Трибина: „Лаза Костић међу јавом и мед сном“ (песников молитвени вапај Богородици)

query_builder

Трибина: „Лаза Костић међу јавом и мед сномˮ (песников молитвени вапај Богородици)

Трибина историчара Милована Балабана „Лаза Костић међу јавом и мед сном” (песников молитвени вапај Богородици), одржаће се на „Трибини младихˮ у Културном центру Новог Сада, у четвртак 22. 6. 2017. са почетком у 19 часова. Гост трибине биће Фата Егановић, дипломирани филолог, песник, есејиста и књижевни критичар.

На трибини ће бити речи о личности, поезији и времену у ком је живео песник Лаза Костић. Осим што је, уз Јована Јовановића Змаја и Ђуру Јакшића, као песник био најтипичнији представник српског романтизма друге половине XIX века, Лаза Костић је словио за вероватно најсвестранијег интелектуалца свог вемена. Филозоф, доктор правних наука, професор Новосадске гимназије, политичар и саборац Светозара Милетића у Угарском парламенту, један од првака Уједињене омладине српске која је била заговарач националног уједињења српског народа. Полиглота и учесник Берлинског конгреса 1878. године. Тамо се, заједно са Јованом Ристићем, борио за српску независност на овом скупу великих сила. Између осталог и књижевни критичар као и један од уредника „Гласа Црногорцаˮ на Цетињу код књаза Николе Петровића.

Тешко је набројати све оно шта је умео и све оно чиме се бавио Лаза Костић. Ипак, он је био пре свега песник. Рођени Ковиљчанин, животно везан за Нови Сад, последње године живота Сомборчанин, Лаза Костић увек је био истински грађанин света по узору на Шекспира ког је први преводио на српски језик. Утицај Шекспира на Лазу Костића пресудно је одредила антика (која је исијавала из ренесансног духа овог британског барда), али не сме се заобићи ни уплив српске народне епике и традиционалног поимања морала и етоса којим се он напајао од рођења у својој православној породици и православном окружењу.

Западноевропска интелектуална струјања (којима је био највише изложен српски део народа у Аустрији и Угарској) и у складу са њима схватање идеје нације и државе, удружена са античком и ренесансном цртом и идејом антропоцентричности код Лазе Костића су била често у некој врсти сагласности, али неретко и противуречности са духом његовог вековима крстоносног народа, чувара светосавске заветне традиције. Између осталог и због тих противуречности Лаза Костић свет посматра као стални сукоб супротстављених сила, који, истина, води ка коначној хармонији.

Западна метафизика, са својим поимањем слободе између датости овога света (за разлику од источно-православне која слободу види као могућност следовања Христу, условљену очишћењем од греха који је једини спутава), формира у раном периоду живота бунтовну природу код песника, што се види у песми Еј, Ропски Свете, али готово у исто време настају песме са значајним упливом православних мотива као што су Ђурђеви стпови, где Лаза Костић приказује домете божанске љубави и Певачка химна Јовану Дамаскину, где истина има античких мотива и где песник Бога не види као милостивог, него пре свега као строгог сведржитеља, као пантократора.

За многе ексцентрик пун живота и ведрине, Лаза Костић је носио ове противуречности готово цео живот. Код њега слика никада није црно-бела, постоји стални уплив антике на народну традицију и обрнуто, као и симбиоза и противуречност између антропоцентричности и богоцентричности. Песма Међу јавом и мед сном, написана у његовој раној младости 1863. године, као да представља пролог његових животних дилема и растразаности горе поменутим противуречностима, које ће у доброј мери утихнути (али не потпуно) тек пред крај песниковог живота. Она говори о срцу човека (као суштинском делу његовог бића) које егзистира и ствара између јаве и сна, између свесног и подсвесног, рационалног и емоционалног, одређујући противуречну природу песникову која ће, као што је речено, мењајући форме бити присутна у Костићевом бићу читавог живота (чак и на његовом крају).

На трибини ће посебан нагласак бити дат управо на сам крај, када се, у вероватно најлепшој српској љубавној песми Santa Maria della Salute, сублимира читав живот песника и када Лаза Костић кроз молитвено обраћање Богородици исповеда све своје животне муке, своје грехе и своје заблуде, дивећи се храму посвећеном Богомајци, али и молећи је да, између осталог, разуме његов однос према Ленки Дунђеркој, девојци која је ушла у његову судбину као особа која га је инспирисала у емоционалном и уметничком смислу, али и, несвесно, разоткрила његове егзистенцијалне проблеме и стремљења усмерена ка вечности, којој је увек ходио и како ју је одувек схватао његов, и у вековном ропству, слободарски народ.

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language