Одржана трибина „Политичке активности Срба у Војводини од Аустроугарске нагодбе до Великокикиндске конференције“

query_builder

Трибина историчара др Милоша Савина „Политичке активности Срба у Војводини од Аустроугарске нагодбе до Великокикиндске конференције“, одржана је у петак 31. марта у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада.

У уводном обраћању публици, др Савин је подсетио да је пре Аустроугарске нагодбе 1865.године, обновљен угарски парламентаризам. У то време, међу Србима је постојао један изборни штаб на челу са Светозаром Милетићем (Мошорин, 1826–Вршац, 1901)у Новом Саду око ког се организовало српско либерално грађанство.

– После 1865. године, српски грађански либерали окупљени око Милетића, успели су да освоје дванаест мандата у угарском сабору, што је био импозантан и никад после тога достигнут резултат – нагласио је др Савин.

Бечка аристократија, ослабљена због рата са Пруском, попустила је пред мађарским захтевима за већом самосталношћу Угарске, па је уместо дотадашњег Аустријског царства, Аустроугарском нагодбом, 1867. године створена федеративна Аустроугарска.

Угарски сабор је 1868. године донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Угарска влада, међутим, непрекидно је кршила тај закон,на штету мањинских заједница.

– Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869.године, формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм, са изменама из 1872. године, постао је основа војвођанског опозиционог деловања у наредним деценијама – објаснио је др Савин.

У таквом историјском контексту, Српска народна слободоумна либерална странка на челу са Светозаром Милетићем,постала је масовни и одушевљени народни покрет Срба који су живели у деловима данашње Војводине. Бечкеречки програм је инсистирао на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом и на већим грађанским и демократским слободама.

-По питању аутономије Срба, програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу с циљем да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом – навео је др Савин.

Као заокрет, Српски клерикалци и конзервативци, који су раније оптуживали Милетића за издају Аустрије, убрзо су нашли савезника управо у мађарској влади. На самом почетку деловања Слободоумне странке, српски клерик, архимандрит Герман Анђелић је уз подршку Угарских власти покушао да формира Српску умерену странку са циљем да буде опозиција Милетићевом покрету.

Милетић и његови истомишљеници имали су огромна очекивања од Кнежевине Србије. Тражили су да Србија активном политиком издејствује ослобођење и уједињење српског народа који се налазио под Турцима у Старој Србији и Босни и Херцеговини. Главну препреку овом захтеву, Милетић је препознао управо у систему власти у Кнежевини Србији. Сматрао је да само модерна, демократска, либерална Србија, која поштује грађанска права, може да испуни националну мисију. Милетић је посебно критиковао стварање култа династије на уштрб грађанских слобода.

Српски режим ,међутим, забранио је Милетићу улазак у Србију, као и дистрибуцију листа „Застава“ (1866).Вођа угарских Срба оптуживан је за републиканство,а влада је финансирала штампање и поделу брошура, плаката и летака чији је циљ био да се разним измишљотинама оцрни Милетићев лик. После убиства кнеза Михаила Обреновића 1868.године, београдски режим, али и српски клерикалци из Војводине, оптуживали су Милетића да је саучесник и инспиратор овог убиства.

– Циљ ове конструкције био је да се од мађарских власти, које су свакако Милетића сматрале непријатељем, издејствује његова елиминација из јавности. Угарска влада је планирала хапшење вође војвођанских Срба, али је у томе оклевала страхујући од оружане побуне Шајкаша и Банаћана, граничара – оценио је Савин.

После укидања и потпуног разоружања Границе 1873. године, а у светлу избијања источне кризе, председник угарске владе Калман Тиса постигао је договор са бечким двором да угуши српски либерало-опозициони покрет у Војводини, хапшењем његовог вође. Због наводне велеиздаје, Милетић је ухапшен лета 1876. године, а суђење, на коме ће његов бранилац Михаило Полит Десанчић побити све наводе оптужбе, почело је тек у септембру 1878. године.

 У овом монтираном процесу, суд је уважио изјаве лажних сведока и осудио Милетића на најстрожију робију, која је подразумевала сталну тортуру и боравак у самици. После молби и петиција, које су мимо његове воље подношене, крајем 1879. године,народни трибун пуштен је на слободу у лошем физичком и психичком стању.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language