Одржана трибина историчара Огњена Карановића „МИСТЕРИЈА СРПСКЕ ТРАГЕДИЈЕ 1915. ГОДИНЕ – ПЕГАВИ ТИФУС“

query_builder

Tрибина под називом „МИСТЕРИЈА СРПСКЕ ТРАГЕДИЈЕ 1915. ГОДИНЕ – ПЕГАВИ ТИФУС“ одржана је у среду  22. фебруара у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Карановић, историчар.

На почетку излагања, Карановић је рекао да је  историјат катастрофе епских размера која је задесила српски народ и његову државу крајем 1915. године фактографски  документован и  анализиран, а потом и синтетизован.

 –   Студиозном анализом бројних монографија, заснованих на веродостојним и непосредним историјским изворима о Првом светском рату у Србији, стручна, али и шира читалачка јавност, неспорно има прилику да се упозна са свим војно-политичким и социоисторијским аспектима узрока привременог пораза Србије од стране агресорских армада земаља Централних сила у последњим месецима ратне 1915. године.– рекао је Карановић.

У даљем излагању, Карановић је нагласио да су и билошка борбена средства добила посебно место у повесници Првог светског рата, који је постао и платформа за свеобухватну афирмацију по злу чувеног билошког начина ратовања.

– Биолошко ратовање је заправо употреба биолошких агенаса, као што су вируси или бактерије, који потом изазивају разне болести и патње, а све у циљу смањења борбене готовости, тј. броја војно способних људи. Једна таква епидемија узрокована деловањем „пегавог тифуса“ задесила је исцрпљену, девастирану, десетковану, али и у крви одбрањену и непоробљену Краљевину Србију последњих месеци 1914. године.У неколико наредних месеци умрло је преко 150 хиљада од пола милиона оболелих људи у Србији – навео је Карановић.

Жариште болести било је Ваљево, у којем је од краја децембра 1914. до почетка маја 1915. године умрло готово 10 хиљада људи. Међу жртвама је било 3500 српских војника, 4000 цивила и 2000 аустроугарских заробљеника.У јеку епидемије дневно је умирало и по стотинак оболелих. Ваљево је тих дана, заиста било „цео град – болница“.

Међутим, навео је у даљем излагању аутор трибине, историјат пошасти пегавца у Србији у току Првог светског рата, остао је некако у сенци „атрактивнијих тема“ из повеснице учешћа српског етноса у Великом рату, попут теме „Солунског фронта“ или „Церске“ и „Колубарске битке“.

Пегави тифус јављао се као проблем и у периоду између два светска рата у земљама које су биле економски неразвијене. Последња велика епидемија пегавца догодила се у периоду оружаних конфликата на Корејском полуострву средином прошлог века. На европском копну, Југославија је била последња земља која се ослободила пегавог тифуса, тачније Црна Гора 1965, а Србија тек 1968. године.

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language