Драгослав Вишекруна (слике)

query_builder
  • Датум: 22/04/2013, 19 сати
  • Траје до: 11/05/2013
  • Локација: Мали ликовни салон

Слике ДРАГОСЛАВА ВИШЕКРУНЕ, које припадају условном циклусу Би линија, настајале су у континуитету током минулих десетак година, представљајући убедљиво реализоване пластичке целине изведене у духу стабилне традиције апстракције. Засноване су и на искуствима сликарства конецептуалистичког карактера које уважава изазове и захтеве строге, у основи, аналитичке, изразито функционалне ликовне стратегије у реализацији представе/представљеног. Заговарају моделе трансцендентног реда унутар структуралних јединица простора којима се наговештава увек динамичко кретање материје. Тиме се постиже визуелна ефектност спољашњих редова слике као, уосталом очекиване, уздржане атрактивности строгих геометријских односа. Оне, пре означавају него што традиционално представљају интригантне семантичке ступице постављене недовољно пажљвом „посматрачу“. Приметна енигматичност тих, изразито пиктуралних али и условних престава, сведеног репертоара различитих модела знакова, подразумева константно трагање за смислом „метафизичке лепоте апстракције“. Реализована, сведена поља представљеног (знака као представе и ње као комплексног знака) увек нешто значе, понекад и непосредно означавају. Подједнако су заснована на прецизно одређеним пластичким знаковима, свеједно да ли скривеним или транспарентним, који добијају карактер примарних јединица слике. 
Строга организација пластичке целине слике, коју чине прецизно одређени односи структуралних токова у изазову геометријског поља квадрата, упућује на варљивост рационалног, јасног става о представи апстрактне слике која проблематизује значење система визуелних опсена-скривалица. Слика је првенствено схваћена као аутономни визуелни догађај чија значења улазе у подручја неизрецивог, у области тајанствених наговештаја и нагађања о смислу њихове егсзистенције. Захтевају од „изабраног посматрача“ знатну емотивну ангажованост, усредсређеност, мисаону спекулативност и надасве контемплативност да би се одгонетнули догађаји у спољашњим слојевима „фасадне структуре“ слике који посредно указују на, само сликару важна, значења целине организованих, уздржано пиктуралних сензација. Из тих разлога, сликар се одлучује за условни метод усердиштавања значења, односно за посебан вид „прекривања“ примарне семантичке целине, подједнако у доминантним сивим површинама и у једном, ипак парасистему (систему у настајању) линија које наговештавају настанак одређених знакова који пре замагљују непосредност значења него што пружају могући одговор на постављену „семантичку загонетку“.У основи тих, нкада докраја формулисаних зхтева које сликар подједнако поставља сопству себе и сопству других, налази се намера истовременог скривања и откривања скривеног себе. Пре свега, сопствених тајни и, посебно, одређених, изразито персоналних дилема о „догађањима деструкције“ и моралном суноврату у збиљи сопственог времена који га онеспокојавају. Избегава драстичне, наглашено драматичне односе у систему апстрактне представе, али то није равнодушност, још мање беспомоћност пред контроверзним изазовима тренутка. Није реч о присилној помирености већ о дубоком проживљавању животиних околности и последицама догађаја о којима може да размишља, да их тумачи, да их преиспитује али на које не може да утиче, ни да их мења. Свестан је и сигуран да може, управо оним, трансцендентним духом слике, металним сјајем уздржаног колорита, драматичном игром ускомешаних линија и изразито персоналним знаковима, такође, апстрактног карактера основног визууелног склопа, да изрази свој али и наш доживљај једног посебног тренутка времена у коме заједнички учествујемо и о коме на два, условно различита, начина сведочимо.
Претежно концептуално схваћене и реализоване, коришћењем искустава сиромашне уметности, слике Драгослава Вишекруне представљају апстрактне, увек ликовне целине у којима је примарна пластичка радња истовремено и загонетни, провокативни догађај који траје у емоцијама других. Измештене су из значењске очигледности „препознавања“ првог плана непосредних визуелних удара у други план слике, у њено структурално језгро насељено чврстом „масом линија“. И управо оне представљају есенцијалну одлику његовог сликарства, непосредно указујући на важност ритма и ритмовања. Ритам који је најчешће слободан (апстрактан) али понекад и „уобличен“ (конкретан, алузивног карактера), пре изразито наглашен него уздржан, схваћен је као комплексни, универзални знак који не именује већ назначавањем оживљава, на симболички начин, примарни догађај слике. У површнском, фасадном структуралном пољу, доминантни су функционални персонални знакови (интензивно обојени квадрати, троуглови, правоугаоници) који дискретним означавањем потврђују, језиком слике неисказана, њена основна, донекле скривана значења константног неспокоја али и без намере да буду (пре)формулисана у непосредни исказ. Само називи тих слика концептуалне провенијенције (Дах из апсолута, Еманација духа, Ретро инструмент, Wалт Д/Wалт В) пружају условни, метафорички кључ којим се могу да разреше семантичке енигме његових слика, да се оне размују, емотивно прихвате и протумаче као специфично, сопствено сазнање о узбуђујућим карактеристикама стварности нашег времена. 

Милош Арсић

Драгослав Вишекруна

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language