Одржана трибина „Туцинданска трагедија пропаст Српске народне слободоумне странке у Војводини“

query_builder

Одржана трибина „Туцинданска трагедија пропаст Српске народне слободоумне странке у Војводини“

Трибина „Туцинданска трагедија пропаст Српске народне слободоумне странке у Војводини“,aуторa и предавачa др Милошa Савинa, историчарa, одржана је у уторак 13. јуна у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада.

На почетку предавања, Савин је подсетио на кулминацију либерално-радикалног сукоба, крајем 1889. године,који се жестоко водио полемиком између српских листова Заставе и Браника.Овај сукоб између две српске опозиционе партије резултирао је 4. јануара 1890. године, на Туциндан, убиством Мише Димитријевића који је извршио Јаша Томић.
Као повод за овај Томићев акт, сматра се подругљиво писање Браника о писму Милице Милетић, 1884. године,које је она написала свом тадашњем веренику Бранку Петровићу, у коме му је обећавала да ће, када се венча са њом, у мираз добити Заставу и место уредника у њој.
-Томић је због почињеног убиства првостепено осуђен на доживотну робију, што је виша инстанца преиначила у шестогодишњу затворску казну коју је од 1890-1896. одробијао у затвору у Вацу–рекао је Савин.
Дотадашњи сукоб либерала и радикала завршен је крвавим епилогом, али је почео нови, много дужи који је трајао до краја постојања странака. Године 1892, заказани су избори за Угарски сабор и то након својеврсног преседана у дотадашњој пракси – распуштања Сабора пре истека његовог мандата.
Специфичност ових избора огледала се у томе да је за њих бирачко право имало свега 5,7 процената становника Угарске, што је најмањи број бирача у периоду од 1881-1914, иако број бирача никада у том периоду није премашио 6,8 процената.

Марта месеца 1893. године на Угарском сабору је покренуто питање реформи које су подразумевале увођење грађанског брака, вођење државних матичних књига и одређене либерализације везане за Јевреје и нетрадиционалне хрићанске цркве. За српске опозиционе партије, ове реформе су представљале велики ударац на српска аутономна права, па је у Великом Бечкереку одржан и први заједнички протесни збор либерала и радикала, усмерен против реформи.

Исте године је дошло до издвајања Независне српске народне радикалне странке из редова радикала, која је покренула свој орган, односно новине под називом Стража. Независни радикали, односно Стражарису били окупљени око Стевана Јовића, смењеног уредника Заставе чије смењивање је и довело до раскола.

У октобру 1895. године дошло је до поновне иницијативе да дође до спајања српских либерала и радикала у јединствену странку. Даље преговоре о спајању две српске опозиционе партије прекинуо је повратак са издржавања затворске казне Јаше Томића у априлу 1896. године. До договора око коалиције Српске либералне и Српске радикалне странкеје дошло када сусрпске странке 1. јуна 1897. године на Спасовдан, објавиле заједнички проглас Србима бирачима у коме су позвале на јединство. Српски бирачи су поздравили јединство опозиционих покрета својим јединством – избори за Српски народно-црквени сабор су довели до велике победе уједињених либерала и радикала.

С обзиром на то да је Јаша Томић и званично преузео уређивање Заставе, Српска либерална странка је на конференцији одржаној 2. новембра 1898. године донела одлуку о прекиду било какве сарадње, сматрајући да су радикали ово изазвали рушењем основне моралне базе те сарадње.

– Велики ударац за Српску либералну странку догодио се 16. маја 1901. године смрћу Николе Јоксимовића, уредника Браника и једног од стубова партије и њене идеје. На месту уредника, Јоксимовића је наследио истакнути либерал Јанко Перић -казао је Савин.

Већ 14. септембра 1901. године Српска либерална странка је упутила позив српским бирачима да изађу на изборе и гласају за српске либералне кандидате. За разлику од њих, Српска народна радикална странка је 15. септембра одржала конференцију у Новом Саду на којој је позвала Србе на бојкот избора и издала стриктну забрану својим члановима да учествују у изборним радњама.

У политички живот у току предизборне вреве се вратио и Михаило Полит Десанчић, који је испред Српске либералне странке кандидован за посланика за Угарски Сабор. Полит је изгубио на изборима, које су радикали бојкотовали.

Најзначајнији тренутак у предизборним активностима Српске либералне странке је збор у Новом Саду одржан 22. априла 1902. године. Српска либерална странка је на збору у Новом Саду, усвојила свој „Автономни“ програм – бирачки програм и платформу за политику на Српском народно-црквеном сабору. Програм је као председник Српске либералне странке потписао Илија Вучетић, а као секретар Јанко Перић.

Без обзира на програм, општи пад Српске либералне странке, био је незадржив. Српски либерали су освојили свега 5 мандата на саборским изборима и постали најмањи клуб, у осносу на 11 владиноваца, 19 самосталаца и чак 37 радикала који су на овим изборима представљали надполовичну већину. Либерали никада више неће повратити своју некадашњу снагу на политичком пољу српске аутономије.

Др Илија Вучетић је већ јуна 1902. године поднео оставку на функцију председника и члана средишњег одбора Српске либералне странке.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language