АЛБАНСКА ПОБУНА НА КОСМЕТУ 1944–1945. ГОДИНЕ

30/11/2020

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар 

Албанска побуна организована на Косову и Метохији на самом концу Другог светског рата представља комплексан догађај, који свакако морамо посматрати са различитих аспеката. Чињеница је да се ту ради о тада јединственом случају у Европи, да се непосредно након ослобођења једне територије од нацистичког окупатора догоди организована и масовна побуна против истих тих ослободилаца. Логично, поставља се питање како је дошло до тог оружаног устанка и који су његови узроци? Одговор ћемо свакако пронаћи уколико сагледамо, како унутрашње политичке околности на Космету и у самој Југославији, тако и интересе великих сила који су се увек преламали на овим просторима.

Албанску побуну морамо да посматрамо у контексту спољнополитичких збивања пред крај Другог светског рата, односно повлачења нацистичке Немачке са Балкана крајем 1944. године, као и заинтересованости Велике Британије да заштити своје позиције у Албанији и Грчкој. Иако је Британија током рата активно помагала Народноослободилачку војску Југославије и, самим тим, долазак Комунистичке партије на власт у Југославији, крајем 1944. и почетком 1945. долази до првих размимоилажења и трзавица између Београда и Лондона. Узрок размимоилажења биле су амбиције Југославије да „извози револуцију“ у суседне балканске земље, што је Британија доживела као угрожавање сопствених позиција на Балкану и Медитерану. Британија је пред крај Другог светског рата имала најмање три разлога за актуелизовање питања Косова. С једне стране Косово је, као и северна Албанија, било упориште свих националистичких и антикомунистичких снага међу Албанцима, те би његово укључивање у Албанију створило равнотежу снага између националистичког севера и комунистичког југа. Та равнотежа, иначе, не би била могућа с обзиром на демографску и економску надмоћ јужног – комунистичког дела Албаније. Такође, Британија је у проблему Косова видела шансу за стварање првих пукотина и конфликата унутар социјалистичког блока, па су британски емисари у Албанији код вођства албанских комуниста често отварали тему припадности Косова после рата, покушавајући тиме да унесу раздор између албанског и југословенског руководства. Управо о томе сведочи Нијаз Диздаревић, члан Војне мисије НОВ Југославије у Албанији од августа 1944. године. Диздаревић запажа да наздрављање британског мајора Смита „Великој Албанији“ у присуству неколико чланова Врховног штаба НОB-a, уочи конгреса АВНОJ-a у Берату октобра 1944. значи стављање до знања албанском руководству да се у том погледу може рачунати са англо-америчком подршком. Коначно, британска прикривена подршка балистима на Косову представљала је одмазду и упозорење због југословенске ангажованости у Грчкој и помагања комуниста у Грчком грађанском рату, који се распламсавао у децембру 1944. Исто тако, не смемо занемарити да је рат против Вермахта и даље трајао. Немачка обавештајна агентура је самим тим била заинтересована да преко Албанаца отвори унутрашњи фронт у Југославији и тако нанесе тежак ударац свом ратном непријатељу. Ипак, важно је напоменути да ни британска ни немачка ангажованост није могла да буде главни окидач побуне, нити њеног даљег тока, као што ни њихова умешаност у побуну није могла да се мери са чињеницом да су унутрашње прилике на Космету биле такве да је опредељеност албанског народа била изразито антијугословенска и да је требала само мала искра да би се пламен побуне распалио.

Албанци су током Другог светског рата били одани савезници нацистичко-фашистичког окупатора. Узмемо ли у обзир да су им Италијани и Немци омогућили формирање Велике Албаније, њиховог најважнијег националног циља, такво понашање и није зачуђујуће. Немци су сами забележили да су приликом извлачења својих трупа из Грчке имали подршку 30 000 наоружаних Албанаца одлучних да им бране одступницу. Иначе, већина колаборационистичких албанских формација се и повлачила заједно са Немцима преко Новопазарског санџака и Босне даље према Западу. Међутим, они који су остали нису имали намеру да се тек тако покоре новим комунистичким властима у Југославији и да одустану од својих велико националних идеја. Лидери различитих албанских организација на Космету, понајвише локални главари Друге призренске лиге, односно они који се нису повукли са Немцима, већ крајем новембра 1944. године окупили су се на тајном састанку у Жеговачким шумама. Том приликом је донета одлука да се против новоуспостављених власти организује герилски рат на простору Шаље, Карадага, Шар-планине и Дренице. Комадантима отпора на наведеном терену именовани су Шефкет Шкупиу, Адем Воца, Ахмет Сељанец и Имер Бериша. Албански одметници у шумама, под управом наведених команданата, имали су подршку својих јатака и сарадника у селима и градовима широм Космета. Задатак тих албанских агената био је да шире антијугословенску пропаганду, преносе поруке, да обезбеђују храну и медикаменте и врбују нове борце за шуму. Поред њих, качачки команданти су могли да рачунају и на доушнике у самим јединицама НОВЈ-а на Космету. Наиме, значајан број косметских Албанаца је на позив АВНОЈ-а прешао из различитих албанских квинслишких формација, попут Вулнетара, Бали Комбтара, Косовске регименте, црнокошуљаша итд. у јединице НОВЈ. Свакако је међу њима било појединаца који су партизанској војсци приступили из искрених намера, или из страха од евентуалних последица које би сносили као сарадници окупатора. Међутим, време је показало да је и те како било и оних који су обављали шпијунску, па и субверзивну делатност за интерес својих побуњених сународника.

Нове комунистичке власти у Југославији биле су апсолутно свесне реалне ситуације на Космету. Можда се то најбоље види из писма Миладина Поповића, секретара Обласног комитета КПЈ за Космет, упућеног својим партијским саборцима 30. новембра 1944. године у коме се дају упутства за поступање према становништву и балистима. Поповић у писму наглашава: „Косово и Метохија су данас без окупатора, али ми ипак не владамо читавим тереном. Велике сметње нам се чине од стране дојучерашњих слуга фашистичког окупатора, који сада у измењеним условима примењује нови метод борбе против Народноослободилачког покрета. Они сада организују банде које се крећу по нашој територији, ширећи шовинизам у нашим народима и на тај начин стварају неприлике нашој власти, час ту, час тамо. Због тога, у овом тренутку се пред наше јединице поставља као неопходан и главни задатак: чишћење Косова и Метохије од свих банди, чије постојање и делатност представљају данас највећу препреку развоју НО борбе и јачању наше народне власти. У вези са овим основним задатком сматрамо за потребно да скренемо пажњу свим члановима Партије, нарочито политичким руководиоцима, на следеће ствари:

  • У подухвату против наоружаних банди, које су се дигле у борбу против наше НО борбе, треба поступати енергично и немилосрдно. Имовину одметника треба прогласити државном имовином, након истека рока предаје коју буду одредили штабови.
  • У селима која су се супротставила оружјем, треба пронаћи организаторе тог отпора и предати их војном суду који ће им судити одмах. Имовину таквих људи треба секвестрирати за потребе НО војске. Сељаке оних села, у којима је било отпора, треба разоружати.
  • Заменици политичких комесара морају одмах да се повежу на терену са партијским органима са циљем да им пруже потребну помоћ незапостављајући истовремено рад у својој бригади.
  • У току војних операција и раду на самом терену мора се строго водити рачуна да не долази до самовољних поступака (убиства, пљачке и друго), до ситних зађевица, личне нетрпељивости и сличних догађања. Држање наших бораца мора бити примерно-достојно славне војске Титове. Наши борци морају да поштују обичаје шиптарског народа“.

Суштински Поповић тражи благо и опрезно поступање према становништву и оштро и немилосрдно према побуњеницима. Иначе, процене Оперативног штаба НОВЈ за Косово и Метохију говориле су о томе да на Космету има од 15 000 до 20 000 наоружаних одметника што је потенцијалнопредстављало велику опасност за нову власт.

Опрезно поступање југословенских комуниста на Космету, између осталог, огледало се у томе да су били изузети из опште мобилизације, док су у локалној управи задржани чак и они Албанаци за које се знало да су били у служби окупатора. Уведена је и привремена забрана повратка Срба протеранихтоком рата са Космета, како би се избегли евентуални међунационални инциденти. Међутим, упркос изразито попустљивом понашању комунистичких власти према Албанцима, само неколико недеља након ослобођења започеле су прве веће оружане акције одметника. Ноћ, 2. на 3. децембар око 2000 балиста под командом Адема Главице извршило је напад на Урошевац. Упркос деловању „Пете колоне“ у самом граду и дезертирању Албанаца из партизанских јединица, уз велике напоре и значајне жртве, одметници су потучени и натерани на повлачење. Суштински, овим догађајем почиње серија побуна која ће кулминирати устанком Шабана Полуже у Дреници јануара 1945. године. Мула Идриз је, са својом групом од више стотина наоружаних људи, 23. децембра 1944. године извршио напад на Гњилане. Слично као и десетак дана раније у Урошевцу, НОВЈ је успела да се одбрани, а у контраудару и сузбије ову групу. Притиснут овим албанским акцијама крајем 1944. године, Оперативни штаб (ОШ) одлучује да што већи број непријатељских елемената превентивно неутралише мобилизацијом и одвођењем на Сремски фронт. Командант Оперативног штаба, Фадиљ Хоџа, мобилизацију је поверио истакнутим албанским вођама, иначе сарадницима окупатора, управо се надајући да ће они окупити своје саучеснике и следбенике и на тај начин их изместити са Космета. Тиме би се број непријатељских елемената на самом Косову смањио, а партијски комесари би добили шансу да кроз борбу на фронту и политички рад са мобилисаним Албанцима, покушају да им наметну своје политичко-идеолошка вредносна начела, односно да их „преваспитају“. 

Мобилизацију на северу Космета спроводио је Адем Воца, човек из угледне албанске породице до рата лојалне Краљевини Југославији. Бећир Воца, Адемов отац био је радо виђен гост и на двору југословенског краља Александра Карађорђевића, где је боравио у више наврата. Међутим, Адем Воца се током Другог светског рата ставио у службу окупатора. Можда и зато што је на самом почетку Априлског рата, сплетом несрећних околности, убијен његов брат Шериф од стране припадника Југословенске војске. Непосредно након ослобођења земље, Воца је изјавио лојалност новим властима и изабран је за одборника Обласног народноослободилачког одбора. Ипак, иако је активно сарађивао са југословенским комунистима паралелно је, међу својим сународницима, ширио великоалбанску пропаганду. Најављивао је долазак Американаца и Енглеза, као и њихову помоћ за остварење Албанских националних циљева. Воца је око себе успео да окупи око 2000 следбеника, што га је чинило најутицајнијим албанским прваком на северу Космета. Свестан његове јачине, Оперативни штаб НОВЈ на Косову и Метохији почео је преговоре са Воцом како би га убедио да се заједно са својим људима прикључи јединицама НОВЈ на Сремском фронту. На преговоре са Воцом, који су, на његову иницијативу одржани 24. јануара у сали рудника „Трепча“ у Старом тргу, отишао је Спасоје Ђаковић, командант Озне за Косово и Метохију и члан Обласног комитета КПЈ. Адем Воца је на састанку изнео следеће захтеве:

  1. Да он и његова група учествују у свим властима у Митровици и Вучитрну;
  2. Да учествује у руковођењу рудником Трепча и погонима у Звечану;
  3. Да његова група не иде на Сремски фронт, већ да остане у Шаљи како би „бранила Косово од четника“. 

Сазнавши за ове захтеве, Оперативни штаб Косова и Метохије наредио је да се Воцина група у потпуности уништи. Истог дана када је донета одлука о нападу на балисте Адема Воце, 26. јануара, по наређењу ОЗНА формирана је Бригада народне одбране за (БНО) Косово и Метохију, у саставу Корпуса народне одбране Југосалвије (КНОЈ). Седиште бригаде било је у Приштини, а стављена је под команду штаба 46. дивизије. Оперативни штаб је планирао да напад почне 28. јануара, након што сви батаљони заузму своје положаје. Међутим, Адем Воца је предухитрио овај план, и ујутру 26. јануара напао рудник Стари Трг, који се налазио неколико километара источно од Косовске Митровице. Иако су јединице НОВЈ биле спремне и у стању борбене готовости, први удар балиста из околних села је био толико силовит да је Трећи батаљон 25. бригаде, који се налазио у Старом тргу, приморан да напусти место како би избегао опкољавање и повуче се према Косовској Митовици. После неколико сати у Митровицу су почела да стижу прва појачања из осталих бригада на Косову и Метохији, а увече у помоћ су стигли и батаљони новоформиране Бригаде народне одбране. Пошто је доласком додатних снага ситуација на бојишту стабилизована, снагe НОВЈ су могле да крену у контраофанзиву. До 10 часова 27. јануара, Други батаљон БНО заузео је брдо Козји рог, након чега је ослобођен рудник Стари трг, а балисти су одбачени на почетне положаје, које су заузимали пре почетка напада. Уследило је чишћење терена од стране Пете косовско-метохијске и 27. српске бригаде, тако да су балисти разбијени у мање групе. Четири бригаде НОВЈ које су учествовале у борбама имале су укупно неколико десетина рањених и погинулих. Балисти су претрпели огромне губитке; погинуло их је око 300, заробљено 180, а велики број је рањен. Адем Воца, који је лакше рањен у ногу, побегао је са око 300 својих људи у правцу Копаоника. Разбијене снаге из групе Адема Воце, пошто су се разбежале по шумама, почеле су да се осипају и деле у мање групице. Многи балисти су бацали оружје и враћали се кућама, тако да је регион Шаље у наредном периоду престао да буде озбиљна безбедносна претња по државни поредак. Осипала се и група Адема Воце, која се скривала у селима Бајгоре. Јединице НОВЈ су 10. фебруара откриле да се Адем Воца се са још 17 балиста крије у својој родној кући, у селу Пасоме, шест километара источно од Митровице. После силовитог напада аутоматима и ручним бомбама, јединице НОВЈ су заузеле кућу, а Адем Воца и његови слебеници су ликвидирани. Ликвидацијом Воце, на простору Шаље су остале само мање групице балиста, које више нису могле да представљају озбиљнију претњу по државни поредак, тако да су јединице НОВЈ могле да се посвете разбијању главног непријатељског упоришта у Дреници.

Упоредо са формирањем групе Адема Воце, Шабан Полужа је успео око себе да окупи више хиљада следбеника у Дреници. За разлику од Воце, Полужа је потицао из породице која је имала качачки педигре. Током рата био је у служби окупатора и истакао се у злочинима почињеним над српским становништвом. Оперативни штаб га је управо због такве, изразито лоше, репутације избегавао да укључи у процес мобилизације Албанаца за Сремски фронт. Међутим, пошто се јачина његове групе бројала хиљадама наоружаних људи закључено је да би била учињена велика корист новим властима, када је у питању стабилизацији прилика на Космету, уколико би се он дислоцирао са те територије. Фадиљ Хоџа му је предложио да преузме команду над 7. косовско-метохијском бригадом и да је додатно ојача како својим људима тако и онима које би у наредном периоду мобилисао. Такође, ОШ му је понудио подршку у оружју и муницији, као подстрек да настави мобилизацију. Полужа је позитивно одговорио на овај предлог чиме је јануара 1945. године започела његова сарадња са комунистичким властима. Нови командант 7. косовско-метохијске бригаде успео је да окупи око 10 000 бораца који су се распоређени у три ешалона кретали путем Подујево – Куршумлија, одакле су возовима требали бити пребачени за Сремски фронт. Полазећи од сазнања да већи део ове Полужине бригаде чине припадници различитих колаборационистичких формација, ОШ је пажљиво пратио њено кретање. Како са левог тако и са десног бока, 7. бригада била је праћена са 5. косметском и 27. српском бригадом док су се иза ње кретале чете Прве косметске бригаде. Прва два ешалона су стигла на своје одредиште у Куршумлији, али трећи ешалон, снаге око 4000 бораца, у ком се налазио сам Полужазауставио се у Подујеву где је отказао послушност. Упркос преговорима са представницима Оперативног штаба, који су га убеђивали да се држи договореног плана, Полужа је позвао своје следбенике да се врате назад. Полужине јединице су успеле да напусте Подујево и то без борбе, иако су се налазиле у обручу бригада НОВЈ. Наређење ОШ да се ова група разоружа и ликвидира стигло је са закашњењем, практично у тренутку када су се готово све албанске јединице већ извукле из Подујева.

