Izložba fotografija „Kamar“ Sanje Knežević Jovanović do 10. decembra u Klubu „Tribina mladih“

Tip najave: Izložba
Datum: 20/11/2017 Do: 10/12/2017
Vreme: 19.00
Lokacija: Tribina mladih

Izložba fotografija „Kamar“, autorke Sanje Knežević Jovanović otvorena je 20. novembra  u Klubu „Tribina mladih“, Kulturnog centra Novog Sada. Postavka će trajati do 10. decembra 2017. godine.

 

U razmatranjima pojedinih teoretičara na fotografa se ne retko gleda kao na lovca koji fotoaparatom kao zamenom za pušku ili pištolj vreba potencijalne „žrtve“. Iako danas svako, u pozitivnom ili negativnom smislu, može da bude„lovac“, nekako se najčešće ovo viđenje povezuje sa autorima dokumentarne fotografije i fotožurnalizma. Delujući u oba ova domena Sanja Knežević radi suprotno. Bilo da fotografiše živote Roma ili prizore iz grada, njen pristup je pre svega analitički. U posmatranju i beleženju određenih društvenih pojava, situacija i zbivanja u radovima nastalim u glavnom gradu Indonezije Džakarti autorka je otišla dalje i stvorila pomalo neočekivanu i veoma upečatljivu​ ​seriju. U simbolizmu most između ostalog predstavlja prelazak iz jednog stanja u drugo, iz smrtnosti u besmrtnost. U realnosti njegova funkcija jeste povezivanje obala, zemalja, ljudi. Smešten u samom centru Džakarte, Kuningan most je specifičan zbog života dva sveta. Prvi je na njegovoj površini: užurban, haotičan, svakodnevni, običan. Drugi je sakriven u njegovoj unutrašnjosti i čine ga ljudi koji su u potrazi za boljim životom došli da žive i rade u Džakarti. Pripadnici gornjeg sveta su su samo prolaznici. Nasuprot njih, pripadnici skrivenog sveta su ga transformisali, pretvorivši ga u niz malih soba – kamar ili svoj dom. Gotovo dve godine Sanja Knežević je fotografisala (ne)svakidašnji život ovih ljudi – od izgradnje soba, tuširanja, preko odmora do igranja šaha ili fudbala. U foto-esejima ovog tipa ovakve i slične fotografije čine okosnicu priče. Ovde su one samo uvod. Glavni deo ciklusa zauzimaju portretne fotografije tih ljudi. Efekat iznenađenja nastaje kada se suočimo sa najbitnijim – izgledom ljudi, njihovim direktnim, a opet nenametljivim pogledima, dostojanstvom. Sveopšti utisak pojačava i činjenica da su svi portreti snimljeni u veoma skromno opremljenim sobama sa slabim osvetljenjem, u kojima isključivo može da se sedi ili leži i koje nemaju i ne mogu da imaju nijednu drugu funkciju osim spavaonica. U beskonačnom broju fotografija koje nam donose štampa, interneti televizija identitet ljudi je ne retko na poslednjem mestu. Nekada uopšte nije ni bitan. Ono što se vremenom ispostavilo kao najvažnije jeste koliko su fotografije potresne, optimistične, utopijske, aktuelne, informativne. Sakim, Edo, Medi, Main i drugi ljudi različitog godišta i priča u radovima Sanje Knežević nisu nikakvi klišei i simboli društvene i socijalne nejednakosti, patnje, siromaštva, i njihovi portreti kao takvi, zajedno sa ostalim radovima, ukidaju našu ustaljenu percepciju ovakvih slika.

Ostavi komentar

comment
Vaša imejl adresa neće biti jasno objavljena. Polja koja su obavezna obeležena su sa *
account_circle
email
language