ЗАВИЧАЈНА КУЛТУРА ДАНАС

query_builder

Завичајна култура данас

Аутор: Ненад Ћаћић

 

Култура је један изузетно сложен појам који је од Цицерона до нас данас изменио доста значења и стекао могућност да се постави у небројано много контекста. И то поготово ако узмемо у обзир да појам културе представља предмет изучавања више наука и научних дисциплина као што су: индустрија културе, антропологија, етнологија, екологија, социологија итд. У овом раду, акценат ће бити стављен на појам културе као традиционалне, фолклорне, односно, завичајне културе.

Бавићемо се појмом традиционалне културе као националног идентитета једног народа. Поставићемо питање о свести и односу данашњих Срба према духовном и материјалном културном наслеђу из прошлости. Запитаћемо се: одакле потиче равнодушност и игнорантски став српских грађана за фолклорно, односно завичајно стваралаштво? Издвојићемо светле примере људи који се баве очувањем фолклорног стваралаштва.  Констатоваћемо и то где се тренутно налазимо када је у питању процес институционализовања тековина завичајне културе.

Проблем идентитета је прилично деликатан и за појединца и за колектив. Потрага за њим некада може трајати бесконачно. Проблем са идентитетом српског народа је тај што он упорно за њим трага, иако му је он стално пред очима и нигде се није помакао више од десет векова. Ми имамо више од десет векова живе културе. Тачно јесте да смо мали народ по демографском квантитету, али ми јесмо народ са великом културом управо због броја векова који су тој култури дали квалитет једне европске културе. Срби су народ са великом културом која припада Европи. Српска култура, међутим, у односу на остале европске културе има своју аутентичност и специфичност. И то је прилично добра ствар. Оно што није добра ствар је што има све мање Срба на улицама који за ту културолошку аутентичност и специфичност нешто маре или нешто знају.

Ту ће наравно бити изузет мали број академских стручњака за ову област. Њихов рад је прилично плодан и релевантан, али се чини да друштво или институције не пружају тим људима довољно простора да својим знањем и компетенцијом делују у погледу очувања тековина завичајне културе на начин који би био доступан широј публици. И ту би се опет могле изузети малобројне јавне трибине и научни скупови које најчешће посећују готово искључиво ти сами академски стручњаци. Тако да би се можда могла и њима замерити та пасивност и незаинтересованост за ширење драгоцених знања о традиционалној култури широј лаичкој публици, која је остављена на милост и немилост кичу и шунду оличеном у непримереним медијским садржајима (који узимају епитет народног, а у ствари су квазинародни и немају никакву везу са завичајном културом).

Суочени смо са свешћу да је фолклорно стваралаштво (од усмене књижевности, музике вокалне и инструменталне, народних игара…) тековина једне традиционалне културе која више није жива друштвена категорија. Ми нисмо једина европска култура која има овакав случај. То се десило са свим традиционалним заједницама Европе од почетка индустријске револуције ка овамо. После Првог светског рата долази до појаве покрета авангарде која у својој основи носи агресивно и категорично одбацивање традиције као трауматске реакције на страдања људи у рату. После Другог светског рата јаз имеђу народа и традиције постаје под утицајем авангарде још већи (мада је та традиција на коју су авангардисти мислили примарно европска, античка и хуманистичка традиција).

Шездесетих година прошлог века долази до експанзије рокенрола, нешто касније и панка. Појава и ширење ових музичких праваца значајно утиче на културолошку унификацију свих култура Европе и света. То је донело доста добрих, али и неких лоших ствари. Добре ствари су универзална „матрица“ за исказивање идеја слободе и једнакости сваког човека у било којој земљи света. То само по себи побољшава толеранцију међу људима широм планете. Лоше је то што се код неких народа може јавити равнодушност према сопственој аутентичној завичајној култури услед немарности и заборава који наступају као реакција на глорификовање туђег и општег. То се дешава када конзумирање тих глобалних културолошких творевина постане неумерено. А неумереност је, кажу, мајка свих порока.

Без обзира на то што фолклорно стваралаштво већ одавно не спада у живу друштвену категорију, оно мора да се чува и негује зато што у њему стоји идентитет сваког српског грађанина који сада шета улицама српских градова и о томе не мисли. И ту се свако бави обрађивањем сопствене баште. Како се то ради? Пре свега кроз увођење садржаја фолклорне завичајне културе у културни програм урбаних и свих других средина у земљи. Проблеми са којима се суочавамо су бројни, али свакако највећи је готово потпуна равнодушност, игнорисање и незаинтересованост самих припадника српске културе да овакве садржаје унесе на највишу лествицу система вредности у свом (савременом) друштву.

Београд, Нови Сад, Ниш, Суботица или било који већи град у Србији може се похвалити бар једном манифестацијом из области културе о којој се све зна далеко ван атара тих градова, неретко и далеко ван граница Србије. Готово да нема никог ко није чуо за БЕМУС, Фестивал пива, Егзит, НОМУС, Фестивал уличних свирача, НИШВИЛ, Зајечарску гитаријаду и бројне друге музичке фестивале који се одржавају широм ове земље на брдовитом Балкану.

Све оне су постале неизоставни део овдашње културне понуде, а колико су се одомаћиле, најречитије говори чињеница да се нико и не сети да је музика која се на њима промовише представља увозни производ и да баш нема суштинску везу са српском традицијом.

Са друге стране, фествали фолклора, свирања на традиционалним српским инструментима или изворног певања, не налазе се на списку ни површног интересовања просечног Србина, настањеног у иоле већој вароши.

Многи ће бусајући се у родољубива прса полетети да оповргну ову тврдњу, све уз покличе да је „антисрпска“ и да је осмишљена на „трулом западу“ са циљем да „унизи Србе и њихову културу“. Међутим, камо среће да је тако и да је то само „непријатељска пропаганда“, али нажалост није, већ је сурова истина да се „урбани Срби“ благо речено стиде изворне песме и игре и подругљиво гледају на сопствену лирску и епску поезију за коју би, да је имају, они много већи и силнији дали много тога. Сетимо се само да је сам Гете са заносом читао „Хасанагиницу“ (коју је пре Вука одштампао), и дивио се српској народној лирици. И није био једини западњак који се осетио естетски, емотивно и креативно инфериорним у контакту са стваралаштвом српског народног генија.

Како другачије него стидом објаснити потпуно игнорантски став житеља поменутих великих градских центара према сваком покушају организовања било какве манифестације која промовише изворно стваралаштво. Тај игнорантски став се пре свега огледа у несхватљиво малом броју гледалаца, без обзира о каквој се манифестацији ради. Једини частан изузетак су приредбе у којима наступају подмладци културно уметничких друштава јер тада су трибине махом добро попуњене од стране мама, тата, тетки, стричева и ујни којима баш до традиције и није нешто много стало, али им јако значи да на делу виде своје мезимче обучено у народну ношњу. Али како мезимци одрастају, ношње окраћају и више се ни они, ни баке, ни маме ни стричеви ни тетке не осврћу ни на коло ни на песму, таман колико и на лањски снег.

Колико год се човек трудио да проникне у ту необјашњиву одбојност урбаних средина према традицији и изворном стваралаштву, не полази му за руком и не успева ни себи ни другима да објасни зашто ми више ценимо туђе. Очигледно је тачна изрека да је туђа ливада увек зеленија…

Сви они који се баве поменутим изворним стваралаштвом тврде да Србија и Срби у томе немају премца, али нико не зна да објасни зашто то стваралаштво не инстуционализујемо, баш као што су то урадили Бугари, који сами признају да је њихово изворно стваралаштво значајно сиромашније од нашег, али их то није спречило да оснују Националну академију за фолколор, од које имају бројне бенефите, међу којима је можда и највећи развијање свести код најмлађих о постојању нечега што је настало баш у њиховој земљи, а чиме треба да се диче и поносе.

Однос наше деце од четрнаест до осамнаест година према српској култури, узраста од осмог разреда основне до пред крај средње школе, је однос инфериорности наше културе наспрам свих других култура. То би требало да се сматра „црвеним алармом“ како за просветаре, тако и за родитеље који представљају први извор знања о завичајној култури за своје дете. Код студената је стање за још већу бригу, јер се деле на оне који су конзументи апсолутног кича и шунда који се заснива на квазинародној традицији, а други опет српску културу виде као потпуно инфериорну у односу на културне и уметничке тековине са Запада. Трећа, најмања група се и сама бави активношћу очувања традиционалне фолклорне културе.

Управо због искуства из Бугарске радује чињеница да се у последње време све чешће у нашој јавности помиње потреба и најављује могућност оснивања Академије изворног стваралаштва у Србији, и то баш у Новом Саду. Те идеје кренуле су од неколицине ентузијаста и искрених бораца за очување изворног стваралаштва и, срећом, чини се да бивају све више и више прихваћене пре свега од стране стручне јавности.

Подједнако је прихватљива идеја да та Академија буде у Новом Саду и да носи назив Академија изворног ствралаштва у Србији, дакле, не изворног стваралаштва Срба, већ изворног стваралаштва у Србији, што значи изворног стваралаштва и Срба и свих других народа који живе у Србији. Наравно бољег места за то нема од Новог Сада, јер је надалеко позната национална разноликост његових становника.

Поменуту идеју најгласније промовише четворочлана певачка група „Звуци с камена“ из Новог Сада, чији је званичан назив Удружење за неговање и очување српске традиције „Звуци с камена“. Управо „Звуци“ најбоље знају са каквом немани су се ухватили у коштац у намери да у Новом Саду изворно ствралаштво поставе на место које оно заслужује. Већ пет година они у Српској Атини организују Сабор српског певања и играња на ком окупљају све оно што је у том сегменту најбоље у Војводини, али увек изнова се сусрећу са проблемом за који још нико није успео да пронађе лек – незаинтересованошћу и игнорантским ставом Новосађана. И тај став не могу променити ни феномално осмишљени концепти Сабора, ни шароликост и врхунски квалитет програма, ни за наше прилике, за ту врсту програма прилично добра медијска испраћеност. Једноставно као да је срамота присуствовати некој таквој приредби.

Проблем идентитета је, као што смо на самом почетку рекли, прилично деликатан и за појединца и за колектив. Потрага за њим некада може трајати бесконачно. Проблем са идентитетом српског народа је тај што он упорно за њиме трага, иако му је он стално пред очима и нигде се није помакао више од десет векова. Али ако се остане у стању пасивности, заборав ће учинити своје, а казна за то ће бити страшна.

У покушају да избегнемо песимизам, зато што у њему нема довољно енергије за нешто констуктивно што би нас вукло даље, рећи ћемо да смо поносни на своју културолошку припадност свету. Међутим, рећи ћемо и то да само тиме нисмо задовољни. Хоћемо и можемо да подигнемо свест Срба о завичајној култури данас. Свесни смо да ће пут бити дуг, а кораци мали као у оног мрава који се запутио у Цариград, у песми Благоја Баковића. Знамо и да ми не стигнемо, има ко ће наставити. Битно је поћи. А свако ко постави питање: добро, а шта ја имам од тога?, одговорићемо му речима Владике Николаја Велимировћа: „Ако имаш само оно што лопови могу украсти и мољци појести, шта ће ти остати ако то заиста лопови украду и мољци поједу?“

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language