Промоција збирке песама „Прамен Сунца“

query_builder

На „Трибини младих“ Културног центра Новог Сада у недељу 17. априла песник Милован Мркајић промовисао је своју нову збирку песама „Прамен Сунца“. О песнику и делу говорили су Виктор Шкорић, књижевни критичар и др Драшко Ређеп. Песме из збирке читао је глумац Бошко Петров. Цео догађај је употпуњен музичком пратњом професорке Дамјане Ћук и Билија Кинга.

DSC_1219-2

Драшко Ређеп, Бошко Петров, Младен Мркајић и Виктор Шкорић

– Садржинске одлике ове збирке су поезије елиптичности. Стихови су кратки и штури али само по спољашности. Јер они су језгоровити и напрегнути смислом. Мркајић је једноставан, речит, веома поетичан и тежи савршеном складу – истакао је Виктор Шкорић

Аутор збирке се присутнима представио читањем својих песама „Православље“ и „24.03.1999.“ и како је сам нагласио кроз поезију најбоље исказује оно што мисли и осећа.

Др Драшко Ређеп је Милована Мркајића назвао аутентичним песником пред којим је блистава будућност.

-Мркајић је ослушнуо око себе и у себи остварио две панораме. Ради се о унутрашњем болу, о трансферзали која ходи у нама, а не око нас. Пред нама је аутентичан песник, из Баната, са источне стране – рекао је др Ређеп

ОКРУЊЕНИ ШАПАТ

Пар детаља о књизи „Прамен Сунца“ Милована Мркајића

 

У почетку беше реч, но пре речи беше шапат; претакање мисли несигурном линијом од погледа до усне. У почетку шапата стоји песник, и Милован Мркајић нам може бити живи сведок ове, наизглед врлудаве, тврдње.

Јер, цела ова збирка, могла је бити речена шапатом, час кроз ветар (Ветрови упорно/ Мумлају лажи/ Реч се лаганим/ Шапатом мрви), час кроз мрки вео успомена (Подмукло ћуте/ И реже на поноћ/У чојаном капуту/ У крошњи мрака), али не уз јед и таму, већ уз један смирен, свестан постојања уздах.

Ничег у овом рукопису нема сувишног, али, и ту треба обратити посебну пажњу, ничег ни не мањка. У златном пресеку онога што треба рећи, и онога што треба оставити тишинама, Прамен Сунца који пада на окруњени Милованов шапат јесте оно најлепше што је ова збирка спремна да нам подари.

Један велики грчки песник, Јанис Рицос, остао је упамћен по тврдњи да „Реч означава оно што би да се прећути“, и властите књижевне наклоности ме воде на то да помислим да, толико касније, други песник заменом теза, одузимањем појавама и предметима њиховог својства и додељујући га нечем другом, ту прећутаност вешто оживљава и даје јој нову пуноћу (Босим стазама/ Чета корака/ У месту маршира/… Капи ноћи/ Миришу на кишу). Стварајући пометњу у ономе што је уврежено и стално, играјући се и показујући нам наличје стварности, враћајући садашњост на почетак (Крај торова препуних глади/ Горак хлеб се/ У жито склупчао), Милован, помало иронично, и сасвим свесно, одваја праузроке од последица, и нас од заблуда.

Даћу себи слободу, и замолити вас да ми је у старту отпишете на занос, да приметим да је ова поезија у некој препотопској вези са поезијом какву су изнедрили Васко Попа или Оскар Давичо, али подвлачим да се та веза провлачи само кроз израз, сигуран, неширок, складан и љубавно-циничан. Немоћ је немоћ пред оковима тела, бол због немогућности увирања у другу душу, чежња за јединством, али и пасивна патња, пуна спознаје, због отисака успомена (Као белег/ Вољеног имена/ У кожи/ Годови времена).

Напослетку, и то провејава кроз Мркајићева трагања, остаје нада да има слисла трајати, има смисла бити део целине, бити целина целине, давати се Небу пресеченом равницом и мору заспалом на земљи  Баната, има смисла не плесати са аветима већ око њих, у пуној спознаји о томе ко смо и имати глас и храброст да поделимо своју искру са тамом заборава.

Са задовољством препоручујем овај рукопис будућим читаоцима, да их огреје на том путу ка сопственом светлу, и убеђена сам да ћу се неким стиховима враћати са разних путања, да ослушем још који пут звекет Миловановог шапата.

 

Валентина С. Топаловић

 

 

[youtube]https://www.youtube.com/watch?v=FP87hB_BaGE[/youtube]

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language