Изложба Катарине Фајгељ Потерјахин

query_builder

 

Да ли се може спасити сам човек ако природа пропадне? 

  То је једно од питања које мотивише уметничко трагање за иконом у којој су човек и природа нераздвојни учесници догађаја који дотичу материјалне и духовне темеље света. У свету који је наизглед антропоцентричан, у вери која је наизглед антропоцентрична, где се све делатности организују око спасења човека, успоставити достојанство творевине изгледа прилично узалудно. Али опет у самом Предању налазимо сведочанства о животима оних који су живели живот достојан неба, а живели су га у живој вези са творевином. Св. Прохор Пчињски је најпознатији пустињак с наших простора.

Прохора за живота нико вероватно није видео до ловца Диогена, који је гонио једну срну до пустињаковог наручја. Та срна је за пустињака била Бог, не сам Бог него делић Бога на земљи непроцењиво вредан. И он није желео да он пропадне ни по цену да се сусретне са људима, и можда чак и сопствени живот изгуби. А Бог коме је овај светитељ служио га је управо кроз то дело прославио, па је човек пред кога је изашао био будући цар који је светитеља памтио читав живот. Строги пустињак презрео је читав свет али је срну био спреман бранити животом.

            Св. Серафим Саровски, руски пустињак, подвизавао се у брвнарици у шуми, и за животног сапутника је имао медведа. Медвед је имао јаку везу са светитељем, па је у тренутку када су лопови Серафима испребијали на смрт, дотрчао до старца и на леђима га однео до најближег манастира и тако му спасио живот. Св. Серафим је обичавао да говори „рај не би био рај без мог медведа“.

    Св. Евстатије Плакида упознао је Бога преко јелена. Римски војвода ловивши јелена једног дана, како каже житије – био је сам уловљен, па му се јелен обратио небеским гласом и рекао му „Зашто ме гониш?“ То је био Плакиди први сусрет с Богом, и од тада надаље живео је у покорности Богу који му се јавио не у сазиданом храму људском него у логосној творевини.

      Ова три житија носе три симбола односа човека и творевине. Један је да човек може спасити природу, други је да природа може спасити човека, а трећи је да преко природе можемо да познамо Творца.

     Изложба Катарине Фајгељ Потерјахин је њен отворен одговор на ово питање савести. У контексту хришћанске филозије поступка, где је човеково поступање смештено у неизвесну дијалектику личне савести, ово трагање за иконом односа човека и творевине поставља питање о теолошком и иконографском канону – колико је нужно и колико могуће да се канон истине мења и развија у правцу израза поступка произашлог из дијалектике еколошке савести?

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language