Филм Младена Матичевића приказан на „Дану домаћег филма“

query_builder

У оквиру пројекта „Дан домаћег филма“ у Великој сали новосадског Културног центра синоћ је приказан документарни филм „Run for life“, редитеља Младена Матичевића, а након пројекције, гледаоци су имали прилику да поразговарају са члановима ауторске екипе.

„Дан домаћег филма“ је пројекат посвећен промоцији домаћег филмског стваралаштва пројекцијама документараца чији је настанак помогао Филмски центар Србије.  Ова манифестација одржава се једном месечно у 11 градова Србије и током ове године биће представљено укупно 14 филмских остварења домаћих аутора. Филмови који ће бити приказани још увек нису имали ширу биоскопску дистрибуцију, а након сваке пројекције, гледаоци имају прилику да разговарају са  члановима ауторских тимова и тако искажу своје мишљење.  „Дан домаћег филма“ покренуо је Филмски центар Србије у сарадњи са „Филмкултуром“, новом огранизацијом која је посвећена едукацији у области аудиовизуелне културе и уметности, а има за циљ  образовање и стимулацију критичког мишљења. „Run for life“ је прича о тројици спортиста из Етиопије, који су у потрази за бољим животом и спортском каријером дошли у Србију у нади да ће добити политички азил. Филм приказује и широк распон проблема, од глобалних до индивидуалних, међу којима је и питање идентититета.

КЦНС:  Реците нам нешто више о овом филму?

МАТИЧЕВИЋ:  Ово је филм који је имао успешан фестивалски живот и добијао је награде на многим фестивалима. Изузетно ми  је драг, и ако је сама прича поприличо тужна.  Први пут је приказан пре четири године, и без обзира на то, и даље га препоручујем на различитим манифестацијама

КЦНС: Документарни филмови су веома популарни како у свету, тако и код нас. Због чега су интересантни публици и која је њихова порука?

МАТИЧЕВИЋ:  Мислим да документарни узимају примат над играним филмовима, јер у играној структури морате да поновите радњу. Сижеи играних филмова су у већини случајева клишеи који на различите начине, жанровски и у редитељском смислу варирају. Документарни филмови баратају истином у стварном животу, а данас је живот потпуно суманут, јер не спада у категорију логичне драматургије. С друге стране, редитељи их раде да све више личе на игране филмове у смислу структуре, режије и поступка. У таквој комбинацији добијате филм који ће сигурно, што већ можемо да видимо, доминирати у наредном периоду.

КЦНС: Колико овакви пројекти помажну режисерима, филму и  домаћој филмској индустрији?

МАТИЧЕВИЋ: Снажно подржавам овај пројекат из неколико разлога. Даје се пажња документарним филмовима, што је битна ствар јер они на фестивалима не буду виђени више од два пута. Такође разлог који бих издвојио, јесте навођење публике да пође у биоскоп и гледа овакву врсту филмова. Битна ствар код оваквих пројеката јесу сусрети са редитељима, који размењују искуства и чују критику публике, што је непроцењиво, јер се на тај начин редитељ усавршава.

КЦНС: Радили сте документарни филм о Арсену Дедићу, какве су реакције публике и како сте задовољни њиме?

МАТИЧЕВИЋ: То је филм који је имао премијеру ове године и има доста успешан филмски пут. Рађена је врло специфична форма, зато што је то биографски филм о великом уметнику у којем он говори сам о себи, и због тога захтева посебну врсту редитељског рада. С друге стране, посебан је јер у биографским документарним филмовима обично имате неколико различитих људи који говоре о особи по којој се ради филм. Мислим да је таква врста режије била добар поступак, за самог уметника, али и за филм. Рекција публике је позитивна, људи воле тај филм, што је мени као редитељу веома драго. Приказиван је у Сарајеву, Опатији и ако се тако може рећи, већ путује пуно. Изуетно ми је драго што сам имао прилику да режирам овај филм и да радим са изутетним уметником као што је Арсен Дедић.

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language