У препуном Ликовном салону Културног центра Новог Сада одржана трибина о Даду и Љуби

query_builder

Културни центар Новог Сада и Фондација „Плаво“, у склопу изложбе „Дадо и Љуба – Укрштања“, отворене 1. септембра, организовали су у петак, 8. септембра у Ликовном салону новосадског Културног центра, јавну трибину посвећену двојици изузетних сликара – Миодрагу Дади Ђурићи и Љуби Поповићу.

У расправи, коју је пратио велики број љубитеља ликовне уметности, било је речи о животном путу двојице стваралаца, универзалности и значају њихових дела, занатској изведби и трагањима за „интегралном сликом“ .

Пред бројном новосадском публиком, разговор о стваралаштву Ђурића и Поповића водили су: Никола Кусовац, историчар уметности; Живадин Митровић, публициста и новинар; Петар Пеца Поповић, публициста, рок критичар и историчар уметности; Срђан Вучинић, књижевник, драматург, уметнички директор Фестивала ауторског филма, и Милан Туцовић, сликар. Модератор трибине била је Биљана Јотић, историчар уметности.

На почетку трибине, историчар уметности Никола Кусовац, евоцирао је сећање на познанство са Дадом Ђурићем које датира још с краја 1948. године, када се на Цетињу појавила једна изузетна фигура која је у великој мери одредила нашу савремену уметност.

– Био је то Петар Лубарда. Већ тада је био сед, носио је француску капу, виђали смо га ујутру како са сталком и штафелајем одлази негде према доњем крају да слика. Дадо је био у уметничкој школи, имао је атеље и пратио је шта Лубарда слика. Помињем то зато што се на Дадовим сликама може приметити да је „ухватио неухватљиво“, што је карактеристика и Лубардиног сликарства. Подржавао сам Дада у уметничком смислу, али смо се разишли када је касније говорио да је „Монтенегрин“, што ме је много разочарало, а ја сам остао Србин – објаснио је Кусовац и нагласио да је до краја Дадовог живота, ипак, остао с њим у контакту.

Говорећи о Љуби Поповићу, Кусовац је подсетио да је овај уметник рођен у Тузли, школован у Ваљеву и Београду, од 1963. године живео и радио у Паризу. Успео је да опстане у граду светлости и уметности и својим талентом чак да „натера“ тамошње људе да се навикну на његово име и правилно га изговарају.

-Слике се безмало, као и свака друга роба, продају такорећи на метар. Зна се да слика Љубе Поповића 65 X 55 цм има цену 3.000 до 4.000 евра. Један Белгијанац има цео један дворац опскрбљен сликама Љубе Поповића. Када неко од наших уметника уђе у те ценовнике, то значи да је он „неко и нешто“, да је заиста освојио тај културни простор – навео је Кусовац.

Публициста и новинар Живадин Митровић, некадашњи директор Културног центра Србије у Паризу (2006. – 2007. године), подсетио је, између осталог, и на анегдоту из париских година Дада Ђурића. Уметник је у Париз дошао средином педесетих година прошлог века и на самом почетку препреку му је представљало непознавање француског језика. Куповао је штампу и учио језик помоћу новинских наслова. За кратко време успео је да упозна галеристе и да приреди квалитетне изложбе.

– Љубу Поповића сам први пут интервјуисао 1977. године, а када сам дошао у Париз на постдипломске студије, 1980. године, са Љубом сам се интензивно дружио. Био је врло педантан човек, у свој атеље долазио је сваки дан најкасније у девет часова, остајао до увече и сликао потпуно другачије од других уметника. Његова платна стајала су на крају атељеа, десетак метара далеко од њега. Онда би он узео боју, нанишанио и трчао до платна да је нанесе – открио је, између осталог, Митровић.

 

Књижевник и драматург Срђан Вучинић, изнео је занимљиво запажање да је читава једна генерација успешних уметника, у годинама сазревања, доживела ужас Другог светског рата који се завршио двема „печуркама“ – америчким атомским бомбама баченим на Јапан.

– У том тренутку, нико од тих уметника није имао више од 13 година и то је, без сумње, оставило траг на њихов живот и на њихову уметност. У тој генерацији били су Леонид Шејка, Душан Макавејев, Бора Ћосић, Дадо Ђурић, Љуба Поповић, Живојин Павловић… – набројао је Вучинић.

Петар Пеца Поповић, публициста, рок критичар и историчар уметности, изнео је занимљиву тезу да свака уметност потиче из детињства.

– Дадо Ђурић је сликао овакве слике, јер је једном на Цетињу видео леш који је данима стајао и зато што је видео обешене партизане током Другог светског рата, који за казну нису скидани с бандера, данима и недељама док им се тела не распадну – казао је Пеца Поповић.

     А, Љуба Поповић, наставио је даље познати рок критичар,  овако је сликао зато што је имао деду кога су у Босни звали „Ђаво“ и који је гањао по околним селима вампире и ноћне приказе. Његов пријатељ, Муслиман, који је бријао Љубиног оца, волео је да прича митове о необичним створовима који живе у шумама око Тузле. То се може препознати на Љубиним сликама – навео је Пеца Поповић.

Сликар Милан Туцовић осврнуо се на Кусовчеве речи о утицају Лубарде на сликарство Дада Ђурића, додавши да је „тај колорит Лубардин, спасао Дада и извео га у свет, јер је схватио ту боју, плавет, која исијава из тих крајева Црне Горе.

– То су слике душе и унутрашњих стања. Љуба је врло специфичан. Ми, који смо с ових простора, волимо те прве његове слике, помало мрачне. Када је отишао у Париз, он као аскета и ужасно тврдоглав човек, препустио се снажном утицају импресионизма. Пустио је да та светлост озарења уђе у његове слике, мада на понекима од њих вребају и демони. Та светлост присутна је и код Дада и код Љубе – закључио је Туцовић на крају трибине у коју су се и бројни посетиоци укључили својим запажањима и питањима о двојици великих сликара.

Овом трибином, уједно је затворена изложба две капиталне слике поменутих аутора. Подсетимо, на овој изложби у Културном центру Новог Сада, која је изазвала велико интересовање новосадске публике, два велика уметника заступљена су са по једним платном.

Миодраг Дадо Ђурић (1933 – 2010) представљен је изузетним делом из 1976. године „Диптих Монжавула“ (Diptyque de Montjavolt) великог формата 150×500 цм, које је било у вишедеценијском власништву престижног музеја Соломон Гугенхајм из Њујорка.

Љуба  Поповић (1934 – 2016) представљен је веома значајним делом из 1975. године „Лепотица дана“ (La belle de jour) формата 210×300 цм, доскорашњим власништвом париске Галерије Тесе Херолд.

 

 

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language