприхваћена исламизација у највећем делу албанске популације. Припадници албанскe муслиманске елите заузимали су високе позиције у султановом административном апарату и неминовно су се поистовећивали са водећим слојем турског друштва, па су следствено томе и османлијску државу доживљавали као своју. Албански национални покрет у таквим околностима није се ни могао самостално јавити, већ му је био неопходан подстицај споља. Управо тај преко потребан импулс стигао је од саме Порте, али и британских обавештајних структура. Наиме, Турци су у разбуђивању албанског верског фанатизма видели савезника у борби против српских тежњи за ослобођењем Старе и Јужне Србије. Британска дипломатија је са друге стране стајала на становишту заштите Османлијске империје, користећи је као брану продору руског утицаја у Средоземљу. Следствено томе и једни и други укључили су се у пројекат стварања албанског покрета, сматрајући га корисним за своју балканску политику. Управо у јеку затегнутих односа између европских сила, током Велике источне кризе, настаје албански покрет и Призренска лига, као његово извршно тело. Међутим, након Берлинског конгреса и бар привременог стављања тачке на Источно питање, албански покрет је за Порту не само изгубио значај, већ је постао и штетан. Нарочито онда када је постало јасно да се отргао контроли својих ментора, односно кад је истакао тежње ка стварању аутономне албанске државе. Турцима је то био јасан сигнал да покрену војну акцију са циљем да се Призренска лига елиминише. Епилог ове операције био је потпуно разбијање како централне управе тако и локалне мреже Призренске лиге. Више стотина Албанаца тада је ликвидирано, док је око 4 000 ухапшено, осуђено и одведено махом у Малу Азију и Сирију на издржавање вишегодишњих казни. Призренска лига је тако уништена, али не и албански покрет. Иако није остварио готово ништа од својих прокламованих циљева, ипак је у нечему успео. Разбудио је албански национални дух и формулисао главне националне циљева. Тиме су ударени темељи даље борбе на остварењу кључних задатака албанског покрета.
Ликвидација Призренске лиге за Порту није значила и трајни раскол са албанским фактором. Напротив, пошто су живели у пограничном делу империје, Албанци су за Турску политику имали изузетно важну улогу. Аспирације српске, али и других балканских држава према европском делу турске територије терале су Порту да се у одбрани својих интереса ослања на Албанце. Пошто су махом били муслимани, Албанци су за Турке били потенцијални носиоци одбране тих простора у неком будућем рату. Све до тада имали су задатак да дисциплинују локално хришћанско становништво, сузбијајући сваки покушај његовог самоорганизовања. Управо зато, турске власти су биле спремне да много тога толеришу Арнаутима. Некажњено су се оглушивали о забрану ношења оружја, одбијали су да плаћају порез, да служе војску, вршили су насиље сваке врсте над локалним српским становништвом. Пошто је све то пролазило без адекватних санкција, европски део Турске, а нарочито Косовски вилајет, постао је место највеће анархије на Старом континенту. Међутим, све док су Албанци били лојални султану и нису истицали своје националне аспирације ка аутономији, Порта је на сва поменута недела затварала очи.
Аустроугарска, са друге стране, све агилније је покушавала да оствари утицај међу Албанцима. Званични Беч је у својим плановима о експанзији према Егејском мору и те како рачунао на албански фактор. Тачније, радили су на стварању албанске државе, која би представљала бочну заштиту њиховом продору преко Босне и Херцеговине, Новопазарског санџака и Вардарске долине ка Солуну. Хабзбуршке обавештајно-безбедносне структуре играле су на карту Албанаца католичке вероисповести, служећи се утицајем Ватикана. Управо под незваничним покровитељством Аустроугарске 1899. године организована је у Пећи Беса Бес, односно Пећка лига. Аустроугарска је тада покушала да свој утицај са Албанаца католика прошири и на муслимане. Водећа личност Пећке лиге Мула Зека отворено је радио на тој ствари врбујући муслиманске главешине за сарадњу са Аустроугарском. Ипак успео је да оствари само делимичан успех, јер је већина Албанаца муслимана остала верна Турцима. Међутим, Двојна монархија се тиме није обесхрабрила, чак је појачала своју активност. Финансирала је штампање историјских књига које су величале албанско јединство и славну прошлост, отварала је албанске школе, радила је на стандардизацији албанског језика, све са циљем да се изгради јединствена национална свест Албанаца. Суштински, покушавали су да избришу снажне и дубоко укорењене поделе у том народу, било конфесионалне или племенске. Водећи политички кругови у Бечу су добро разумели да догод верски моменат доминира над националним, Албанци неће постићи висок степен јединства, а једна католичка држава попут Аустроугарске самим тим неће успоставити доминацију над већински муслиманским народом.
Јачање аустроугарског утицаја код Албанаца није забрињавало само Турску, већ и Србију. Знајући за планове свог северног суседа, српска влада се почетком XX века активно ангажовала на покушају да успостави сарадњу са Албанцима. Нарочито су ти покушаји постали интензивни после 1908. године и Младотурске револуције. Испочетка Албанци су очекивали подршку „либералних младотурака“, када су у питању њихове тежње ка стварању албанске аутономне државе. Међутим, убрзо се показало да је то једна велика илузија. Младотурци су инсистирали на томе да у Османлијској империји постоји само један политички народ и један званични језик, турски. Самим тим започели су са затварањем школа на другим језицима, између осталих и албанских. Турски министар унутрашњих послова је јавно негирао постојање албанске нације, а када је албански посланик Исмаиљ Ћемали у турском парламенту затражио аутономију за Албанце, један турски посланик га је ошамарио. Албански посланици су након тога, у знак протеста, напустили турски парламент. Незадовољство младотурским режимом ескалирало је оружаним устанком Албанаца, чији епицентар се налазио у Косовском вилајету. Српска влада је у то време пружала подршку и заштиту албанским вођама. Неки од њих су добијали новац, храну, оружје и муницију, а по потреби и уточиште на српској територији. Сам краљ Петар I Карађорђевић је златом и признањима даривао поједине албанске вође. Председник владе и вишегодишњи министар иностраних дела Краљевине Србије Милован Миловановић, иначе творац Балканског савеза 1912. године, тада је прокламовао идеју Балкан балканским народима. Тиме је покушавао да кроз призму регионалног повезивања и сарадње, где је рачунао и на Албанце, сузбија аустроугарски утицај. Међутим, иако су Албанци прихватали српску помоћ, чак и давали одређена обећања у правцу евентуалног савезништва, суштински су то чинили неискрено. Њихов циљ била је Велика Албанија која би се простирала на територији четири турска вилајета ‒ Косовски, Скадарски, Битољски и Јањински. Самим тим, њихове аспирације било је немогуће помирити са српским плановима. Односно, Албанци су са Србијом сарађивали искључиво да би искамчили одређене, пре свега материјалне бенефите. Можда се то најбоље видело у предвечерје Балканских ратова, када је тајна војна мисија на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом била на Космету и убеђивала албанске прваке да стану на српску страну. Иса Бољетинац је тада јасно изнео свој став, речима да је он на првом месту Турчин, па тек онда Албанац и да ће бранити свог султана. Слично је и Идриз Сефер поручио краљу Петру преко Божина Симића. Уз поздраве, послао је поруку српском монарху да уколико буде ратовао против Аустроугарске може рачунати на њега, али уколико нападне османлијску државу да ће он бранити свог султана. Додуше ни Србија према Албанцима није наступала без прикривених мотива. Помагала је албански устанак са циљем да ослаби Турску изнутра и да евентуално придобије Албанце у будућем, све извеснијем, рату против Османлија. Самим тим, можемо закључити да ни једна страна у тим тренуцима није поступала потпуно искрено, већ искључиво вођена сопственим националним интересима.
Иако је албански устанак 1912. године успео, а Порта обећала Албанцима одређени степен аутономије, није било времена да се то и реализује. Убрзо је почео Први балкански рат након кога се Османлијска држава повукла са највећег дела својих европских територија. Велике силе су на Лондонској конференцији цртале нову мапу Балкана, а под директним утицајем Аустроугарске формирана је независна албанска држава и то углавном у данашњим границама. Практично од формирања па све до краја Првог светског рата Албанија, као и цео албански покрет, потпали су под пресудан утицај Аустроугарске. Званични Беч је постао заштитник идеје Велике Албаније не би ли преко тог политичког пројекта дестабилизовао Србију. Вође албанског покрета са Космета након доласка српске војске нашле су уточиште у Албанији. Аустроугарске обавештајно-безбедносне службе су их окупиле, финансирале, наоружавале и организовале како би вршили герилске упаде према српској територији. Најмасовнији напад се десио крајем 1913. године када је више од 10 000 наоружаних Арнаута прешло српску границу. Било је неопходно активирање две српске дивизије да би се ова акција неутрализовала. Међутим, иако је српска војска релативно лако изашла на крај са том побуном, било је и више него јасно да је то тек почетак, односно, показна вежба како ће се територија Албаније од стране Аустроугарске користити као база за антисрпско деловање. Међутим, ни српска влада се није држала искључиво дефанзивно. Преко сопствених обавештајних структура премијер Никола Пашић је у Албанији снажно подржавао Есад-пашу Топтанија, не штедећи ни новац ни оружје како би му помогао да дође на власт. Узевши у обзир да је Албанска политичка сцена била разбијена на више међусобно завађених фракција, од којих је свака под контролом држала део државе, такво деловање српске владе било је логично. Управо на крилима српске подршке крајем 1914. године, док је Први светски рат трајао, Есад-паша је успео да успостави своју власт у Албанији. Када се 1915. године нашао у незавидној ситуацији, суочен са отвореном побуном својих сународника, поново га је спасавала српска влада. Готово 20 000 српских војника тада је интервенисало у Албанији како би Есад-паша опстао на власти. Управо захваљујући томе, током повлачења преко Албаније крајем 1915. и почетком 1916. године, српска војска није трпела још теже последице. Есад-паша је на територијама под својом контролом штитио српску војску и цивиле од напада албанских Качака. Помагао је храном, смештајем и усмеравао их на сигурније путеве како би избегли заседе. Свакако би страдање српског народа током Албанске голготе било и веће да тада на власти у Албанији није било Есад-паше Топтанија.
Након доласка војске Централних сила у Албанију, Есад-паша је напустио Драч и отишао у егзил, прво у Италију, а затим у Француску. Након тога прикључио се српској војсци на Солунском фронту. После победе сила Антанте и окончања Великог рата, под заштитом српске владе Есад-паша је покушавао да обнови власт у својој домовини. Чак га је српска влада повела на мировну конференцију у Париз, где је покушала да га наметне савезницима као легитимног представника Албаније. Међутим, у том тренутку Италија је већ ставила Албански покрет под своју контролу. Пошто су највећи део Албаније запосели војском, формирали су албанску владу под председништвом свог штићеника Турхан-паше Перметија. Италијанска дипломатија је управо зато инсистирала да се легитимитет на мировној конференцији призна Турхан-паши, а не Есад-паши. Савезници су овај политички спор разрешили тако што су одбацили легитимитет оба претендента и без њиховог учешћа одлучили су о албанским границама. Међутим, све то било је само део великог геополитичког судара Србије и Италије, који је започео још током Првог светског рата. Пошто је Италија покушавала да оствари доминацију над балканским делом Јадранске обале, њен сукоб са Србијом, нарочито у светлу прокламоване пројугословенске политике српске владе, био је неминован. Италијанска влада је у својим политичким плановима одлучила да преузме аустроугарску агенду константног подривања Србије, односно тада већ краљевине СХС, преко Албанског националног покрета. Италијани су окупила најугледније албанске прваке са Космета: Хасана Приштину, Бајрама Цурија и остале, у Комитете за заштиту Косова или Косовски комитет. Обезбедили су финансирање Комитета, организовали, обучавали и наоружавали његове војнике. Суштински, Албанија је након 1918. године уместо Аустроугарске постала Италијанска база за деловање против младе јужнословенске краљевине.
Посебно су на руку италијанским обавештајцима ишле саме околности на Космету, где је тада већ деценијама постојала традиција непоштовања закона, односно најједноставније речено владала је општа анархија. Албанци су поседовање оружја сматрали статусним симболом и готово да није било куће без пушке. Захваљујући шестогодишњем периоду ратовања, број пушака и сваког другог оружја само се увећавао. Безбедносне процене надлежних органа Краљевине СХС говориле су да се на Космету у просеку по глави војно способног Албанца налазе чак две пушке. Сем тога, међу Албанцима се знатно увећао број качака (одметника, слично хајдуцима у српској традицији), који су пљачкали и убијали махом српско становништво, али неретко и муслимане. Управо качаци повезали су се преко својих команданата са вођама Косовског комитета да би 1919. године подигли највећи оружани устанак у Краљевини СХС, познат и као Дреничка побуна. Устанак се веома брзо проширио захваљујући бројности и доброј међусобној повезаности качака, који су синхронизовали акције са убаченим групама из Албаније. Организационо и финансијски иза свега је стајао Косовски комитет, односно Италија. Свесна да ће те године почети мировна конференција у Паризу, италијанска дипломатија је имала намеру да силама победницама покаже како Албанци не само да не желе да живе у Краљевини СХС него и да су изложени терору српских власти. Српска војска и жандармерија су успеле, користећи и артиљерију, да ову побуну угуше. Током тих војно-жандармеријских операција било је прекомерне употребе силе, страдало је и цивилно становништво, али свакако није било покушаја да се истреби албанска популација у јужнословенској краљевини, како су то Италијани покушали да представе у светској јавности. Поменути догађаји су свакако нанели одређену штету Краљевини СХС на међународном плану, али озбиљних политичких консеквенци ипак није било.
Након гушења Дреничке побуне власти краљевине СХС покушале су да заведу ред на терену. Пошто процес разоружања није дао резултате, као ни понуђена амнестија сваком ко положи оружје а није починио убиство, приступило се покушају да се виђенији албански прваци придобију за сарадњу са безбедносним службама Краљевине СХС. Посебно је за врбовање био интересантан Азем Бејта из села Гаљица у Дреници, качак који је имао највећи утицај међу Албанцима на Космету. Иначе, Бејту су поштовали и Срби, пошто је његов брат убијен, јер је за време аустроугарске окупације скривао чланове српске породице Лазаревић. Сем тога, био је побратим четничког војводе Косте Пећанца. Заједно са њим учествовао је 1918. године у ослобођењу Пећи, када је по старом качачком обичају прво јуришао на непријатељску комору, а тек онда на његове оперативне снаге. Бејти се том приликом „посрећило“ јер је успео да заплени аустроугарску касу са 1 400 000 златних круна, од чега је Пећанцу дао 40 000 „за државу“. Користећи тај новац постао је најутицајнији и вероватно најбогатији качачки вођа на кога је рачунао Косовски комитет, али и безбедносне службе Краљевине СХС. Бејта је био спреман да прихвати пружену руку сарадње од стране власти, али је заузврат тражио неколико села у Дреници где би самостално владао, убирао порез и где би био забрањен приступ српским снагама безбедности. Иако је овај његов захтев испрва одбијен као нереалан, ипак му се на крају изашло у сусрет. Бејта је саградио кулу у Дреници са зидовима дебелим готово метар и по и одатле је спроводио своју неограничену власт у околним селима. Иако је добио готово све што је тражио, качачка нарав Азема Бејте није му дала мира. Поново је почео да успоставља контакт са Косовским комитетом о чему је преко својих доушника у албанским редовима била обавештена и служба безбедности Краљевине СХС. Управо то био је разлог да пуковник Стојановић, командант оружаних снага у Косовској Митровици направи план опкољавања и неутрализовања Азема Бејте и његове групе. Акција је успешно спроведена 1924. године, уз употребу артиљерије којом је разорена Бејтина кула. Рањен, Бејта је успео да побегне. Међутим, наишао је на један жандармеријски одред при чему је поново био тешко рањен након чега је и издахнуо. Ликвидацијом Бејте Косовски комитет је изгубио кључног човека на терену, који је лако могао да повеже качачке јединице и синхронизује њихово дејство. Тиме је започео процес неутрализације албанских терористичких група. Након тога влада Љубе Давидовића донела је одлуку о општој амнестији, тако да су се до краја исте године предале бројне качачке вође, између осталих и чувени Сали Рама, што је сматрано великим успехом југословенске државе.
Краљевини СХС приликом обрачуна са албанским сепаратистима ишла је на руку и ситуација у Албанији. Наиме, уз помоћ обавештајно-безбедносних структура јужнословенске краљевине власт у Албанији успео је да успостави Ахмед Зогу. Иако је владао још од 1922. године, незадовољни његовим понашањем и недовољном подршком припадници Косовског комитета су оружаном побуном 1924. године успели да га протерају. Зогу је привремено уточиште нашао у Београду, одакле се уз финансијску и организациону помоћ тамошње владе исте године вратио на власт. Наравно, то је неминовно довело до његовог обрачуна са припадницима Косовског комитета. Успео је да лоцира и зароби Бајрама Цурија, једног од најагилнијих представника албанског покрета. Цури је 1925. године извршио самоубиство. Хасан Приштина је морао да напустио Албанију, да би почетком тридесетих година био ликвидиран у Солуну. Албански покрет је на тај начин изгубио своје најистакнутије главешине, што је неминовно водило до замирања његових активности на терену. Међутим, иако су оружане акције драматично смањене, политичка борба за стварење Велике Албаније је настављена. Под контролом италијанског обавештајно-безбедносног апарата, формирана је још једна албанска организација у Риму, а у Београду су албански студенти формирали своју организацију под именом Беса. Међутим, упркос свему, албански покрет од 1925. године па све до почетка Другог светског рата није имао ту снагу као у периоду непосредно након формирања Краљевине СХС.
Никако на самом крају не смемо заобићи ни последице Аграрне реформе у Краљевини СХС, коју су многи албански историчари означили као основни пример дискриминације и терора над локалним Албанцима. Наиме, бегови углавном Албанци муслимани су том реформом изгубили значајан део земље. Управо та земља раздељена је онима који су је обрађивали, а то су махом били Срби. Иако су се деценијама уназад широм Европе спроводили готово исти процеси ликвидације феудалних својинских односа, Албанци су то навели као пример терора над њиховим сународницима. Такође морамо поменути и колонизацију Космета спровођену од стране влада Краљевине СХС. Током тог процеса све до избијања Другог светског рата на простор Косова и Метохије доселило се око 13 000 српских породица. Влада је сматрала да на тај начин исправља историјску неправду, јер су Срби деценијама уназад били жртве бројних злочина што је узроковало њихово исељавање и драматичну промену демографске слике Космата у албанску корист. Влада је колонизацијом покушавала да исправи те последице и ојача српски живаљ на тој територији. Иако је законом било предвиђено уколико се некоме одузме део земље за потребе колониста да му се иста мора надокнади у истом квалитету и вредности, то се није увек могло, а ни хтело испоштовати. Самим тим поједини Албанци били би оштећени недобијањем адекватне компензације за уступљену земљу што је представљало извор њиховог великог незадовољства. Свакако морамо нагласити да се у овим случајевима ради о неправедном односу локалних власти према Албанцима и да њихово понашање према Србима у прошлости никако није могло бити оправдање за непоштовање закона у новим околностима.
Ипак морамо нагласити да иако је било примера дискриминације, неправедног односа власти према Албанцима па и злочина, то свакако није попримило масовне размере и геноцидни карактер, како поједини албански историчари то и данас наводе. Појединачни злочини догађали су се пре свега у време војно-жандармеријских операција против качака, махом у периоду од 1919. па до краја 1924. године, када су борбе између владиних снага и сепаратиста биле најинтезивније. Током тих борби неминовно је страдало и невино цивилно становништво, међутим масовних организованих злочина није било. Најбољи доказ за ову тврдњу представљају пописи становништва. Наиме, из југословенске државе у међуратном периоду нису отишле стотине хиљада Албанаца, како појединци наводе. Постоје тачни подаци и они говоре о око 24 000 Албанаца, од чега се огромна већина преселила у Турску, а тек пар хиљада у Албанију. Свакако, неки су напустили југословенску краљевину из политичких разлога, неки из економских, а неки једноставно нису могли прихватити да више немају повлашћен положај као што су имали док се та територија налазила у Османлијском царству. Међутим, узмемо ли у обзир да је према попису из 1921. године у Краљевини СХС живело 439 657 Албанаца, па када то упоредимо са поменутих око 24 000 оних који су напустили земљу, постаје нам јасно да се ту никако не ради о масовном одливу албанске популације. Штавише, ако тај број Албанаца са пописа из 1921. упоредимо са пописом из 1948. године, видећемо да се њихов број у Југославији увећао за преко 300 000 на тачно 750 431. Управо ови подаци демантују сваку тврдњу о масовним злочинима или чак геноциду над Албанцима у монархистичкој Југославији, јер да је то којим случајем тачно, албанска популација би се смањила а не драматично увећала за само двадесет и седам година. Следствено томе, можемо закључити да се ту пре свега ради о манипулацији бројкама и покушају да се историја злоупотреби у политичке сврхе.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Књижевне новине, Београд, 1909.
Павле Џелетовић Иванов, Качаци Косова и Метохије. Интер-ју-прес, Београд, 1990.
Богумил Храбак, Косовски комитет 1918–1924. године. Зборник радова Филозофског факултета, бр. 32, стр: 137–160. Београд, 2003.
Остави коментар