Одржана трибина „Нотабилитети и њихова политика у Војводини” аутора др Милоша Савина

query_builder

Трибина „Нотабилитети и њихова политика у Војводини” аутора др Милоша Савина, одржана је у петак 7. Априла 2017. године, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. На трибини је говорено о феномену нотабилитета у Војводини, то јест, Јужној Угарској, који је недовољно истражен појам српских друштвених кретања у другој половини XIX века.

Милош Савин предавање започиње термином нотабилитета, који се данас тиче искључиво политичког дискурса, иако припадници Српске народне слободоумне странке нису себе тако називали за време свог постојања. Либерално грађанство прихвата трендове из различитих крајева света, а њихова схватања оријентисала су се на слободни принцип, слободну вољу и слободни ум. Ово либерало грађанство добија на значају након укидања Српске Војводине на Благовештенском сабору 1861. године.

„Либерали су сматрали да не смеју бити монета за поткусуривање између Беча и Будимпеште”, истакао је Савин.

Светозар Милетић се залагао за решавање источног питања, био је против монархизма, залагао се за владавину институција и владавину права (због чега је наилазио и на непријатеље у оквиру Кнежевине Србије). Године 1869., Милетић предлаже програм за странку који је усвојен на Бечкеречкој конференцији стварајући Бечкеречки програм. Ситуација почетком седамдесетих година се компликује. Фебруара 1870. године Милетић је лишен посланичког имунитета и затим осуђен на годину дана затвора. Он је и из затвора руководио странком и усмеравао активности њених посланика на Угарском сабору, а након повратка из затвора наставио је са протестима и предлозима. Као главни говорник странке, док је Милетић био у затвору, истицао се Ника Максимовић. На црквено-народном сабору одржаном на Ђурђевдан 1870. године у Сремским Карловцима, Милетићеви либерали су имали већину и на његов предлог прихваћен је нови назив за ову институцију – Српски народни сабор. Источно питање постало је актуелно за време трогодишњег мандата Угарског сабора. Већ појавом Милетићеве и Политове расправе о Источном питању, Срби у Угарској су добили свој спољнополитичи програм. Једна од конкретних мера да се сасвим онемогући странка и њена агитација у сваком смеру али и да се српско питање дефинитивно отклони уследила је 1876. године, када је поново ухапшен вођа странке Светозар Милетић због наводног агитовања у Београду за учешће угарских Срба у рату против Турске. Милетић је осуђен на пет година затвора. Милетићево тамновање уједно представља и крај политике у којој је српско грађанство покушавало да реши српско питање у Угарској на основама равноправног политичког статуса српског народа. За Србе у Јужној Угарској, Милетићево тамновање имало је кобне последице. Најборбенија опозициона српска странка била је без вође; редови присталица почели су да се проређују. Милетићев изненадни повратак на политичку сцену након помиловања био је краткотрајан, јер га је болест од које је боловао у затвору онемогућила да поврати целовитост Српске народне слободоумне странке. Године 1884., у Милетићевој странци оформиле су се три струје. То су: лева прогресивна која је била окупљена око Јаше Томића и Лазе Нанчића; десна конзервативна, такозвани нотабилитети окупљени око Нике Максимовића и Светислава Касапиновића; и средња – умерени либерали коју су чинили Михаило Полит Десанчић и Миша Димитријевић. Нотабилитети су априла 1884. године организовали збор у Кикинди на којем су понудили нови програм странке. Против нотабилитетског програма изјаснили су се Јаша Томић и Лаза Нанчић. Већина збора је прихватила овај нови Кикиндски програм, као и предлог да се присталице програма организују у посебну Српску народну странку са Заставом као главним органом. На рушевинама старе Српске народне слободоумне странке, већ идућег месеца, основане су две нове: Српска народна либерална странка и Српска народна радикална странка.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language