Аутор: др Милена Кулић
Иако је познат и као прозни писац[1], професор[2], књижевни и позоришни критичар[3], драмски писац[4], антологичар[5] и театролог[6], Слободан Селенић је успевао да свој књижевни опус одвоји од искустава која је стицао у животу. О томе најбоље говори запис Јована Ћирилова, који је дуго са њим друговао:
Позних педесетих година били смо из дана у дан заједно, он и ја, моја тадашња супруга Маја и његове тадашње симпатије и антипатије. Одлазили смо заједно на летовања у иностранство, проводили сате у мом дому или по ресторанима. Па ипак, када је написао и штампао свој први роман, 1968. године, није било ниједне реченице, ниједне чињенице из тог романа, готово ниједне мисли коју бих препознао из нашег заједничког искуства. Сматрам то великом врлином његовог првог књижевног дела (Ћирилов 1989: 90).
Способност прављења границе између стваралачког и теоријског света била је велика предност Слободана Селенића, који је, као двозанаџија, остварио велики успех и на једном и на другом културном пољу, и у стваралачком (прозном и драмском) и у теоријском опусу. Исто тако, када се за то указала прилика, он би своје романе врло лако преточио у драмски облик, као што је случај са Пријатељима и Косанчићевим венцем 7, уз жанровско преобликовање од друштвене драме до комедије, а тиме се драмски писац Слободан Селенић, према мишљењу Јована Ћирилова, приближава „Кафаници, судници, лудници, Бори Шнајдеру и Радовану Трећем“ (Ћирилов 1989: 93). Као прозни писац улази у свет позоришта на наговор Мире Траиловић и Борислава Михајловића Михиза и остварује вишеструки драмски и позоришни ангажман. Успешно избегава „замке упрошћеног сликања“ (Микић 1991: 16), не само у драмском и романескном већ и у критичком и теоријском опусу. Већ у „Уводу“ назначили смо да је рецепција дела Слободана Селенића посвећена, најпре, његовом прозном и драмском делу, иако је у јавни живот ушао као позоришни критичар, драматург, уметнички директор „Авала филма“ и као професор Катедре за драматургију Факултета драмских уметности у Београду. Већ након његовог првог објављеног романа Мемоари Пере Богаља (1968) и успеха који је роман остварио, у домаћој и страној периодици присутна је критичка мисао о његовом стваралаштву, што показују и преводи његовог дела на стране језике. Његовом прозном делу посвећене су бројне публикације и докторске дисертације, а неки од проучавалаца који су посветили/приредили књиге или студије о Слободану Селенићу јесу Предраг Палавестра (2004), Сања Мацура, Срђан Орсић, Марко Недић, Владан Бајчета итд. Предраг Палавестра за Селенића наводи да је један од „најурбанизованијих новијих српских прозаиста“ (Палавестра 1983: 207), а Деретић га уврштава у Историју српске књижевности (1983) имајући у виду и његов дотадашњи прозни и театролошки опус. С друге стране, позоришном аспекту дела Слободана Селенића, посвећено је, осим књига Споменица Слободану Селенићу и Драмско доба, тек неколико озбиљнијих текстова који прате његов драматуршки и театролошки развој. Углавном је реч о реакцијама на објављене теоријске књиге и антологије. Мирјана Миочиновић писала је о Авангардној драми (Миочиновић 1965: 172–174), Јован Ћирилов и Радомир Путник писали су о Антологији савремене српске драме (Ћирилов 1977: 15. 12; Путник 1978: 1482–1486), а Милосав Мирковић, пишући о његовим драмама, тумачи и Ангажман у драмској форми и Драмске правце 20. века (Мирковић 1994). Јован Ћирилов се сећа његовог уласка у позоришни свет у тексту „Драматургија професора драматургије“ у књизи Драмски писци моји савременици (1989: 90–96). Књига интервјуа са Слободаном Селенићем Очи у очи са Селенићем (Јевтић 1991) на леп начин открива и Слободана Селенића прозног писца и Слободана Селенића позоришног критичара и учесника у развоју српског театра, износећи занимљиве делове разговора о кризи позоришне уметности и могућим решењима. Његовом драматургијом бавио се и Милан Тополовачки, у тексту „Структурална драматургија Слободана Селенића“ у два дела (1992: 39–46; 1993: 82–90), наводећи да је Селенић „судбински везан за позориште и драму“ (1992: 39).
Слободан Селенић предавао је Позоришну и радио драматургију на Факултету драмских уметности од 1965. године до смрти, а био је декан од 1981. до 1983. године, на шта подсећа Ксенија Радуловић у тексту „Слободан Селенић, професор драматургије“, напомињући да се његова „драмска и позоришна експертиза односи на позориште и драму 20. века, материју која се изучава на четвртој години студија“ (Радуловић 2023: 19).[7] Једину књигу позоришне критике Слободана Селенића Драмско доба приредио је за штампу 2005. године Феликс Пашић и уврстио у њу критике од 1956. до 1978. године. Владислава Гордић Петковић у тексту „Без реторске инерције: Слободан Селенић између писања прозе и проучавања драме“ закључује да је Селенић био као истраживач драмског дискурса „студиозан и аналитичан, прецизан и у постављеним композиционим и тематским начелима доследан“, а да „егзактност његовог језика, педантна експликативност, ерудиција и доследна акрибичност“ ове текстове прилагођавају и обичном читаоцу, као и театролозима (2023: 33). Тумачећи његове романе, Гојко Божовић наводи да Селенићева дела „нису само искорак у стварност, него и израз снажне потребе за реинтерпретацијом стварности“, у којем се предочава „карактер једног друштва“ (Божовић 2004: 7).
Целокупна прихваћеност Слободана Селенића као драмског писца, романсијера, професора, критичара и антологичара довела је до тога да је
укупна Селенићева делатност предочавана у јавности као јединствена и прожета истим интелектуалним и етичким својствима, проистеклим из исте духовне усмерености, а ово је претило да остави у сенци специфичне одлике његовог романескног писма, његова постигнућа у роману као уметности речи (Јеремић 2004: 121).
У периоду трансформације Београда и грађанског друштва и рађања Новог човека, као и мењања односа према културном добру и наслеђу, након што су нам читаве библиотеке гореле, Селенић стиче „стваралачко искуство“, које, најпре, предочава кроз прозни опус, у којем прати „нашег човека у његовом гуравом мувању кроз историју и надигравању са њом“ (Макавејев 2004: 30). Поред тога, велики је значај Селенић имао као професор на групи за Драматургију, када је неговао нове драмске писце, у тренутку рађања Битефа и нове форме српске драмске књижевности:
Код њега је сваки данашњи иоле значајнији српски драмски писац написао своју дипломску драму. Млади професор на Групи за драматургију, вршњак или у почетку и млађи од својих студената и драмски писац тек у зрелим годинама – редослед обрнут од уобичајеног, али доказ више за посебност и различитост коју је Селенић емитовао целог живота. Катедра његове Групе за драматургију имала је и додатну, за уобичајене школске прилике, охолу амбицију – да ствара писце. Али она је у томе била успешна. Скоро сви савремени српски драмски писци завршили су студије на тој Групи, са Селенићем као ментором своје последње студенстке драме, која им је по правилу отварала врата позоришта и драмске књижевности. Он је истовремено и веома бринуо о пласману највреднијих остварења (Прокић 2004: 69–70).
Љиљана Пешикан-Љуштановић наглашава да је реч о једној од најзначајнијих позоришних личности друге половине 20. века: „критичару, антологичару, теоретичару и утицајном педагогу, који је на српску позоришну сцену ступио када је већина његових студената била већ увелико етаблирана на њој“ (Пешикан-Љуштановић 2017: 25). У истом тексту, ова ауторка подсећа на Селенићев значај у промовисању авангардне драме и позоришта, али и на став Јована Ћирилова да су његове драме „далеко ближе његовом роману него његовом педагошком, критичарском и театролошком раду“ (Пешикан-Љуштановић 2017: 25).
Често се у литератури налази на записе да је Слободан Селенић знао, као нико други, да подари прави савет за писање драмског комада и да уђе у процес писања нечијег драмског дела. Најдрагоценији коментари Селенићевог дела управо су коментари његових савременика и другова из тадашњег „Студента“, Душана Симића, Јована Ћирилова, Душана Макевејева, Војина Димитријевића итд. Поред Селенићевих студената, и они су своје текстове радо давали њему на читање и процену. Упоређујући Селенићеве романе и драмска дела, Јован Ћирилов закључује:
док је Слободан Селенић као антологичар представио нашој јавности авангардне писце као што су између осталих Аполинер, Бекет, Јонеско, Жене, Пинтер и Самсон, Селенић драмски писац, после светске модернистичке авантуре у области драме, за које, као теоретичар, сматра да су ангажоване и када су крајње апстрактне, Селенић пише драме јасне фабуле, реалних догађаја и школски класичне драматургије (Ћирилов 2004: 65).
Драмски свет овог „писца ерудитног несебичног пртљага“ (Мирковић 1994: 169) личи на
нешто крлежијанско, као што избија нешто горко и чемерно из Стеријиних Родољубаца: биће народа и биће без народа непрестано, чак марионетски, чак натуралистички, дефилују у овим драмским манускриптима који се несебично, али опрезно и деликатно, нуде и читаоцу и гледаоцу (Мирковић 1994: 169).
Драмски и театролошки приступ Слободана Селенића животној грађи доводи до исказивања истина о којима се дуго није писало, како Христић каже: „имао је смелости да о Србима каже нешто што се у нашој књижевности мало ко усудио да каже“ (Hristić 1986, цитирано према Мирковић 1994: 169). Успостављене дијалоге различитих стваралачких поетика Селенић остварује и објашњава у својим теоријским текстовима и књигама, остајући доследан свом мишљењу о догматском критицизму. Зато неки критичари Селенића виде као „врсног ученика и трезвеног учитеља“ који „није идеолошки навијач, ни опадач историје свога народа, ни политички апостол, ни југословенствујушчи аспостат. Он једноставно, историју има на длану, а уметност у малом прсту“ (Мирковић 1994: 170). Уз друговање са Душаном Ковачевићем, Јованом Христићем, Јованом Милићевићем, Михизом, Бећковићем, Палавестром, Симовићем и другима, пратио је Селенић не само кретања у култури, већ друштвено-политичка кретања која су умногоме створила нови поредак на нашим просторима.
Управо у периоду када смо сигурни да је Слободан Селенић човек нашег времена, изостаје рецепција његове теоријске мисли, иако и данас он представља „незаобилазног изучаваоца модерне драме“ (Кулић 2023: 23). Литература посвећена његовом прозном и драмском опусу, свакако може послужити за откључавање многих ребуса у позоришном и теоријском опусу Слободана Селенића, јер су његови романи често адаптирани за позориште и филм. Владимир Папић у тексту о Пријатељима и Косанчићевом венцу 7 (Папић 2023: 36) подсећа на важан дијалог драмске и прозне књижевности, али и на позоришне драматизације романа Мемоари Пере Богаља (Сима Крстовић, НП Ниш 1985), Писмо-глава (Дубравка Кнежевић, Шабачко позориште 1985), Очеви и оци (Петар Марјановић, СНП 1991; Ненад Прокић, Атеље 212, 1992, Ката Ђармати, НП Београд 2023), као и на филм Убиство с предумишљајем (1995). Иако је изостала рецепција Селенићевог теоријског дела у већој мери, не можемо закључити да је изостала реакција на његове теоријске публикације, имајући у виду да се и данас на факултетима драмских уметности и књижевности користи његов теоријски увид не само у савремену српску драму већ и у теоријске поставке драмских жанрова. Његове драме, тј. позоришне представе по његовим драмама, биле су популарне (или што би рекао Ћирилов „ако се не може рећи да је вољена, сигурно је цењена, што је каткада више него љубав“), што показује запис Душана Макевејева поводом драматизације Пријатеља и представе Косанчићев венац 7:
Не знам за други пример у коме је озбиљан роман драматизован у урнебесну комедију. Атеље 212 је целе недеље ТВ преноса Светског првенства у фудбалу играо Косанчићев венац 7. Сала је увек била, у тим немогућим условима, препуна. На двестотој представи Селенић је израчунао да је комедију гледало 100.000 људи. Каже задивљен: па то је препун „Звездин“ стадион дошао да гледа моју комедију (2004: 31).
Док се клатно теорије драмских жанрова креће између више термина, у Селенићевом случају пролази кроз „тачку потенцијалне равнотеже смештене тачно у центар“ (Glen 2015: 30), у теорију драмске и позоришне уметности, уз изучавање савременог српског кода у драмској књижевности, ангажмана у драмском свету и суштине критичке мисли о позоришној уметности. Свестан је био Слободан Селенић да позоришни критичар треба да осветљава позоришну сцену, драмски текст и глумце, како би позоришни живот напредовао, али и био ближи и разумљивији не само стручној и научној јавности већ и целокупној позоришној и књижевној публици. Селенић је знао у чему су главна спотицања нашег позоришног живота, назначивши лично виђење смерова његовог даљег развоја, од којих ће се неки брзо реализовати. Визионарски дух видљив је не само у теоријској мисли већ и у критикама које су настајале у периоду великих промена у српском позоришту. Настојаћемо, стога, да у овом раду осветлимо колико значајне, толико и карактеристичне позоришне, теоријске и историјске елементе рада Слободана Селенића, а у анализи позоришних критика зауставили смо се код текстова посвећених домаћој драми. Дошли смо до закључка да критика и историја књижевности и позоришта овом питању нису посветиле посебну пажњу и да има још занимљивих питања која чекају нове истраживаче и дубља осветљења, али то није знак само недовољног истраживачког рада, већ и сведочанство о животности и вишеструкој вредности дела Слободана Селенића.
ЛИТЕРАТУРА
Божовић, Гојко, „Грађански свет у роману Очеви и оци“, Споменица Слободана Селенића: поводом седамдесетогодишњице рођења, прир. Предраг Палавестра, Српска академија наука и уметности, Београд 2004, 7–13.
Гордић Петковић, Владислава, „Без реторске инерције: Слободан Селенић између писања прозе и проучавања драме“, Сцена, бр. 3, год. LIX, јул – септембар, Стеријино позорје, Нови Сад 2023, 32–36.
