ОДРЖАНА ТРИБИНА „МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ, НИ РАТ, НИ ПАКТ“

30/03/2017

Трибина „Милан Стојадиновић, ни рат, ни пакт“ историчара Срђана Граовца, одржана је у четвртак 30. марта 2017. године, у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада.

На самом почетку, Граовац је указао на занимљиву историјску коинциденцију да месец март у нашој прошлости има посебан значај, јер је обележен судбински важним догађајима који су утицали на будућност српског народа. Предавач је подсетио на НАТО агресију на нашу земљу која је почела 24. марта 1999. године, затим на атентат на премијера Србије Зорана Ђинђића (12. март 2003. године), као и на датум смрти председника СР Југославије, Слободана Милошевића у Хагу (11. март 2006. године).

– Међутим, један догађај се по својој важности ипак издваја у односу на остале, а то је одлука српског народа да 27. марта 1941. године подржи војни пуч и готово једнодушно одбаци пакт са Хитлером и тим чином практично крене у конфронтацију са, у том моменту, најмоћнијом и најокрутнијом силом на Старом континенту – рекао је Граовац.

Ова одлука довела је до тога да се пламен Другог светског рата прошири и на Краљевину Југославију што ће имати трагичан исход по целокупни српски народ који ће током тог великог сукоба претрпети тешке последице окупације, постати жртва усташког геноцида и проћи пакао грађанског рата, а све то заједно, довешће до победе партизанског покрета и успостављања комунистичке диктатуре у земљи.

– Данас, када сагледавамо ове консеквенце, не можемо да се не запитамо: да ли је могло бити другачије? Да ли је постојао неки други начин да се ова трагедија избегне? Један од одговора нам се намеће сам по себи у лику и делу Милана Стојадиновића, једног од најзначајнијих и најспособнијих политичара које је српски народ имао тих турбулентних тридесетих и четрдесетих година 20. века.

Милан Стојадиновић (Чачак, 1888 – Буенос Ајрес, 1961), политичар, правник, економиста и професор универзитета, министар финансија у три наврата, председник владе Краљевине Југославије и председник Југословенске радикалне заједнице; у свом биографском делу „Ни рат, ни пакт“ већ самим насловом назначио је шта је, по његовом мишљењу, била једина исправна спољна политика, која је у том драматичном тренутку могла спасити југословенску државу од уништења у вихорима Другог светског рата.

По завршетку рата, Стојадиновић прво одлази у Бразил, а 1948. године у Аргентину, где ће провести остатак свог живота. Тамо се бавио пословима из области привреде, а радио је и као саветник једне регионалне владе. У међувремену је развио своје приватне послове и покренуо лист „Економист“, али у раду српске политичке емиграције није узимао значајније учешће.

У емиграцији, Стојадиновић је преживљавао велики лични духовни немир проузрокован бригом због неизвесне судбине његове породице у комунистичкој Југославији. Умро је у својој кући у Буенос Ајресу 1961. године. До краја живота, тајно је одржавао везу са југословенским властима којима је помагао у борби против Хрватске, али и других емиграција, као што је својим искуством и везама помагао напоре нове Југославије у области економских послова.

За крај предавања, Граовац је оставио кључну дилему: ко је био Милан Стојадиновић? Да ли је био англофил или германофил? Да ли је био патриота или издајник? То су питања која и данас изазивају контроверзе.

 – Чињенице показују да је у културолошким, образовним и духовним стремљењима, свакако био англофил. Немци су то схватили тек 1942. године што је уочљиво у извештајима Гестапоа који је за време рата водио истрагу о Стојадиновићу. Подржао је Италију током Тршћанске кризе, што говори о томе да је у политичком смислу био близак и Риму, а помагао је комунистима после рата, иако је до краја живота имао изражена антикомунистичка убеђења – навео је Граовац.

Из свега што се могло чути на овој трибини у којој је својим бројним питањима учествовала и публика, Граовац је извео закључак: Милан Стојадиновић је увек био на страни победника и својих интереса. Због тога је он, пре свега, када је српски народ у питању, једна велика пропуштена шанса, јер је својом мудром политиком неутралности могао Југославију и српски народ спасити од учешћа у том погубном ратном сукобу који је имао трагичне и далекосежне последице по српски народ. Последице пропуштених шанси, осећају се и данас.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања