ВЕЛИКО ИНТЕРЕСОВАЊЕ НОВОСАЂАНА ЗА ТРИБИНУ О ЛАЗИ КОСТИЋУ

22/06/2017

Трибина историчара Милована Балабана „Лаза Костић међу јавом и мед сном” (песников молитвени вапај Богородици),одржана је у четвртак 22. Јуна на „Трибини младихˮ у Културном центру Новог Сада. Гост трибине била је Фата Егановић, дипломирани филолог, песник, есејиста и књижевни критичар.

На почетку трибине, Егановићева је укратко подсетила на личност, поезију и време у коjeм је живео и стварао песник Лаза Костић.

– Синтагма која на најбољи могући начин описује Лазу Костића и као личност и као песнички сензибилитет јесте управо она која је послужила Станиславу Винаверу да наслови можда најбитнију књигу о Лази Костићу, а то је синтагма заноси и пркоси. Наслов Винаверове књиге дакле гласи “Заноси и пркоси Лазе Костића“.  Могли бисмо, условно рећи, да се заноси код њега везују за снове, а пркоси за однос према стварности (јави). Занос је ноћ, пркос је дан. Ноћ је симболички везана за женски принцип који је принцип ирационалног, непознатог, смрти, мистичног, дан је опет мушки принцип, принцип реалности, рационалности, социјалног и друштвеног – објаснила је Егановићева.

Осим што је, уз Јована Јовановића Змаја и Ђуру Јакшића, као песник био најтипичнији представник српског романтизма друге половине 19. века, Лаза Костић је словио за вероватно најсвестранијег интелектуалца свог времена. О томе је у насатвку трибине говорио Балабан.

– Био је филозоф, доктор правних наука, професор Новосадске гимназије, политичар и саборац Светозара Милетића у Угарском парламенту, један од првака Уједињене омладине српске која је била заговарач националног уједињења српског народа. Полиглота и учесник Берлинског конгреса 1878. године. Тамо се, заједно са Јованом Ристићем, борио за српску независност на овом скупу великих сила. Између осталог, књижевни критичар као и један од уредника „Гласа Црногорцаˮ на Цетињу код књаза Николе Петровића – набројао је Балабан.

Ипак, Костић је био првенствено песник. Рођени Ковиљчанин, животно везан за Нови Сад, последњих 15 година живота, због женидбе Јулијаном Паланачки, провео је у Сомбору. Увек је био истински грађанин света по узору на Шекспира чији комад „Ромео и Јулија“ је превео 1964.године и тако чувеног писца увео у српску литературу, позориште и културу.

– Утицај Шекспира на Костића пресудно је одредила антика која је исијавала из ренесансног духа овог британског барда, али не сме се заобићи ни уплив српске народне епике и традиционалног поимања морала и етоса којим се он напајао од рођења у својој православној породици и православном окружењу – рекао је Балабан.

Западноевропска интелектуална струјања (којима је био највише изложен српски део народа у Аустрији и Угарској) и у складу са њима схватање идеје нације и државе, удружена са античком и ренесансном цртом и идејом антропоцентричности, код Костића су била често у некој врсти сагласности, али неретко и противуречности са духом његовог вековима крстоносног народа, чувара светосавске заветне традиције.

Између осталог и због тих противуречности, како је даље објаснио Балабан, Лаза Костић је свет посматрао као стални сукоб супротстављених сила, који, истина, води ка коначној хармонији.

– Западна метафизика, са својим поимањем слободе између датости овога света (за разлику од источно-православне која слободу види као могућност следовања Христу, условљену очишћењем од греха који је једини спутава), формира у раном периоду живота бунтовну природу код песника, што се види у песми Еј, Ропски Свете, али готово у исто време настају песме са значајним упливом православних мотива као што су Ђурђеви ступови, где Лаза Костић приказује домете божанске љубави и Певачка химна Јовану Дамаскину,где истина има античких мотива и где песник Бога не види као милостивог, него пре свега као строгог сведржитеља, као пантократораобјаснио је Балабан.

За многе ексцентрик пун живота и ведрине, Лаза Костић је носио ове противуречности готово цео живот. Код њега слика никада није црно-бела, постоји стални уплив антике на народну традицију и обрнуто, као и симбиоза и противуречност између антропоцентричности и богоцентричности.

Песма Међу јавом и мед сном, написана у његовој раној младости 1863. године, као да представља пролог његових животних дилема и растрзаности горе поменутим противуречностима, које ће у доброј мери утихнути (али не потпуно) тек пред крај песниковог живота.

– Она говори о срцу човека (као суштинском делу његовог бића) које егзистира и ствара између јаве и сна, између свесног и подсвесног, рационалног и емоционалног, одређујући противуречну природу песникову која ће, као што је речено, мењајући форме бити присутна у Костићевом бићу читавог живота (чак и на његовом крају) – казао је Балабан.

Вероватно најлепша српска љубавна песма Santa Maria della Salute, настала 1909.године, сублимира читав живот песника. Лаза Костић кроз молитвено обраћање Богородици исповеда све своје животне муке, своје грехе и своје заблуде, дивећи се венецијанском храму посвећеном Богомајци, али и молећи је да, између осталог, разуме његов однос према Ленки Дунђерки (1870– 1895).

– Ленка је ушла у његову судбину као особа која га је инспирисала у емоционалном и уметничком смислу, али и несвесно разоткрила његове егзистенцијалне проблеме и стремљења усмерена ка вечности, којој је увек ходио и како ју је одувек схватао његов, и у вековном ропству, слободарски народ – закључио је Балабан.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања