Изложба фотографија Луне Јовановић

query_builder
  • Датум: 28/04/2014, у 19 сати
  • Траје до: 12/05/2014
  • Локација: Ликовни салон КЦНС

“Оно што није Свет, не може бити ништа друго до врт”
Диоклецијан

 

Асоцијација женског тела са баштом или вртом датира још из античких култура Блиског Истока и Медитерана. У Грчкој традицији hortus conclusus или затворени врт повезиван је са приказом врта као метафоричког седишта женске сексуалности и плодности. Сакривен од очију других, онај који штити од непознатог. Простор који истовремено храни и тело и дух.

Hortus Femini је врт дубоке амбиваленције. Кроз низ предметних и просторних сугестија он се истовремено потврђује и негира. Као разнолика садашњост која подрхтава и фрагментира се. Изненађења и сензације су свуда, али не постоји конкретан излаз. Ништа не води ничему: све је у прекидима. Оно што је било познато изненада постаје језиво, садржећи у себи двоструки принцип, Њу и Њега.

Преиспитујући сопствена размишљања, ауторка брише границу између објекта и субјекта. Негујучи и богатећи свој врт, њена улога је готово заштитничка. Унутар своје затворене баште – hortus conclusus пажљивом анализиом ствара се јасна линија где се завршава Она а почиње Он. Преиспитивање сопственог женског принципа постаје главно чвориште дела, а његова вредност овде је архетипска. Овај мистични habitus је преко потребна оаза у којој се рађају идеје и остварује сигурност. Извор који храни дух, као безусловна љубав која се осети са првим гутљајем мајчиног млека. Трновит пут ка фрагилној структури емоционалног живота жене, те драма која води у свет меланхолије.

Фотографије које чине поставку Hortus Femini груписане су у три триптиха који обгрљавају једну, централно постављену фотографију. Симболика и мистичност радова граничи се колосалним богатсвом триптиха Hieronymus Bosch-a. Ерупција боја и мноштво ликова у радовима Bosh-а овде су сведени на симбол, покрет, позу. Уметница обезбојава свој врт остављајући за собом бело, црно и смртоносно сиво. Иако симболички синхронизоване, фотографије стоје у снажном контрасту: спољашње и унутрашње, откривено и скривено. Какофонија на чијим темељима почива осетљива равнотежа између потчињавања и резервисаности. Изостају географске одреднице; врт који може постојати у било ком простору и у било ком времену. Као тешки рам окружује сеновити део меморије, улазећи у искуство читавих генерација. У њему се преплићу мотиви који су лични али истовремено и општи – тичу се судбине женског принципа.

Ликови на фотографијама су присутни, али лица су им скривена. Њихова анонимност изражава колапс облика и идентитета. Беспомоћно показују на цикличност животног пута: истовремено прихватање и одбијање сопственог битка. Све почиње тамо где се и завршава, врт се затвара у најсигурнију форму – круг. Из скривених међу простора извирују руке, непокорени део телесног који иште и моли, који тражи та магична врата иза којих лежи кључ за превазилажење себе самог. Руке које се померају и плешу у ритму страха – страха од казне. Њихови покрети повезују крајности Природе омогућавајући преображај и прочишћење унутар микро космоса врта.

Разрешење судбине откривеног садржано је у централној фотографији поставке – мањих димензија од осталих, она као монолит бди над призорима који је окружују. Арогантно им окренувши ледја, протагониста, жена чије лице не видимо, иза себе носи само јену грожђицу. Грожђицу која је убрана у неком скривеном, само њој знаном кутку врта. Изразито округла и тамна, као тачка у којој су се Мушко и Женско коначно срели. Заробљена међу врховима њених прстију она постаје недокучива тајна. Попут зла које је у стопу прати, сенка која обавија све који у њој уживају.
“Најдубље искуство Творца је женско, јер је то искуство пријема и имајућег”

Раинер Мариа Рилке

 

Немања Попадић

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language