ALBANSKA POBUNA NA KOSMETU 1944–1945. GODINE

30/11/2020

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar 

Albanska pobuna organizovana na Kosovu i Metohiji na samom koncu Drugog svetskog rata predstavlja kompleksan događaj, koji svakako moramo posmatrati sa različitih aspekata. Činjenica je da se tu radi o tada jedinstvenom slučaju u Evropi, da se neposredno nakon oslobođenja jedne teritorije od nacističkog okupatora dogodi organizovana i masovna pobuna protiv istih tih oslobodilaca. Logično, postavlja se pitanje kako je došlo do tog oružanog ustanka i koji su njegovi uzroci? Odgovor ćemo svakako pronaći ukoliko sagledamo, kako unutrašnje političke okolnosti na Kosmetu i u samoj Jugoslaviji, tako i interese velikih sila koji su se uvek prelamali na ovim prostorima.

Albansku pobunu moramo da posmatramo u kontekstu spoljnopolitičkih zbivanja pred kraj Drugog svetskog rata, odnosno povlačenja nacističke Nemačke sa Balkana krajem 1944. godine, kao i zainteresovanosti Velike Britanije da zaštiti svoje pozicije u Albaniji i Grčkoj. Iako je Britanija tokom rata aktivno pomagala Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije i, samim tim, dolazak Komunističke partije na vlast u Jugoslaviji, krajem 1944. i početkom 1945. dolazi do prvih razmimoilaženja i trzavica između Beograda i Londona. Uzrok razmimoilaženja bile su ambicije Jugoslavije da „izvozi revoluciju“ u susedne balkanske zemlje, što je Britanija doživela kao ugrožavanje sopstvenih pozicija na Balkanu i Mediteranu. Britanija je pred kraj Drugog svetskog rata imala najmanje tri razloga za aktuelizovanje pitanja Kosova. S jedne strane Kosovo je, kao i severna Albanija, bilo uporište svih nacionalističkih i antikomunističkih snaga među Albancima, te bi njegovo uključivanje u Albaniju stvorilo ravnotežu snaga između nacionalističkog severa i komunističkog juga. Ta ravnoteža, inače, ne bi bila moguća s obzirom na demografsku i ekonomsku nadmoć južnog – komunističkog dela Albanije. Takođe, Britanija je u problemu Kosova videla šansu za stvaranje prvih pukotina i konflikata unutar socijalističkog bloka, pa su britanski emisari u Albaniji kod vođstva albanskih komunista često otvarali temu pripadnosti Kosova posle rata, pokušavajući time da unesu razdor između albanskog i jugoslovenskog rukovodstva. Upravo o tome svedoči Nijaz Dizdarević, član Vojne misije NOV Jugoslavije u Albaniji od avgusta 1944. godine. Dizdarević zapaža da nazdravljanje britanskog majora Smita „Velikoj Albaniji“ u prisustvu nekoliko članova Vrhovnog štaba NOB-a, uoči kongresa AVNOJ-a u Beratu oktobra 1944. znači stavljanje do znanja albanskom rukovodstvu da se u tom pogledu može računati sa anglo-američkom podrškom. Konačno, britanska prikrivena podrška balistima na Kosovu predstavljala je odmazdu i upozorenje zbog jugoslovenske angažovanosti u Grčkoj i pomaganja komunista u Grčkom građanskom ratu, koji se rasplamsavao u decembru 1944. Isto tako, ne smemo zanemariti da je rat protiv Vermahta i dalje trajao. Nemačka obaveštajna agentura je samim tim bila zainteresovana da preko Albanaca otvori unutrašnji front u Jugoslaviji i tako nanese težak udarac svom ratnom neprijatelju. Ipak, važno je napomenuti da ni britanska ni nemačka angažovanost nije mogla da bude glavni okidač pobune, niti njenog daljeg toka, kao što ni njihova umešanost u pobunu nije mogla da se meri sa činjenicom da su unutrašnje prilike na Kosmetu bile takve da je opredeljenost albanskog naroda bila izrazito antijugoslovenska i da je trebala samo mala iskra da bi se plamen pobune raspalio.

Albanci su tokom Drugog svetskog rata bili odani saveznici nacističko-fašističkog okupatora. Uzmemo li u obzir da su im Italijani i Nemci omogućili formiranje Velike Albanije, njihovog najvažnijeg nacionalnog cilja, takvo ponašanje i nije začuđujuće. Nemci su sami zabeležili da su prilikom izvlačenja svojih trupa iz Grčke imali podršku 30 000 naoružanih Albanaca odlučnih da im brane odstupnicu. Inače, većina kolaboracionističkih albanskih formacija se i povlačila zajedno sa Nemcima preko Novopazarskog sandžaka i Bosne dalje prema Zapadu. Međutim, oni koji su ostali nisu imali nameru da se tek tako pokore novim komunističkim vlastima u Jugoslaviji i da odustanu od svojih veliko nacionalnih ideja. Lideri različitih albanskih organizacija na Kosmetu, ponajviše lokalni glavari Druge prizrenske lige, odnosno oni koji se nisu povukli sa Nemcima, već krajem novembra 1944. godine okupili su se na tajnom sastanku u Žegovačkim šumama. Tom prilikom je doneta odluka da se protiv novouspostavljenih vlasti organizuje gerilski rat na prostoru Šalje, Karadaga, Šar-planine i Drenice. Komadantima otpora na navedenom terenu imenovani su Šefket Škupiu, Adem Voca, Ahmet Seljanec i Imer Beriša. Albanski odmetnici u šumama, pod upravom navedenih komandanata, imali su podršku svojih jataka i saradnika u selima i gradovima širom Kosmeta. Zadatak tih albanskih agenata bio je da šire antijugoslovensku propagandu, prenose poruke, da obezbeđuju hranu i medikamente i vrbuju nove borce za šumu. Pored njih, kačački komandanti su mogli da računaju i na doušnike u samim jedinicama NOVJ-a na Kosmetu. Naime, značajan broj kosmetskih Albanaca je na poziv AVNOJ-a prešao iz različitih albanskih kvinsliških formacija, poput Vulnetara, Bali Kombtara, Kosovske regimente, crnokošuljaša itd. u jedinice NOVJ. Svakako je među njima bilo pojedinaca koji su partizanskoj vojsci pristupili iz iskrenih namera, ili iz straha od eventualnih posledica koje bi snosili kao saradnici okupatora. Međutim, vreme je pokazalo da je i te kako bilo i onih koji su obavljali špijunsku, pa i subverzivnu delatnost za interes svojih pobunjenih sunarodnika.

Nove komunističke vlasti u Jugoslaviji bile su apsolutno svesne realne situacije na Kosmetu. Možda se to najbolje vidi iz pisma Miladina Popovića, sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosmet, upućenog svojim partijskim saborcima 30. novembra 1944. godine u kome se daju uputstva za postupanje prema stanovništvu i balistima. Popović u pismu naglašava: „Kosovo i Metohija su danas bez okupatora, ali mi ipak ne vladamo čitavim terenom. Velike smetnje nam se čine od strane dojučerašnjih sluga fašističkog okupatora, koji sada u izmenjenim uslovima primenjuje novi metod borbe protiv Narodnooslobodilačkog pokreta. Oni sada organizuju bande koje se kreću po našoj teritoriji, šireći šovinizam u našim narodima i na taj način stvaraju neprilike našoj vlasti, čas tu, čas tamo. Zbog toga, u ovom trenutku se pred naše jedinice postavlja kao neophodan i glavni zadatak: čišćenje Kosova i Metohije od svih bandi, čije postojanje i delatnost predstavljaju danas najveću prepreku razvoju NO borbe i jačanju naše narodne vlasti. U vezi sa ovim osnovnim zadatkom smatramo za potrebno da skrenemo pažnju svim članovima Partije, naročito političkim rukovodiocima, na sledeće stvari:

  • U poduhvatu protiv naoružanih bandi, koje su se digle u borbu protiv naše NO borbe, treba postupati energično i nemilosrdno. Imovinu odmetnika treba proglasiti državnom imovinom, nakon isteka roka predaje koju budu odredili štabovi.
  • U selima koja su se suprotstavila oružjem, treba pronaći organizatore tog otpora i predati ih vojnom sudu koji će im suditi odmah. Imovinu takvih ljudi treba sekvestrirati za potrebe NO vojske. Seljake onih sela, u kojima je bilo otpora, treba razoružati.
  • Zamenici političkih komesara moraju odmah da se povežu na terenu sa partijskim organima sa ciljem da im pruže potrebnu pomoć nezapostavljajući istovremeno rad u svojoj brigadi.
  • U toku vojnih operacija i radu na samom terenu mora se strogo voditi računa da ne dolazi do samovoljnih postupaka (ubistva, pljačke i drugo), do sitnih zađevica, lične netrpeljivosti i sličnih događanja. Držanje naših boraca mora biti primerno-dostojno slavne vojske Titove. Naši borci moraju da poštuju običaje šiptarskog naroda“.

Suštinski Popović traži blago i oprezno postupanje prema stanovništvu i oštro i nemilosrdno prema pobunjenicima. Inače, procene Operativnog štaba NOVJ za Kosovo i Metohiju govorile su o tome da na Kosmetu ima od 15 000 do 20 000 naoružanih odmetnika što je potencijalnopredstavljalo veliku opasnost za novu vlast.

Oprezno postupanje jugoslovenskih komunista na Kosmetu, između ostalog, ogledalo se u tome da su bili izuzeti iz opšte mobilizacije, dok su u lokalnoj upravi zadržani čak i oni Albanaci za koje se znalo da su bili u službi okupatora. Uvedena je i privremena zabrana povratka Srba proteranihtokom rata sa Kosmeta, kako bi se izbegli eventualni međunacionalni incidenti. Međutim, uprkos izrazito popustljivom ponašanju komunističkih vlasti prema Albancima, samo nekoliko nedelja nakon oslobođenja započele su prve veće oružane akcije odmetnika. Noć, 2. na 3. decembar oko 2000 balista pod komandom Adema Glavice izvršilo je napad na Uroševac. Uprkos delovanju „Pete kolone“ u samom gradu i dezertiranju Albanaca iz partizanskih jedinica, uz velike napore i značajne žrtve, odmetnici su potučeni i naterani na povlačenje. Suštinski, ovim događajem počinje serija pobuna koja će kulminirati ustankom Šabana Poluže u Drenici januara 1945. godine. Mula Idriz je, sa svojom grupom od više stotina naoružanih ljudi, 23. decembra 1944. godine izvršio napad na Gnjilane. Slično kao i desetak dana ranije u Uroševcu, NOVJ je uspela da se odbrani, a u kontraudaru i suzbije ovu grupu. Pritisnut ovim albanskim akcijama krajem 1944. godine, Operativni štab (OŠ) odlučuje da što veći broj neprijateljskih elemenata preventivno neutrališe mobilizacijom i odvođenjem na Sremski front. Komandant Operativnog štaba, Fadilj Hodža, mobilizaciju je poverio istaknutim albanskim vođama, inače saradnicima okupatora, upravo se nadajući da će oni okupiti svoje saučesnike i sledbenike i na taj način ih izmestiti sa Kosmeta. Time bi se broj neprijateljskih elemenata na samom Kosovu smanjio, a partijski komesari bi dobili šansu da kroz borbu na frontu i politički rad sa mobilisanim Albancima, pokušaju da im nametnu svoje političko-ideološka vrednosna načela, odnosno da ih „prevaspitaju“. 

Mobilizaciju na severu Kosmeta sprovodio je Adem Voca, čovek iz ugledne albanske porodice do rata lojalne Kraljevini Jugoslaviji. Bećir Voca, Ademov otac bio je rado viđen gost i na dvoru jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića, gde je boravio u više navrata. Međutim, Adem Voca se tokom Drugog svetskog rata stavio u službu okupatora. Možda i zato što je na samom početku Aprilskog rata, spletom nesrećnih okolnosti, ubijen njegov brat Šerif od strane pripadnika Jugoslovenske vojske. Neposredno nakon oslobođenja zemlje, Voca je izjavio lojalnost novim vlastima i izabran je za odbornika Oblasnog narodnooslobodilačkog odbora. Ipak, iako je aktivno sarađivao sa jugoslovenskim komunistima paralelno je, među svojim sunarodnicima, širio velikoalbansku propagandu. Najavljivao je dolazak Amerikanaca i Engleza, kao i njihovu pomoć za ostvarenje Albanskih nacionalnih ciljeva. Voca je oko sebe uspeo da okupi oko 2000 sledbenika, što ga je činilo najuticajnijim albanskim prvakom na severu Kosmeta. Svestan njegove jačine, Operativni štab NOVJ na Kosovu i Metohiji počeo je pregovore sa Vocom kako bi ga ubedio da se zajedno sa svojim ljudima priključi jedinicama NOVJ na Sremskom frontu. Na pregovore sa Vocom, koji su, na njegovu inicijativu održani 24. januara u sali rudnika „Trepča“ u Starom trgu, otišao je Spasoje Đaković, komandant Ozne za Kosovo i Metohiju i član Oblasnog komiteta KPJ. Adem Voca je na sastanku izneo sledeće zahteve:

  1. Da on i njegova grupa učestvuju u svim vlastima u Mitrovici i Vučitrnu;
  2. Da učestvuje u rukovođenju rudnikom Trepča i pogonima u Zvečanu;
  3. Da njegova grupa ne ide na Sremski front, već da ostane u Šalji kako bi „branila Kosovo od četnika“. 

Saznavši za ove zahteve, Operativni štab Kosova i Metohije naredio je da se Vocina grupa u potpunosti uništi. Istog dana kada je doneta odluka o napadu na baliste Adema Voce, 26. januara, po naređenju OZNA formirana je Brigada narodne odbrane za (BNO) Kosovo i Metohiju, u sastavu Korpusa narodne odbrane Jugosalvije (KNOJ). Sedište brigade bilo je u Prištini, a stavljena je pod komandu štaba 46. divizije. Operativni štab je planirao da napad počne 28. januara, nakon što svi bataljoni zauzmu svoje položaje. Međutim, Adem Voca je preduhitrio ovaj plan, i ujutru 26. januara napao rudnik Stari Trg, koji se nalazio nekoliko kilometara istočno od Kosovske Mitrovice. Iako su jedinice NOVJ bile spremne i u stanju borbene gotovosti, prvi udar balista iz okolnih sela je bio toliko silovit da je Treći bataljon 25. brigade, koji se nalazio u Starom trgu, primoran da napusti mesto kako bi izbegao opkoljavanje i povuče se prema Kosovskoj Mitovici. Posle nekoliko sati u Mitrovicu su počela da stižu prva pojačanja iz ostalih brigada na Kosovu i Metohiji, a uveče u pomoć su stigli i bataljoni novoformirane Brigade narodne odbrane. Pošto je dolaskom dodatnih snaga situacija na bojištu stabilizovana, snage NOVJ su mogle da krenu u kontraofanzivu. Do 10 časova 27. januara, Drugi bataljon BNO zauzeo je brdo Kozji rog, nakon čega je oslobođen rudnik Stari trg, a balisti su odbačeni na početne položaje, koje su zauzimali pre početka napada. Usledilo je čišćenje terena od strane Pete kosovsko-metohijske i 27. srpske brigade, tako da su balisti razbijeni u manje grupe. Četiri brigade NOVJ koje su učestvovale u borbama imale su ukupno nekoliko desetina ranjenih i poginulih. Balisti su pretrpeli ogromne gubitke; poginulo ih je oko 300, zarobljeno 180, a veliki broj je ranjen. Adem Voca, koji je lakše ranjen u nogu, pobegao je sa oko 300 svojih ljudi u pravcu Kopaonika. Razbijene snage iz grupe Adema Voce, pošto su se razbežale po šumama, počele su da se osipaju i dele u manje grupice. Mnogi balisti su bacali oružje i vraćali se kućama, tako da je region Šalje u narednom periodu prestao da bude ozbiljna bezbednosna pretnja po državni poredak. Osipala se i grupa Adema Voce, koja se skrivala u selima Bajgore. Jedinice NOVJ su 10. februara otkrile da se Adem Voca se sa još 17 balista krije u svojoj rodnoj kući, u selu Pasome, šest kilometara istočno od Mitrovice. Posle silovitog napada automatima i ručnim bombama, jedinice NOVJ su zauzele kuću, a Adem Voca i njegovi slebenici su likvidirani. Likvidacijom Voce, na prostoru Šalje su ostale samo manje grupice balista, koje više nisu mogle da predstavljaju ozbiljniju pretnju po državni poredak, tako da su jedinice NOVJ mogle da se posvete razbijanju glavnog neprijateljskog uporišta u Drenici.

Uporedo sa formiranjem grupe Adema Voce, Šaban Poluža je uspeo oko sebe da okupi više hiljada sledbenika u Drenici. Za razliku od Voce, Poluža je poticao iz porodice koja je imala kačački pedigre. Tokom rata bio je u službi okupatora i istakao se u zločinima počinjenim nad srpskim stanovništvom. Operativni štab ga je upravo zbog takve, izrazito loše, reputacije izbegavao da uključi u proces mobilizacije Albanaca za Sremski front. Međutim, pošto se jačina njegove grupe brojala hiljadama naoružanih ljudi zaključeno je da bi bila učinjena velika korist novim vlastima, kada je u pitanju stabilizaciji prilika na Kosmetu, ukoliko bi se on dislocirao sa te teritorije. Fadilj Hodža mu je predložio da preuzme komandu nad 7. kosovsko-metohijskom brigadom i da je dodatno ojača kako svojim ljudima tako i onima koje bi u narednom periodu mobilisao. Takođe, OŠ mu je ponudio podršku u oružju i municiji, kao podstrek da nastavi mobilizaciju. Poluža je pozitivno odgovorio na ovaj predlog čime je januara 1945. godine započela njegova saradnja sa komunističkim vlastima. Novi komandant 7. kosovsko-metohijske brigade uspeo je da okupi oko 10 000 boraca koji su se raspoređeni u tri ešalona kretali putem Podujevo – Kuršumlija, odakle su vozovima trebali biti prebačeni za Sremski front. Polazeći od saznanja da veći deo ove Polužine brigade čine pripadnici različitih kolaboracionističkih formacija, OŠ je pažljivo pratio njeno kretanje. Kako sa levog tako i sa desnog boka, 7. brigada bila je praćena sa 5. kosmetskom i 27. srpskom brigadom dok su se iza nje kretale čete Prve kosmetske brigade. Prva dva ešalona su stigla na svoje odredište u Kuršumliji, ali treći ešalon, snage oko 4000 boraca, u kom se nalazio sam Polužazaustavio se u Podujevu gde je otkazao poslušnost. Uprkos pregovorima sa predstavnicima Operativnog štaba, koji su ga ubeđivali da se drži dogovorenog plana, Poluža je pozvao svoje sledbenike da se vrate nazad. Polužine jedinice su uspele da napuste Podujevo i to bez borbe, iako su se nalazile u obruču brigada NOVJ. Naređenje OŠ da se ova grupa razoruža i likvidira stiglo je sa zakašnjenjem, praktično u trenutku kada su se gotovo sve albanske jedinice već izvukle iz Podujeva.

Skandalozan i teško objašnjiv propust OŠ imao je teške posledice na terenu. Poluža se sa većinom svojih ljudi vratio u Drenicu gde su mu prišli drugi balistički komandanti. Albanske pobunjeničke snage su na taj način za kratko vreme narasle na oko 10 000 naoružanih boraca samo u Drenici. Svestan težine situacije, kao i propusta OŠ za Kosovo i Metohiju, Josip Broz Tito je odlučio da 8. februara 1945. godine uvede Vojnu upravu na Kosmetu. Za komandanta Vojne uprave postavljen je pukovnik Savo Drljević, a za političkog komesara Đuro Medenica. Naredba o uvođenju Vojne uprave izdata je istog dana kada i naredba o smeni komande u Operativnom štabu za Kosovo i Metohiju. Umesto Fadilja Hodže, komandant Operativnog štaba NOV i PO za Kosovo i Metohiju postao je Savo Drljević, komandant novouspostavljene Vojne uprave. Po istom principu je promenjen politički komesar Operativnog štaba, pa je umesto Krsta Filipovića na tu dužnost postavljen Đuro Medenica, politički komesar Vojne uprave na Kosovu i Metohiji. Tako su četiri ključne funkcije u rukovođenju Kosovom pod Vojnom upravom, objedinjene u rukama dve ličnosti – komandanta Save Drljevića i političkog komesara Đura Medenice. Fadilj Hodža je ipak zadržan u Operativnom štabu i postavljen za zamenika komandanta Operativnog štaba Kosova i Metohije, na dužnost koju je do tada vršio Petar Brajović. Pored ovih promena u Operativnom štabu Kosova i Metohije, Tito je u istom naređenju imenovao i komandu novouspostavljene 52. divizije, čiji je komandant postao Petar Brajović, dotadašnji zamenik komandanta Operativnog štaba. U sastav divizije, koja je predstavljala okosnicu u kasnijim borbama u Drenici, ušle su Prva, Druga i Četvrta kosovsko-metohijska brigada. Pridodate su im i 6. crnogorska, 1. bokeljska i Brigada narodne odbrane čime je formirana respektabilna sila od oko 40 000 pripadnika NOVJ sa zadatkom da se obračuna sa odmetničkim snagama i zavede red na Kosmetu. Praktično sve do 21. februara Snage NOVJ su opkolile i postepeno stezale obruč oko pobunjenika čije jezgro se nalazilo na planini Čičavici. Uprkos  više pokušaja Polužina grupa nije uspevala da se probije kroz obruč. Grupa Šabana Poluže i njegovog najbližeg saradnika Mehmeda Gradice tokom noći između 20. i 21. februara prebacila se iz Bežanića u Trstenik, a sa njima je bilo oko 80 ljudi. Jugoslovenske snage su tokom noći pristupile blokadi sela, a do jutra je oko Trstenika skoncentrisana čitava Četvrta kosovsko-metohijska brigada. Napad na kuće počeo je u 13 časova, a najviše je napadana kuća u kojoj se, prema pretpostavkama, nalazio Šaban Poluža. Do 17 časova preostalih nekoliko balističkih kuća bilo je potpuno opkoljeno, a potom je počeo juriš na kuće. Međutim, uprkos tome što je oko dve hiljade vojnika NOVJ učestvovalo u akciji u Trsteniku, Šaban Poluža je uspeo da probije obruč Prvog i Trećeg bataljona, dok je pored Četvrtog bataljona prošao bez ikakve smetnje. Kasnije se ispostavilo da se nije radilo samo o zbunjenosti i neiskustvu vojnika NOVJ, već da je došlo do sabotaže pojedinih rukovodilaca, koji su svesno pustili Šabana Polužu da se sa svojom grupom izvuče iz okruženja i napusti Trstenik. U ovom okršaju ubijeno je 19 balista, među kojima i Polužin sin, a Šaban Poluža je ranjen u grudi od gelera granate. Mehmed Gradica je bio ranjen u nogu. Sa druge strane, NOVJ je u ovom napadu imao 15 mrtvih i 24 ranjena, a teško je ranjen i komandant 52. divizije, Petar Brajović. Zaplenjena je velika količina municije i oružja, koje su do tada Poluža i Gradica nosili sa sobom, koristeći tovarne konje. Nakon borbi u Trsteniku 21. februara, Drugi bataljon Četvrte brigade i Prvi bataljon Druge brigade krenuli su u poteru sa ciljem da pronađu i likvidiraju Polužu i Gradicu. Od jednog zarobljenog baliste, saznali su da je Šaban Poluža ranjen od topa i od puške u grudi, a Gradica u glavu i u nogu i da su obojica na samrti. Nakon toga, od trojice partizana koji su bili zarobljeni od balista, saznali su da je Šaban Poluža umro u selu Čikatova na jugoistoku Drenice, a Gradica je teško ranjen i ne može da govori. Sporni prostor je zatim pretresen, i tvrdnje su se pokazale kao tačne. Poluža je umro u selu Čikatovu od posledica ranjavanja 22. februara 1945. godine, a smrtno ranjen Mehmed Gradica ga je nadživeo svega nekoliko sati.

Gušenjem Dreničke pobune nisu prestale aktivnosti albanskih separatista na Kosovu i Metohiji. Napadi i atentati na pripadnike narodne vlasti, vojske, milicije i OZNE nastavljeni su sve do 1952. godine kada su i poslednje manje terorističke grupe likvidirane. Suštinski, akcije balista su nakon likvidacije grupa Adema Voce i Šabana Poluže svedene na atentate pojedinaca ili manjih grupa, dok većeg organizovanja, više stotina, a kamoli hiljada ljudi nije bilo. OZNA i UDBA su svojim sistematskim i preventivnim radom, kako na čišćenju terena nakon slamanja Dreničke pobune, tako i narednih godina onemogućile bilo kakvo organizovanje većih naoružanih terorističkih formacija na Kosovu i Metohiji. 

IZVORI I LITERATURA

Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu. Književne novine, Beograd, 1909.

Borislav Pelević, Kroz istoriju Kosova i Metohije : od VI do XXI veka. Evro, Beograd, 2005.

Đorđe Borozan, Velika Albanija: porijeklo-ideje-praksa. Vojnoistorijski institut Vojske Jugoslavije. Beograd, 1995.

Igor Đ. Vukadinović, Ustanak Šabana Poluže u Drenici 1945. godine. Baština: Glasnik, sv. 49, str: 291-310. Leposavić, 2019.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja