СПОМЕН ПЛОЧА ПОРОДИЦИ ЧУРА У УЛИЦИ КРАЉА АЛЕКСАНДРА

query_builder

Постављена спомен плоча породици Чура

Click here to read this text in English

  У Улици краља Александра 1 је, у оквиру обележавања 73. годишњице Новосадске рације, откривена спомен-плоча породици Чура, чијих је 16 чланова убијено 23. јануара 1942. године у Новом Саду и Чуругу.

IMG_4472 1

– Ми који креирамо политику, морамо да развијамо културу сећања, да никада не заборавимо жртве и да радимо на толеранцији да се таква страдања никада више не би поновила – рекао је члан Градског већа за културу Вања Вученовић.

На спомен-плочи су уклесана имане страдалих, а на дну је стих Исидоре Секулић: „Живот може бити кратак, али сећање на живот може бити вечно”.

Књижевик и адвокат и председник удружења „Адлигат“ на чију је иницијативу постављена спомен плоча Виктор Лазић рекао је да је њихова жеља да отворе музеј Новосадске рације, као и да је ова спомен плоча први, велики, корак ка оставрењу тог циља.

– Једна од најзначајнијих породица овог града завршила је у крви. Илеана Чура имала је 11 година тог 23.1.1942. године. Биле су тад оштре зиме; кажу да је тог дана била невиђена хладноћа – минус двадесет. Са мајком и тетком Мађари су у журби Илеану извели из њеног дома веома лагано обучену, овде, испред улаза. Мајка и тетка, које нису знале куда иду, бациле су се на колена и почеле да богорадају, одбијајући да се помере, молећи да се Илеани дозволи да се врати, да узме капут. Вратила се у стан у коме јој је претходно метак пролетео тек сантиметар изнад главе, опрљивши косу. Када је поново изашла, фашисти су већ отишли.

  Мајка Надежда и тетка Љубица су јој не само мучки убијене и бачене под лед – тела им никад нису пронађена, већ су и искасапљене. Према сведочењу једног очевидца, мађарски фашисти су им, журећи се да им узму минђуше и прстење, још док су биле живе одсекли уши и прсте. Тако је мала Илеана остала сироче.

   Данас смо се окупили да сви заједно покажемо свест о значају прошлости и правде у садашњости, за будућност. Да покажемо поштовање према својој интелектуалној елити, према мучки убијеним жртвама и онима остављеним да мучки проведу цео живот, са најтежим могућим теретом успомена.

  Ако Бог да, у овој згради отворићемо Музеј Новосадске рације и огранак Музеја књиге. Тако ће сећање и култура живети на месту страдања, пулсирати Новим Садом. Ово је тек почетак наших активности и планова. Не смемо дозволити забораву, некултури и бахатости да превладају.

  Препрека на нашем путу било је и има много. Бескрајно смо захвалним свим институцијама и појединцима који континуирано подржавају наше пројекте и настанак Музеја Новосадске рације, а посебно смо захвални Народној библиотеци Србије, Историјском музеју Србије, Јеврејској општини Новог Сада, Културном центру Новог Сада, Удружењу књижевника Србије, Удружењу књижевних преводилаца Србије и многим другима. Посебно смо захвални Граду Новом Саду а превасходно градоначелнику Милошу Вучевићу, градском секретару за културу Вањи Вученовићу и изванредној Сунчици Марковић, председници одбора за културу Града. Желим да истакнем да је иницијатива за подизање ове спомен плоче усвојена на Савету за културу једногласно, уз подршку свих присутних. То је Србија коју треба чешће да виђамо, уједињена у сећању и за културу. Пројекат стварања музеја писмено је подржала и благословила и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.

  Сама Илеана често ми је спомињала реченицу Исидоре Секулић коју смо поставили на спомен плочу: ”Живот може бити кратак, али траг од живота може бити вечит”. Верујем да ми данас започињемо један важан вечити траг.

  Уз то, Илеана ме је замолила и да вам прочитам стихове Јована Дучића из песме ”Аве Сербија”, посвћене Србији:

 Млеком своје дојке нас си отровала,

у болу и слави да будемо први,

јер су два близанца што си на свет дала –

мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,

колевко и гробе, у колевки сунца.

Ти си горки завет страдања и моћи,

једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали

твог огњеног мора и сунчаних река.

Ми смо, добра мајко, они што су дали

свагда капљу крви за кап твога млека.

 Хвала Вам.

Виктор Лазић, књижевник и адвокат

председник Удружења „Адлигат“

 

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=6CXqKtNOjVw[/youtube]

 

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=naK1kHT70eo[/youtube]

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language