Изложба цртежа Славка Ферлана: „Исечци“

28/07/2017

Изложба цртежа Славка Ферлана: „Исечци“ биће отворена у понедељак 31. јула у 19.30 часова у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Изложбу можете погледати до петка, 11. августа. Славко Ферлан дипломирао је на Академији лепих уметности у Београду, такође завршио је и мастер студије на истом факултету. Члан је СУЛУВ-а и УЛУС-а.

 

 

Славко Ферлан
МИСТИК ЦРТАЧКЕ ВЕШТИНЕ

„Сматра се да је цртеж најстарија ликовна дисциплина. Он се зачео са човековом свешћу, уз потребу, да своја скровита станишта прекрије сценама из окружења. Дате рукотворине, што су настале у освиту цивилизације, трају кроз простор и време. Као такве и надаље изазивају свеколику пажњу. Приметно је, да је цртеж, у потоње време, изгубио примарну улогу. Заправо, све је мање оних, што се прихватају те ликовне гране. Чак и поред тога, што је цртеж, колико – толико, како – тако, уткан у све уметничке творевине. Тешко је замислити озбиљнији пројекат, који није заснован на поимању његових аспеката. Пред нама је стваралац, који цртежу враћа поверење. Славко Ферлан се предано бави датим начином казивања и то не било како и на који било начин. Он је упућен у тајне његових сложених премиса у шта нас уверавају новија дела, која овом пригодом, показује суду јавности.
Радови Славка Ферлана, не настају случајно, још мање, без повода и правог разлога. Махом се односе на скуп фигуралних представа, компонованих на особен начин. Иако се рађају спонтано, њихова улога се, једним делом, своди на предложак, ка коначној реализацији, чије се исходиште окончава у могућој сликарској форми, која је иначе блиска цртачком аспекту.
Његова фигура је измештена из реалног простора. Она се само назире и једва препознаје у сплету искривљених и деформисаних назнака. Тиме задобија, не сасвим и увек, јасан дојам, који се, понегде, смешта у намерно остављеној, анатомски наговештеној, дакле, недореченој, оптичкој равни. Осим тога, прожета је мноштвом апстрактних, тешко опсивих, кадшто, недокучивих детаља и рефлексија, што употпуњују контекст дела, његову идејну заснованост. А она је, треба казати, иманентна потреби, да проговори о свету, који га обујмљује, у коме обитује, свету што га подстиче и покреће, који исконски осећа и, дабоме, настоји, да га преточи у ликовни податак.
Композициона схема, у његовим радовима, не трпи класичан модел обликовања. Реч је о ускомешаном гибању маса и ритмова, разложених на мноштво чиниоца, који се преплићу и сажимају у јединствен визуелни дојам. Мада полази од препознатљивих ознака, у њима се губи дескриптиван однос према стварности. Све је измештено у поље разноликих записа, њихових преламања и прожимања. Они се раздвајају, сустичу и спајају, чинећи заједништво у складу кохерентне, ликовно успостављене целине.
Цртеж је разгибан. Изломљен је, испрекидан, каткад крзав и тачкаст, понегде заобљен и раван. Често је преиначен у својеврсну игру, која се помаља и нестаје, да би наново наставила да траје у бесконачном следу.
Линија се, неки пут, претвара у потез ограничене путање. Тада задобија снагу виталне енергије, натопљене повишеном експресијом, која прераста у трагове гестуалног исказа.
Славко је лирик и мистик цртачке вештине. Његовим радовима влада мера арабеске, жива разуђеност површина, потом, непосредно, умрежено ткање, чак извесно поигравање структуром, смештене између јаве и сна.
То су неке, свакако не једине, још мање, исцрпне појединости, што се тичу дела Славка Ферлана. Радовима, које овом пригодом показује, без сумње, достиже запажено место у токовима савремене српске уметности.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања