Предавање о љубави, везама и браку у Културном центру Новог Сада

query_builder

У оквиру серије предавања „Психополис – љубав између литературе и психотерапије”, психотерапеут др Зоран Миливојевић угостио је професорку Филозофског факултета, др Јелену Шакотић-Курбалију, психолога и психотарапеута. Предавање које је уприличено у четвртак односило се на тему „Љубав, везе, брак“, а као основно питање наметнуло се оно : Зашто људи уопште ступају у везе и партнерске односе? Према речима др Јелене Шакотић-Курбалије, људи имају урођену потребу да су са неким, као и да развијају блискост у односу на оног другог, те чак, како објашњава Шакотић-Курбалија, већ од малих ногу човек развија мисао о томе да у свом процесу живљења не жели да остане сам, без повезаности са оним другим. 

– Значи беба је објективно потпуно зависна од неких одраслих који се брину о њој. У зависности од тога на који начин она остварује афективну зависност од одраслих, на првом месту то је мајка, од тога негде зависи и

касније како ће та особа трагати за самом љубављу, а и у којој ће мери тражити смисао у симбиози са неком другом особом- рекла је овом приликом др Јелена Шакотић-Курбалија. Она је напоменула да је овај однос у самом почетку бебиног живота нешто што се манифестује како природно. – Међутим, касније, када као одрасли трагамо тог неког другог који ће нас допунити, онда то не може бити однос љубави, и ми на тај начин отписујемо делове себе. То дакле значи да то не може бити однос љубави, већ је пре то неки однос зависности. То је нешто што заправо није љубав, а у партнерским односима ми заправо трагамо за путем како бисмо реализовали своју представу љубави. Како бисмо се осећали потпуно комплетним и задовољним- рекла је д р Шакотић-Курбалија.

Психотарапеут, др Зоран Миливојевић, објаснио је да је управо овај модел односа кључан и за касније поимање љубави, али и за помешаност нашег осећаја љубави који углавном не разликују оно што је љубав и оно што је заљубљеност. – Један део онога што ја доживљавам као своју мисију јесте да покажем људима како постоји велика разлика у психолошком смислу између заљубљивања и љубави. Љубав је заснована на емоционалној везаности, односно психолошки механизам је емоционално везивање. А код заљубљивања механизам је идеализација, дакле нешто сасвим другачије. И заљубљеност и љубав се слично осећају, зато ми кад гледамо наш доживљај неможемо то баш јасно да разликујемо. Осим по интезитету, па стога правимо једну грешку па мислимо да је заљубљеност онако најинтезевнији облик љубави и често мислимо да је заљубљеност прва фаза љубави, па се онда заљубимо и очекујемо да крене она следећа фаза која је љубав. Међутим, то не иде баш тако- каже Миливојевић. Он додаје да је прича о љубави, кроз призму везаности између детета и родитеља, пре свега мајке, заправо једна еволуцијска прича. 

 

– Код људи је то онај период од првих 12. година живота, где се о њему брину, пре свега то чини мама, али и тата. То да смо ми као деца зависни од наших родитеља стоји и у самој дефиницији детета јер оно се узима као биће које је неспособно за самостални живот. Ако је љубав од родитеља била квалитетна, онда дете кад одрасте трага та таквом љубављу. Често нас управо то како су наши родитељи, односно како је наш родитељ истог пола волео оног родитеља супротног пола, и како воли нас, обелажава. Ако смо задовољни тим, онда тај однос понављамо, а ако нисмо задовољни онда фантазирамо, и гледамо моделе око нас. Оно што је јако важно питање јесте разликовање љубави као такве од концепта љубави . Ту настају конфликти, и јако је лековити ако раздвојимо те две ствари. Некада је то нешто чега људи нису свесни, јер често оно што смо добијали од родитеља, тражимо сад и од партнера, а то није реално – закључио је Миливојевић.

 

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=JJWaa8cAaDU[/youtube]

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language