Целокупна дела Александра Тишме у издању Академске књиге из Новог Сада

query_builder

Поводом обележавања десетогодишњице од смрти чувеног писца Александра Тишме Културни центар Новог Сада је у просторијама новосадског органка Српске академије наука и уметности организовао књижевно вече посвећено књижевном опусу и значају Тишминог дела – са посебним нагласком на две нове књиге из његових целокупних дела: роману „Капо“, као и мемоарској прози „Сечај се вечкрат на Вали“.

Овај капитални издавачки подухват ради издавачка кућа „Академска књига“ из Новог Сада, која је 2010. године започела издавање целокупних Тишминих дела са објављивањем антрополошког романа „Женарник“ из пишчеве заоставштине. Од тада су објављене и следеће Тишмине књиге: „Употреба човека“, „Школа безбожништва“, „Књига о Бламу“, „Дозвољене игре“ и „Песме и записи“. 

Поводом изласка из штампе још две књиге, романа „Капо“ и „Сечај се вечкат на Вали“, присутнима су се обратили академик Светозар Кољевић, председник Матице српске Иван Негришорац, књижевни критичар Владимир Гвозден и уредник издања Горана Раичевић. Александар Тишма остаће упамћен као наш цењени романсијер, песник, писац приповедака, драма и преводилац. Рођен је 16. јануара 1924. године у Хоргошу, а преминуо 15. фебруара 2003. у Новом Саду. Основну школу и гимназију завршио је у Новом Саду, а студије енглеског језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду 1954. године. Од 1945. до 1949. године Тишма је радио као новинар у „Слободној Војводини“ и „Борби“, а од 1949. до 1981. године био је уредник у Издавачком предузећу Матице српске у Новом Саду и уредник Летописа Матице српске од 1969. до 1973. Преводио је са мађарског и немачког језика. Његова књижевна дела преведена су на око 20 светских језика. И управо по перцепцији светске јавности и светских писаца, код којих се Тишмино дело високо котира и цени, према речима академика Светозара Кољевића, примећујемо тек да наша целокупна није пречесто ни свесна колико је Тишма велики и цењени писац у светским круговима.

Према Кољевићевим речима, Тишма се бавио универзалним темама на један универзални начин, он је управо због тога близак кругу светских писаца, док се и у његовом пореклу већ сусрећу различите националне припадности и естетике. – Међу српским писцима који су обрађивали такозвану интернационалну тему, тематику сукоба светова и цивилизацијских проблема, Тишма заузима једно сасвим посебно место, јер он се није са тиме само сусретао као писац, као прозно „ја“, већ је све те антагонизме или богатсва носио у себи и по пореклу и по образовању, по једном специфичном личном доживљају – казао је Кољевић, напомињући да је самим тим Тишма у себи носио језике три нације: српски на ком је писао, али и мађарски и јеврејски културни идентитет. – Он је увек у себи носио тај један двојни идентитет, неспреман да се подвоји, осећајући као својеврсан гнев ту поделу да ли је Србин или Јеврејин, желећи и жалећи што истовремено није обоје. У том смислу, Тишма јесте писао на српском језику, али његово тематско тежиште је често стајало на јеврејском тлу, ако би се то могло рећи уз ограниченост тумачења које би то доносило. Познавајући га и лично, могу да кажем да је Тишма био један аутентични песимизам, те у његовим делима и жртве и преживели деле једну исту судбину, у којој ипак има наде за том једном вишом животношћу – закључио је Кољевић.

Говорећи најпре о његовом роману „Капо“, Владимир Гвозден објашњава да је читав модернизам у срској књижевности уско повезан са стањем несреће. У том духу, може се посматрати и књижевност Иве Андрића, дакако Данила Киша, Милоша Црњанског и других, али у случају Тишме то стање је подцртано на један далеко драматичнији начин. – Тишма се први рецимо кроз своју књижевност и записе почео на неки начин бавити питањем односа жртве и злочинца. Та тема је тек касније масовно почела бити обрађивана у аналитичкој психологији током деведесетих година. Треба рећи да је Тишма искуство преживљавања осетио на својој кожи, пре свега због свог порекла. За њега је та Средња Европа којој на неки начин и он грађански припада била суштински тло зла, али она је њега и привлачила, давала му увид, материјал за књижевну грађу. Зато се може рећи да је самог Тишму, али пре свега његову књижевност, као кључну потку обележила сама тематика преживљавања – рекао је Гвозден.

Сам Тишма је писао да је човек меморија, да човек не би могао да егзистира без сећања као битног егзистенцијалног бића његовог постојања, као у уосталом ни читаве нације и цивилизације. У том смислу, и Иван Негришорац и Горана Раичевић се слажу да је Тишма истицао своју српско-јеврејску двојност, док је Негришорац посебно истакао умешност уредниковања Александра Тишме за време његовог рада у издавачкој делатности Матице срспске, као и Летопису Матице српске. Осврнувши се на мемоарске записе писца, Негришорац напомиње да је Тишма себе, судећи према биографираној прозној грађи, што наравно највероватније нема везе за стварном пишчевом личношћу, представио као један крајње проблематичан лик, са јаким и интензивним унутрашњим противречностима и подвојеностима. Због тога, каже Негришорац, Тишма никада није био погодан за идеализацију и некакву идолатрију која би била политички искоришћена, док сам Тишма на известан начин писању приступа као некој врсти терапије у којој његови антагонизми бивају обрађивани и довођени до краја. 

Александар Тишма је за књижевно стваралаштво добио многобројне награде и признања у земљи и иностранству: Бранкову награду (1957), Октобарску награду Новог Сада (1966), Нолитову награду (1977), НИН-ову награду (1977), Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу (1978), Књижевну награду „Сзирмаи Каролy” (1977. и 1979), Андрићеву награду (1979), Награду Ослобођења Војводине (1982), Награду Жељезаре Сисак (1984), Седмојулску награду СР Србије (1988), Награду за европски фељтон у Брну (1993), Награду Лајпцишког сајма књига (1996), Државну награду Аустрије за европску књижевност (1996), Награду града Палерма „Монделло” (2000), Фебруарску награду града Новог Сада (2001), Награду „Светозар Милетић” за публицистику (2002) и постхумно Вукову награду (2003).

Добитник је ордена Легије части Републике Француске. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и члан Академије уметности у Берлину.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=kO7eEswwC2M[/youtube]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=cNBfxVzf7HY[/youtube]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=7eMo4mlbRRc[/youtube]

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language