Одржана трибина „Књиге за народ Матице српске и изазови очувања идентитета Срба почетком 20. векаˮ

27/07/2017

Одржана трибина „Књиге за народ Матице српске и изазови очувања идентитета Срба почетком 20. векаˮ

Трибина „Књиге за народ Матице српске и изазови очувања идентитета Срба почетком 20. векаˮ , одржана је у четвртак 27. јула у Клубу „Трибина младихˮ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Саша Марковић, историчар.

Марковић је, на почетку трибине, подсетио на околности у којима је на простору Угарске, где је већински живео српски народ у Аустро-Угаркој монархији, на снази био тзв. Закон о народностима. Његова тенденција је била да временом национално униформише националну разноликост становништва, опасност од губљења идентитета као проблем са којим је било неизбежно суочавање.
– Кроз демагошку реторику о модернизацији, мађарска политичка елита је реализовала пројекат о јединственом мађарском политичком народу без обзира на етничку припадност и националну самосвест. Идентитет Срба, који чине свега до три процента становништва Угарске, био је посебно изложен процесу мађаризације с обзиром на њихову традиционалну склоност ка отпору – објаснио је Марковић.
Суочавање са процесима однарођавања захтевало је примену суптилнијих метода очувања идентитета од оних током револуционарних борби 1848/49. године. Настанак и развој интелигенције међу Србима, национално посвећене и космополитски оријентисане, био је начин успешног одолевања притиску, најпре националне и културне дезоријентације, а потом и асимилације.
– Матица српска, основана 1826. године, постала је колевка српског културног идентитета. Већина представника Срба нашла је уточиште у тој најзначајнијој културној институцији српског народа – објаснио је аутор.
У наставку, Марковић је нагласио огромну улогу Матице српске у националној самоодбрани. И мађарска политичка елита је то узимала у обзир и трудила се да спута и обесмисли било какву националну акцију ове институције. У томе умало и да успе захваљујући прилагодљивом руководству Матице српске, чији је јалови рад крајем 19. века озбиљно угрозио идентитетски опстанак Срба – подсетио је аутор на историјски контекст у којем се у 19. веку налазио српски народ у Аустроугарској монархији.

Управо зато, објашњава даље историчар Марковић,једна група младих интелектуалаца предвођена Тихомиром Остојићем покреће иницијативу о просвећивању народа као оптималан одговор на искушења асимилације. Пројекат је назван „Књиге за народˮ и активно, са несмањеним ентузијазмом, али са променљивим успехом, спроводио се све до 1914. године. Ове активности имале су велики значај за подршку развоја српског патриотизма и државне стратегије националног програма у ратним околностима 1914-1918. године.
Марковић је подсетио да су Срби почетком 20. века у Аустроугарској монархији чинили свега 2,5 до три процента становништва и били су углавном груписани на подручју јужне Угарске, односно данашње Војводине. С обзиром на такву малобројност, Срби су се у борби за опстанак и очување идентитета удруживали са другим немађарским народима.
– Закон о народностима који је Аустроугарска донела, у почетку је Србима и осталим немађарским народима донео одређену дозу оптимизма у области школовањаи наду у остварење културне аутономије. Али, како је време пролазило, тај закон је све више представљао израз националистичке острашћености државе на уштрб демократских тенденција. Зато је Матица српска била нека врста културне бране за припаднике српског народа. То је знала и власт, па се трудила да на чело те српске институције постави људе који су склони очувању концепта мађарске државне политике –рекао је Марковић.
На ту опасност као и на чињеницу да је почетком 20. века Матица српска постала потпуно потиснута институција српске националне идеје, указивали су бројни српски интелектуалци. Они су покушавали да Матицу реформишу како би српски народ успео да се одупре процесу асимилације.
Тај процес требало је да буде покренут саидејом „Књига за народˮ. Најзначајнији реформатор био је Тихомир Остојић, а поред њега били су и историчар Станоје Станојевић, Радивоје Врховац и браћа Јакшић, који су страховитом дозом упорности истрајавали да победи реформска струја у Матици српској и на крају су успели у томе.
-Није то био нимало лак процес, јер у то време, српска културна елита била је изузетно исполитизована, а страначке борбе и међусобна суревњивост су заправо послужиле мађарској националној елити да доминира нас српским народом – рекао је Марковић.
Године 1911. Тихомир Остојић постаје секретар, а Врховац председник Матице српске. Они су успели у намери да се „Књига за народˮ коначно покрене, те да велики број књига, штампаних претходних година, најзад дође до српског народа. Према доступним подацима, око 25.000 књига штампано је уочи Првог светског рата и оне су нашле уточиште у српским породицама. Те књиге имале су огромну улогу у описмењавању и просвећивању српског народа.

https://youtu.be/jvvjzvFSDLQ

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања