Одржана трибина „Хришћани на Блиском истоку“

25/07/2017

Одржана трибина „Хришћани на Блиском истоку“

Трибина „Хришћани на Блиском истоку“ аутора и предавача Немање Старовића, историчара, одржана је у уторак 25. јула у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Гост трибине био је новинар Зоран Сурла, који је говорио о Мандејцима (хришћани Светог Јована), народу семитског језичког рода, насељеном у Ирану.

На трибини је било речи о настанку и развоју хришћанских заједница на простору Блиског истока, утицају историјских процеса на Хришћане Блиског истока, са посебним акцентом на савремену историју 20. века, тренутној бројности и стању хришћанских заједница у појединим државама Блиског истока, унутрашњој организацији хришћанских цркава на Блиском истоку.
На почетку трибине, Старовић је изнео податак да међу древним источним црквама које прихватају само једну природу Христову, а не двојну као остатак хришћанства, најбројнија је Коптска православна црква са седиштем у Александрији. Она само у Египту броји преко око 20 милиона верника, а има их још у Судану и у Либији.

Аутор је додао да постоји и Сиријска црква која највећи број верника има, наравно, у самој Сирији, али велики број хришћана живи и у суседним државама. Интересантно је да више милиона хришћана у Индији такође припада Сиријској или Сиријачкој цркви. Такође, веома древна и угледна је и Јерменска црква, мада Јерменија не припада подручју Блиског истока, јер се налази на раскрсници путева између југозападне Азије и источне Европе. Јермени живе у свим већим блискоисточним градовима.

– Друге по заступљености на Блиском истоку су православне цркве: Антиохијска, Александријска и Јерусалимска. Значајно је напоменути да највише позиције у хијерархији ових цркава заузима грчко свештенство, мада већина верника припадају углавном арапском народу. Арапско свештенство се, при том, налази на нижим позицијама и то је један од узрока нестабилности унутар ових цркава – објаснио је Старовић.

На Блиском истоку постоје и источне католичке цркве које су у јединству са римокатоличким црквеним учењем. Међу њима је најбројнија Маронитска црква која чини основу модерног Либана. Ову државу формирали су Французи. У њој већину чине Маронити. Они данас нису већина, али и даље представљају веома значајну заједницу у Либану.

– Потом имамо Мелкијску цркву, која је у прошлости била православна на подручју Сирије, али је у једном тренутку прихватила унију са Римом. Слична ситуација је и са Халдејском црквом, чији верници су највише заступљени у Ираку и која је данас, такође, у унији са Римом – објаснио је аутор трибине.

Осврнувши се на историјске прилике, Старовић је подсетио да је у другој половини 20. века на подручју Блиског истока водећа идеологија био арапски социјализам који је трајао све до 80-их година. Најистакнутије личности те идеологије били су египатски председник Гамал Абдел Насер, ирачки лидер Садам Хусеин, либијски вођа Моамер ел Гадафи, затим Хафиз ел Асад и његов син, садашњи председник Сирије, Башар ел Асад.

Треба нагласити да је арапски социјализам подразумевао много тога, као што је арапски национализам, али и секуларизам – стриктно одвајање религије као личне ствари појединца и породице од система државне управе. То је погодовало мањинцима, па и хришћанима који су имали имају све услове за свој друштвени развој. Тако је хришћанин Мишел Афлјак био оснивач Арапске социјалистичке партије (БААС) која је била на власти у Ираку за време Садама Хусеина, а и данас је у Сирији.

– Данас можемо рећи да ове хришћанске заједнице на одређеним деловима Блиског истока трпе велики прогон. То је у новијем периоду последица Арапског пролећа и ратова који још увек трају попут рата у Сирији. Чини се да су хришћани у Ираку данас најгоре прошли. С друге стане, у неким другим државама, попут Јордана, хришћани представљају онај део популације који и економски боље стоји у односу на просек те државе – закључио је историчар и аутор трибине Немања Старовић.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања