Трибина „Српска голгота и васкрснуће 1916. године“

03/12/2016

Трибина „Српска голгота и васкрснуће 1916. године – сегмент или фундамент српске културне баштине“ биће одржана у уторак 6. децембра са почетком у 19 часова на „Трибини младих“. Аутор и предавач је мср Огњен Карановић, историчар.

„Годину коју полако испраћамо памтићемо и као лето великих јубилеја, посебно оних који се односе на обележавање стогодишњице судбоносних дана страдања и успона, односно васкрснућа српског етноса 1916. године. Ниједан час, ниједан дан, ниједна година у Великом рату није била окончана, а да није била описана и записана крвавим мастилом на безбројним лешевима, за слободу палог, цвета српске младости и јунаштва, расутог на непрегледним ратним пољима од Београда до Вида и од Дрине до Солуна. Врхунац ратног клинча у који су били ухваћени народи и државе Европе и целе планете догодио се управо те године, 1916, али уз потребно и примерено поштовање, морамо да истакнемо, да ни страхоте Вердена, ни ужаси Марне, али ни трагедија Соче нису у стању да нашој свести приближе слике епске катастрофе колосалних размера, коју је доживео српски етнос у беспућима проклетијских кланаца, на падинама Мојковца и на путу Голготе преко Албаније. Пред налетом непријатељског Молоха, а у борби за голим опстанком народа и државе који је крајем 1915. године пошао у нову „Велику сеобу Срба“, преживела „војска мртвих“ помислила је да се спас налази „на дохват руке“, када је угледала обале дражесно уређеног јонског острва Крфа. Спас је и био ту, али не и за хиљаде страдалника који земаљско „оваплоћење“ нису могли дочекати на „овом свету“, јер их је каменито Видо послало у дубине „Плаве гробнице“ да спокој својој души пронађу на месту „… где шкољке сан уморан хвата …“. Међутим, за живота крунисани ореолом мучеништва, опорављени заточници мисли о слободи мале земље која се налазила „Тамо далеко“, ускоро су распламсали стари пламен воље и снаге са којим су, као са барјаком у руци пошли у нове победе. Први дах те победе озарио их је на страдалној „Капији слободе“, тј. на највишем врху планине Ниџе – Кајмакчалану, крајем септембра исте године. У наредне две године после Битке на Кајмакчалану, слатки укус победе и наде, као да се проширио и до пригушених чула непоробљеног робља у окупираној Србији, али и до аветних приказа неполомљеног духа у душама хиљада српских талаца заточених у дестинама злочиначких концентрационих казамата раштрканих по ондашњој Аустроугарској. Звоно победе најавило је најславније дане Српства, створивши непролазни дуг поколењима српских потомака из овог „херојског доба“ наше повести! Дуг је остао записан у мемоарима и ратним дневницима преживелих. Остао је овековечен и на потресним фотографијама „у животу васкрслих“ 1916. године. На своју непролазност опомиње и у палетама уметничких слика из тих дана, о трајности сведочи и у музичким нотама чувених композиција, али живи дамар срца подстиче и данас, у неспокојству душа наших суграђана и саплеменика, који дуг осећају, али исти не враћају. Сведочанства о најтрагичнијим и најславнијим данима српске прошлости, који представљају фундамент идентитетског карактера нашег Колективитета, налази се похрањен, делом и сачуван, у архивским депоима, приватним и јавним колекцијама артефаката из Првог светског рата, библиотечким фондовима и галеријским, односно музејским збиркама бројних установа културе српског народа. Поменуте установе имају законску обавезу да чувају наведену културну баштину, не бисмо ли једног дана успели да схватимо колосални значај наслеђа који су нам преци „у аманет оставили“. Можда се најбољи начин преименовања раније поменутог „вечног дуга“ у историјско и културно наслеђе етноса, али и његово истовремено очување, налази у представљању богатства и садржаја тих „ризница баштине“ широким слојевима јавности српског етничког колективитета. Поменуто сећање, тај залог слободе Колективитета, представља и тему разговора на предстојећој трибини у Културном центру Новог Сада.“

Фото: Милица Стојанац

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања