Представа „9“ 29. новембра у Великој сали КЦНС

query_builder

Праизведба представе “9“, у копродукцији Културног центра и „Театра 34“, биће  одиграна у Великој сали Културног центра Новог Сада у уторак, 29. новембра у 20 часова. У овом сценском остварењу играју Соња Лештар и Лазар Јованов, док је режија припала Богдану Јанковићу.  Драматург представе је Симон Грабовац, текст потписује Гоце Ристовски, превод текста урадила је Искра Пенева,  а за сценографију и костиме задужена је Милијана Лазовић.

 „Деветка“ је један савремено написан текст, без оних класичних поставки, али који баш зато нуди многе изазове за инсценацију. Пре свега он на ширем плану кореспондира са општераспрострањеним осећањем изглобљености из света, осећањем преласка из једног облика у други, из реалног у виртуални, али, као да тај прелаз предуго траје и тај наш појединац све више личи на неко немоћно биће којему ништа не полази за руком. Њега (биће) строго одређује координатни систем политике, ратова, медија, надзора. Сви покушаји да се некако избори са тим,  и да пронађе своју упоришну тачку остају неостварени. Могло би се рећи да се у овом тексту у основи ради о позоришту у позоришту са три битна одређења: према прошлости, садашњости и будућности. Глумац и глумица који играју брачни пар или брачни пар који проба комад и/или играју неке улоге да би нешто саопштили о себи и свету битно су ускраћени. Прво управа их надгледа, а и оставила их је без икаквих средстава за „рад“, ласерима их прогоне „ванземаљци“, а и стварност сувише често продире у њихов колико толико издвојен простор. И веома често смо у дилеми да ли они стварно играју или гледају себе како играју. Јер текст је спиралне структуре тако да свака следећа спирала може да буде из прошлости, будућности или садашњости. И због свега тога свака од њих је колико реална толико и иреална. Прошлости нема (завршила је на буњишту), садашњост је сведена на лажни тренутак, а у будућности, ако је буде, још је неизвеснија, јер веома лако може да те заувек искључи нека моћна рука.Текст је велики изазов како за редитеља, тако и за глумце, као и сценографа и костимографа. Јер представа скоро настаје у условима о којима говори сам текст. Како играти себе, а да не будеш ти. Како бити убедљив кад је скоро све постало опште место. И како направити представу која захтева високу технологију, а средстава нема. И, коначно, како бити актуелан када се сваки тренутак нешто мења: политика, техника, технологија, окружење. Величина текста је у томе што нас је вратио или подсетио на нас и понудио изазов да се суочимо са (оваквим)  собом и (оваквим) светом.“

                                                                        Симон Грабовац, драматург

 

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language