Ауторски текст аналитичара Милорада Вукашиновића „Геополитика новог доба“

query_builder

Геополитика новог доба

Аутор: Милорад Вукашиновић

Анализи међународних односа у условима актуелне светске кризе пожељно је приступити опрезно. Несумњиво је да је потребан један нови мултидисциплинаран модел истраживања многих појава и феномена који су без преседана у људској историји. Од првих видљивих манифестација светске економске и финансијске кризе 2008. до данас уочљиво је да свет клизи ка „нестабилној мултиполарности“ (израз др Срђе Трифковића). Дакле, то више није „униполарни свет“ из деведесетих година двадесетог века, али није ни свет суштинске већ „потенцијалне мултиполарности“. Чини се да је разјашњење питања о вишеполарности светског поретка неодвојиво повезано с различитим доживљајем процеса глобализације на Западу (САД и ЕУ) и у остатку света (БРИКС).

Од шездесетих година прошлог века на делу је један концепт „десуверенизације светског поретка“ који је проистекао из феноменалног развоја науке и технологије. Појава транстериторијалних чинилаца, посебно у производњи и финансијском сектору, наметнула је осећај „сужавања светског простора“, и самим тим, знатно утицала на појаву једне другачије светске политичке географије. Реч је о „новом интернационализму“ који се у односу на стари интернационализам разликује не само у односу према држави, као субјекту међународне политике, него и држави као до тада најефикаснијем начину организације једног друштва. Према новом глобалистичком теоријском концепту, западни свет је ушао у постиндустријски период, или „технотроничну еру“ (З. Бжежински), што је наметнуло потребу радикалног преиспитивања дотадашњих праваца унутрашње и спољне политике ослоњене на ауторитет националне државе. Нова ера у светском развоју требало је да почива на „глобалној међузависности“ , а традиционалну дипломатију држава треба да замени „дипломатија корпорација“.

Све до завршетка Хладног рата, концепт „десуверенизације“ светског поретка текао је постепено, и уз огромне отпоре како на спољнополитичком (биполарни свет), тако и на унутрашњем плану, посебно у државама западне Европе. Занимљиво је да је у једном интерном извештају рађеном за потребе Трилатерале, теоретичар С. Хантингтон најоштрије критиковао управо модел „европске демократије“, чију је слабост видео у „претераним очекивањима људи“ (мисли се на претерана социјална давања, прим. аутора). Разуме се, Хантингтон је говорио у име елитистичких кругова Запада, којима је и сам припадао.

Нови светски економски и политички талас, који је седамдесетих и осамдесетих разрађиван у организацијама светске закулисе и далеко од очију јавности, током деведесетих година отворено је избио на видело. У име победе у Хладном рату, САД су као преостала суперсила приступиле изградњи „новог светског поретка“. Сила је постала основни начин постхладноратовског премоделирања света, а постојеће међународне организације попут УН, остале су без икаквог ауторитета. Уместо минимума универзално прихваћених правила, остатку света наметнути су принципи једног неформалног ауторитета (глобалног менаџмента), чији састав одређују представници мултинационалних компанија. То су принципи свеопште дерегулације и приватизације, затим либерализације и слободе медија, која је транстериторијалним чиниоцима омогућила да и у духовном смислу колонизују један простор.

На овом месту потребно је направити малу дигресију, свакако ради разјашњења појаве о којој је реч. Наиме, утисак је да се у нашој научној заједници не прави довољна разлика између глобализације као процеса и идеологије глобализма коју спроводе неформални центри моћи. Глобализација је процес који је последица брзог развоја науке и комуникационе технологије. У том смислу ради се о једној објективној околности која произилази из експанзије капиталистичког начина привређивања, која има свој историјат још од друге половине 19. века. Већ смо навели да су производња,  трговина и финансијска тржишта у доброј мери глобализовани. Под утицајем глобализације догодило се и извесно прожимање култура. Оно што је међутим спорно, то је идеологија глобализма чији су поменути принципи не само у функцији остваривања профита по сваку цену, него и урушавања државе као гаранта социјалне кохезије једног друштва.

Пре неколико година објављен је податак да свега 358 појединаца поседује богатство које је једнако богатству 2,3 милијарде људи на овој планети. То је једна потпуно нова светскоисторијска ситуација која намеће потребу радикалног преиспитивања наших уобичајених представа о политици, економији, идеологијама, ратовима и другим феноменима. Ова промена парадигме закономерно утиче и на предмет истраживања геополитике. Очигледно је да се њен фокус са просторне преусмерава на социјално-духовну компоненту. Александар Зиновјев проницљиво уочава да се човек умешао у „социјалну еволуцију човечанства“, што је синоним за тоталитаризам много гори у односу на све што је до сада виђено у људској историји.

Савременици смо револуционарне измене улоге државе у начину организације једног друштва. Док је „стара држава“ имала монопол у регулисању оних делатности које су од виталног значаја за њено функционисање као што су: сектор безбедности, заштита стратешких природних и привредних ресурса, социјална и здравствена заштита становништва, дотле се у измењеној парадигми, под притиском транстериторијалних чинилаца, „нова држава“ повукла из регулисања ових области, појављујући се у исто време као регулатор наше приватности. На делу је један „правни интервенционизам“ путем којег се кидају моралне и друштвене вредности, дубоко укорењене у обичаје и традиције једне заједнице, и ствара се нови систем вредности који закономерно разара једну заједницу. Настаје једно ново друштво чија су обележја социјална апатија и културна шизофренија.

Критичари неолиберализма указују да је строго економистички приступ регулисању друштвених односа доживео потпуни крах, чак и у западним друштвима. Подсетимо, слоган грађанског покрета „Окупирај“ у САД био је 1:99. Покрет је упркос почетној масовности и ентузијазму убрзо изгубио на важности, али је указао на огромне противречности америчког друштва. На сличним социјалним паролама данас наступају левичарски покрети у Европи, где јача и „антиимигрантска и суверенистичка десница“. И једни и други сложно су уједињени против декрета „бриселске бирократије“ . Упоредо са кризом економског и политичког Запада, јачају захтеви који стижу из земаља БРИКСА (Бразил, Русија, Индија и Кина), који желе праведнију расподелу колача на светким тржиштима. Њихово разумевање је да процес глобализације треба да иде преко а не мимо држава. И у томе је сва драма актуелног тренутка.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language