Жан Кристоф Беше „Марсеј, родни град”

query_builder
  • Датум: 29/01/2014, 19 сати
  • Траје до: 11/02/2014
  • Локација: Павиљон зграде Ректората Универзитета у Новом Саду (др Зорана Ђинђића бб)

Културни  центар Новог Сада у сарадњи са Француским институтом у Србији представља изложбу фотографија  

Жан Кристоф Беше „Марсеј, родни град” (Jean-Christophe Béchet “Marseille, ville natale”)

коју ће у среду 29. јануара 2014. године у 19 сати отворити:

– директор КЦНС др Андреј Фајгељ

– Filip le Moan, аташе за културу Француског института у Србији

– Дарко Полић, члан Организационог тима за Европску престоницу културе

 


Жан Кристоф Беше „Марсеј, родни град”Жан Кристоф Беше је рођен 1964. године у Марсеју,  а од 1990. године живи и ради у Паризу. Студирао је економију у Екс ан Прованси од 1982. до 1985. године, па потом фотографију у Арлу од 1985. до 1988. године. Фотографисао је Јапан, САД, путовао по целој Европи. Упустио се у дуга пешачења и планинарења по Италији, Непалу, Индонезији, Латинској Америци, Западној Африци. Но, сваки пут се враћао у Марсеј, да види своју породицу, али и, како сам каже, „да види његову светлост, да осети море и ветар“.

Свој први фото-апарат купио је 1980. године у продавници „Фнак” (Fnac) у Марсеју, а одмах затим набавио је прву, црно-белу лабораторију. Од тада је непрекидно фотографисао Марсеј, што за њега никада није био «пројекат» или још мање «серија» већ увек само једна уобичајена и нормална радња. Одбијајући да се определи између црно-беле и фотографије у колору, између класичне и дигиталне технике, између 24×36 и средњег формата, Жан Кристоф Беше увек је у потрази за посебним „уметничким оруђем“ које одговара његовим појединачним радовима.

Следбеник америчке, француске и јапанске „уличне фотографије“, Жан Кристоф Беше сматра да никада не треба напустити подручје реалности и „субјективног документа”, фотографисања уживо. Човеково место у савременом окружењу, како урбаном, тако и природном, у центру је његовог интересовања. Из Марсеја црпи темеље свог рада: град, пејзаж, стену.

„Живео сам у Марсеју до своје 21. године. Од 1985. живим ван њега, али остао сам Марсељац. Сваки пут кад се вратим у свој родни град, идем истим путем, магнетски привучен обалом мора. Корачам од Жолијете до Прада, од Црвеног врха до Калелонга. И фотографишем. У сред сам ничега, а уједно сам још увек у осмом арондисману града који се простире изван граница рационалног, јер Марсеј, а сваки његов грађанин то зна, није обичан град. Сачињен од много различитих целина, Марсеј нам измиче на сваком кораку, јер овде  звуци, акценти, речи, бука, сунце и ветар чине јединство. Немогућ изазов за једног фотографа. Марсеј је град који се воли и мрзи у исто време. Леп због разноликих култура, фудбала, мора, планина и светлости, незгодан због насиља и мистрала, а ружан због сиромаштва и заосталости за другим француским областима.

„Да, Марсеј је првенствно за мене град мог детињства, мојих успомена, мојих првих фотографија и првих љубави. Да, Марсеј је и сензуалан и резервисан, и топао и хладан, и разметљив  и скривен, и узнемирујући и добронамеран, и вулгаран и раздраган.“

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language