Јевтић, Милош, Очи у очи са Селенићем, Разговор са Слободаном Селенићем водио Милош Јевтић, Београд 1991.
Јеремић, Љубиша, „Лукава недоследност Селенићевог романескног писма: историја, идеологија, политика као узалудан говор“, Споменица Слободана Селенића: поводом седамдесетогодишњице рођења, прир. Предраг Палавестра, Српска академија наука и уметности, Београд 2004, 21–29.
Кулић, Милена, „Критичко наслеђе Слободана Селенића: поводом обележавања деведесет година од његовог рођења“, Сцена, бр. 3, год. LIX, јул – септембар, Стеријино позорје, Нови Сад 2023а, 23–29.
Макевејев, Душан, „Меморандум Косанчићевог венца 7“, Споменица Слободана Селенића: поводом седамдесетогодишњице рођења, прир. Предраг Палавестра, Српска академија наука и уметности, Београд 2004, 29–33.
Микић, Радивоје, „Ружење људских слабости“, Борба, 5. IX 1991, 16.
Миочиновић, Мирјана, „О авангардној драми (Слободан Селенић, Авангардна драма), Књижевност, књ. XL, св. 2, Београд 1965, 172–174.
Мирковић, Милосав, „Драме Слободана Селенића“, Театрон, год. XVIII, бр. 84–85–86, Београд 1994, 168–172.
Палавестра, Предраг, Критичка књижевност: алтернатива постмодернизма, Вук Караџић, Београд 1983.
Папић, Владимир, „Пријатељ или Косанчићев венац 7: прозна и драмска другост Слободана Селенића“, Сцена, бр. 3, год. LIX, јул – септембар, Стеријино позорје, Нови Сад 2023, 36–42.
Пешикан–Љуштановић, Љиљана, „Динамично огледало културе – српска драма у другој половини 20. века“, Српска драмска књижевност данас. Српска књижевност за децу данас. Српска академија наука и уметности, Огранак САНУ у Новом Саду, Округли сто „Наука и друштво“, свеска 6, Нови Сад 2017, 13–29.
Прокић, Ненад, „Слободан Селенић и српска драмска традиција“, Споменица Слободана Селенића: поводом седамдесетогодишњице рођења, прир. Предраг Палавестра, Српска академија наука и уметности, Београд 2004, 69–73.
Путник, Радомир, „Прва антологија српске драме“, Књижевност, књ. LXVI, св. 9, 1978, 1482–1486.
Радуловић, Ксенија, „Слободан Селенић, професор драматургије (уз књигу Драмски правци XX века), Сцена, бр. 3, год. LIX, Стеријино позорје, јул – септембар, Нови Сад 2023, 19–23.
Тополовачки, Милан, „Структурална драматургија Слободана Селенића 1“, Сцена, књ. 2, бр. 6, Стеријино позорје, Нови Сад 1992, 39–46.
Ћирилов, Јован, „Југословенски драмски кругови: драматургија професора драматургије“, Дуга, 1, бр. 394, 14. 4. 1989, 90–95.
Ћирилов, Јован, „Прва антологија савремене српске драме“, Политика, 15. 12. 1977, 15.
Ћирилов, Јован, „Селенићева драмска дела у европском контексту“, Споменица Слободана Селенића: поводом седамдесетогодишњице рођења, прир. Предраг Палавестра, Српска академија наука и уметности, Београд 2004, 65–69.
Glen, V. Most, „Stvaranje žanrova: pojam tragičnog”, Teorija dramskih žanrova. Izbor, predgovor i redakcija dr Svetislav Jovanov, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad 2015, 29–46.
[1] Објављени Селенићеви романи: Мемоари Пере Богаља (1968), Пријатељи (1980), Писмо/глава (1982), Timor mortis (1989), Убиство с предумишљајем (1983), Малајско лудило (2003).
[2] Био је професор на Факултету драмских уметности од 1965. до 1995, а декан од 1981. до 1983. године.
[3] Писао је за Борбу, Политику експрес, Сцену, Театрон, Књижевне новине, Политику, НИН итд.
[4] Објављене Селенићеве драме: Косанчићев венац 7 (1982), Ружење народа у два дела (1987), Кнез Павле (1991).
[5] Објављене антологије: Антологија савремене српске драме (1977) и Авангардна драма (1964).
[6] Поред књига Драмски правци 20. века и Ангажман у драмској форми писао је есејистичке радове о театрологији за Борбу, Сцену, Књижевне новине и друге периодичне публикације.
[7] Ксенија Радуловић подсећа да је Селенић био ментор дипломских радова студената Драматургије, а да је након његове смрти установљена награда која носи његово име и додељује се за најбољу дипломску драму.
Остави коментар