Скандалозан и тешко објашњив пропуст ОШ имао је тешке последице на терену. Полужа се са већином својих људи вратио у Дреницу где су му пришли други балистички команданти. Албанске побуњеничке снаге су на тај начин за кратко време нарасле на око 10 000 наоружаних бораца само у Дреници. Свестан тежине ситуације, као и пропуста ОШ за Косово и Метохију, Јосип Броз Тито је одлучио да 8. фебруара 1945. године уведе Војну управу на Космету. За команданта Војне управе постављен је пуковник Саво Дрљевић, а за политичког комесара Ђуро Меденица. Наредба о увођењу Војне управе издата је истог дана када и наредба о смени команде у Оперативном штабу за Косово и Метохију. Уместо Фадиља Хоџе, командант Оперативног штаба НОВ и ПО за Косово и Метохију постао је Саво Дрљевић, командант новоуспостављене Војне управе. По истом принципу је промењен политички комесар Оперативног штаба, па је уместо Крста Филиповића на ту дужност постављен Ђуро Меденица, политички комесар Војне управе на Косову и Метохији. Тако су четири кључне функције у руковођењу Косовом под Војном управом, обједињене у рукама две личности – команданта Саве Дрљевића и политичког комесара Ђура Меденице. Фадиљ Хоџа је ипак задржан у Оперативном штабу и постављен за заменика команданта Оперативног штаба Косова и Метохије, на дужност коју је до тада вршио Петар Брајовић. Поред ових промена у Оперативном штабу Косова и Метохије, Тито је у истом наређењу именовао и команду новоуспостављене 52. дивизије, чији је командант постао Петар Брајовић, дотадашњи заменик команданта Оперативног штаба. У састав дивизије, која је представљала окосницу у каснијим борбама у Дреници, ушле су Прва, Друга и Четврта косовско-метохијска бригада. Придодате су им и 6. црногорска, 1. бокељска и Бригада народне одбране чиме је формирана респектабилна сила од око 40 000 припадника НОВЈ са задатком да се обрачуна са одметничким снагама и заведе ред на Космету. Практично све до 21. фебруара Снаге НОВЈ су опколиле и постепено стезале обруч око побуњеника чије језгро се налазило на планини Чичавици. Упркос  више покушаја Полужина група није успевала да се пробије кроз обруч. Група Шабана Полуже и његовог најближег сарадника Мехмеда Градице током ноћи између 20. и 21. фебруара пребацила се из Бежанића у Трстеник, а са њима је било око 80 људи. Југословенске снаге су током ноћи приступиле блокади села, а до јутра је око Трстеника сконцентрисана читава Четврта косовско-метохијска бригада. Напад на куће почео је у 13 часова, а највише је нападана кућа у којој се, према претпоставкама, налазио Шабан Полужа. До 17 часова преосталих неколико балистичких кућа било је потпуно опкољено, а потом је почео јуриш на куће. Међутим, упркос томе што је око две хиљаде војника НОВЈ учествовало у акцији у Трстенику, Шабан Полужа је успео да пробије обруч Првог и Трећег батаљона, док је поред Четвртог батаљона прошао без икакве сметње. Касније се испоставило да се није радило само о збуњености и неискуству војника НОВЈ, већ да је дошло до саботаже појединих руководилаца, који су свесно пустили Шабана Полужу да се са својом групом извуче из окружења и напусти Трстеник. У овом окршају убијено је 19 балиста, међу којима и Полужин син, а Шабан Полужа је рањен у груди од гелера гранате. Мехмед Градица је био рањен у ногу. Са друге стране, НОВЈ је у овом нападу имао 15 мртвих и 24 рањена, а тешко је рањен и командант 52. дивизије, Петар Брајовић. Заплењена је велика количина муниције и оружја, које су до тада Полужа и Градица носили са собом, користећи товарне коње. Након борби у Трстенику 21. фебруара, Други батаљон Четврте бригаде и Први батаљон Друге бригаде кренули су у потеру са циљем да пронађу и ликвидирају Полужу и Градицу. Од једног заробљеног балисте, сазнали су да је Шабан Полужа рањен од топа и од пушке у груди, а Градица у главу и у ногу и да су обојица на самрти. Након тога, од тројице партизана који су били заробљени од балиста, сазнали су да је Шабан Полужа умро у селу Чикатова на југоистоку Дренице, а Градица је тешко рањен и не може да говори. Спорни простор је затим претресен, и тврдње су се показале као тачне. Полужа је умро у селу Чикатову од последица рањавања 22. фебруара 1945. године, а смртно рањен Мехмед Градица га је надживео свега неколико сати.

Гушењем Дреничке побуне нису престале активности албанских сепаратиста на Косову и Метохији. Напади и атентати на припаднике народне власти, војске, милиције и ОЗНЕ настављени су све до 1952. године када су и последње мање терористичке групе ликвидиране. Суштински, акције балиста су након ликвидације група Адема Воце и Шабана Полуже сведене на атентате појединаца или мањих група, док већег организовања, више стотина, а камоли хиљада људи није било. ОЗНА и УДБА су својим систематским и превентивним радом, како на чишћењу терена након сламања Дреничке побуне, тако и наредних година онемогућиле било какво организовање већих наоружаних терористичких формација на Косову и Метохији. 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Књижевне новине, Београд, 1909.

Борислав Пелевић, Кроз историју Косова и Метохије : од VI до XXI века. Евро, Београд, 2005.

Ђорђе Борозан, Велика Албанија: поријекло-идеје-пракса. Војноисторијски институт Војске Југославије. Београд, 1995.

Игор Ђ. Вукадиновић, Устанак Шабана Полуже у Дреници 1945. године. Баштина: Гласник, св. 49, стр: 291-310. Лепосавић, 2019.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања