Улога српске политичке елите из Војводине у доношењу Видовданског устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1921.

query_builder

Улога српске политичке елите из Војводине у доношењу Видовданског устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1921.

Аутор: Саша Марковић

Тријумф националних идеја, као што смо видели из претходног есеја,  остварен је на ‘’Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи“ одржаној 25. новембра 1918. године Одлукама скупштине Војводина је присаједињена Краљевини Србији и формирани су нови органи управе – Велики народни савет и Народна управа. Састав ових органа управе, у политичком смислу, био је показатељ постигнутог  страначког компромиса и уједињења око акутних проблема са којима се територија Војводине суочавала, а у намери њеног словенског становништа да се уједини са Краљевином Србијом.[1] Јоца Лалошевић као истакнут и признат поборник уједињења, али и заговорник поштовања политичких права свим становницима Војводине[2], постао је председник Народне управе.[3]

Народна управа је од почетка свог рада тражила упориште у блиској сарадњи са Београдом. “Чланови Народне Управе отишли су пре свега корпоративно у Београд да се представе краљевској влади и да приме евентуалне инструкције за свој рад“ [4] и у ослонцу на српску војску. [5] Већ на првој седници Народне управе именовани су  велики жупани и то за Торонталску жупанију др Славко Жупански, а за Бач-Бодрошку и “град Сомбор“ др Коста Бугарски. Тиме је Народна управа одредила свој приоритетни циљ, а то је преузимање, од затечених мађарских органа управе, административног управљања Војводином, али и спречавање мађарских органа власти у намери поновне адаптације. “Недавно је изашао проглас мађарске владе под насловом: ‘Сваком народу народне републике који не говори мађарски!’ Проглас упућен изреком Немцима, Румунима, Рутенима, Сасима, Србима, Словацима…Што ће народима  немађарским  прво пасти у очи, то је мекан, нежан тон, на који досад нису навикнути…. Човек не зна чему да се овде  више чуди, наивности Мађара или њиховој подмуклости. Они играју у овом случају улогу вука који се прерушио у јагњећу кожу, да би се тако лакше увукао у стадо оваца и дочепао свој плен“.[6]

Сарадња Народне управе из Новог Сада са Београдом требало је да обједини војно-политичка садејства и на формирању националне територије и онемогући, пре свих Мађарској, али и Румунији као земљи која је победник у рату и која има уговорне бенефиције са водећим силама Антнате, да преузму значајну територију Војводине. “Да се путем срп. Владе у Београду управи протестна нота на све савезничке владе, као и на румуњску владу ради румуњских претензија, које су изражене нарочито…у погледу Баната“.[7] Нарочито о питању Баната је Народна управа демонстрирала истрајност, одлучност али и на моменте неконтролисану наметљивост да ова област припадне новој држави. Београд, односно југословенска влада је у једном тренутку и стала на страну ове истрајности, а против чега је била војска не желећи да ремети добре односе са савезничком француском војском. ’’Народна управа је ишла на радикалнију политику смене власти и припрема за анексију западног Баната, до источно од Темишвара, него што су то војска и београдска влада биле склоне да предузму’’.[8] Румунско народно веће, основано почетком новембра 1918. додине на челу са  Василом Голдишем је, такође се позивајући на право народа на самоопредељење,  инсистирало на присаједињењу Баната Румунији. У вези са овом политичком тенденцијом био је и народни збор уједињења Румуна одржан у месту Алба Јулија 1. децембра 1918. године – истог дана када је у Београду прочитана декларација о стварању Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Било је очигледно да је међународна арбитража у овом случају неопходна, али су и представници  локалног становништва били уверени да од њиховог опредељења може да зависи став Антанте по питању граница Румуније и југословенске државе.[9]

Отуд је у овој веома комплексној ситуацији у Војводини институционално артикулисање политичких ставова било веома важно. Народна управа је тим пре имала своју сврсисходност. Без обзира на то, она се суочила и са основним проблемом  функционисања  – финансијском немаштином. “’…Угарска влада пре доласка српске посаде војске покупила  је сву готовину и пренела ван демаркационе границе“.[10] Влада Краљевине Србије имала је разумевања за проблеме са којима се сусретала Народна управа због финансија, али су њене могућности, услед обавезе према водећим чиниоцима међународне политике и финансијске исцрпености и презадужености, биле ограничене, али не и обесхрабрујуће.[11] Народна управа сусретала се и са бројним проблемима које су биле последица црноберзијанских и зеленашких активности. Органи управе су сматрали да тај проблем, који је долазио услед покушаја појединаца из Србије да искористе благонаклон став српског становништва у Војводини и застрашен став несловеснког становништва и тргују незаконито, треба да се реши у сарадњи са Београдом. Реч је о процени и одлуци које су могле да се остваре без обзира на сву рањивост Народне управе, с обзиром на то да су биле усмерене на промоцију кредибилитета Србије као одговорне и озбиљне државе која је спречавала незаконитости и штитила своје грађане од материјалног, али и сваког другог облика обесправљења.[12] Пошто је Народна Управа у Новом Саду преузела адмнистрацију поседнуте територије Баната, Бачке и Барање, био јој је потребан велики број спремних стручних, административних,  финансијских, школских и судских снага.[13]

Да је рад Народне управе био напоран али и делотворан, види се и из иритирајућих реакција које су стизале из Будимпеште. Нова мађарска влада се трудила да омаловажи и дестабилизује активности Народне управе оптужбама које су биле упућене савезничкој команди, а које су се односиле на дискредитовање демократских начела и националних права. Ови мотиви оптужби су проницљиво били  изабрани као најкомплекснији проблеми са којима се сусрела нова управа, а који су, истовремено, били и стратешки циљеви из програма америчког председника Вудроа Вилсона. Тако је правовремено Народна управа одреаговала на оптужбу Немачког друштва у Угарској са средиштем у Будимпешти. Оптужба се односила на  наводно непоштовање права немачке националне заједнице у Војводини. Позивајући се на резолуцију коју је Велика народна скупштина донела 25. новембра 1918. године о гарантовању свим народностима на подручју Баната, Бачке и Барање “потпуне слободе у народном и културном развитку“, Народна упарава је демантовала те оптужбе и истовремено истрајно апострофирала политичку вољу Народне скупштине о отцепљењу од Угарске. “Ниједан наш суграђанин Немац неће бити ни гоњен ни запостављен док та своја разолуцијом зајемчена права хоће да врши, шта више сваки орган Нар. Упр. Биће му на руци у постизавању тих нацијоналних тежња, докле год се не косе са првим и основним политичким начелом скупштинске резолуције по коме су Б.Б. и Б. Потпуно отцепљене од мађ. Републике, а сада већ и саставни део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.“[14]

Влада Краљевине Србије, а и Антанта су били опрезни у вези са признањем новоформираних органа управе у Војводине, што су оправдавали комплексном међународном ситуацијом.[15] Носиоци Народне управе сматрали су да је у датим околностима када је проглашено уједињење, а мировни процес на конференцији у току и када је отворено питање граница нове државе, политички било прагматично прихватити одлуку Владе Краљевине Србије да се Народна управа демисионира. Одлука о демисији Народе управе за Банат, Бачку и Барању је влада Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца донела у другој половини децембра 1918. године. О томе су чланови Народне управе били обавештени на седници од 14. децембра 1918. године када су и прихватили образложење и начин демисије.[16] Током наредних седница Народне управе, осим текућих ствари очувања и успостављања ингеренција, паралелно је текао процес демисије у сталној коресподенцији са Београдом.[17]  Својеврстан притисак на Народну управу да демисионира вршили су и локални органи управе који су јој били одговорни. Разлози томе су били вишеструки и илустровали су незавидну и тешку ситуацију у којој су се налазили делови територија Војводине. Тако је среско начелство Беле Цркве захтевало да српска држава успостави своју ингеренцију. Несумњиво оправдање овакве одлуке било је разграничење  на простору Баната Краљевства Срба, Хрвата и  Словенаца са Румунијом. [18]

Без обзира на ову релативно бројну популацију у поређењу са осталим покрајинским областима[19], Министарски савет се одлучио за демисију покрајинских органа Бачке, Баната и Барање, а овим областима управљало је одељење при централној влади. Демисија се могла остварити тек након превласти радикала и њихове опције у Великом народном савету и Народној управи.[20] Превласт је остварена када су из  чланства у овим телима иступили представници Демократске странке. Разлог изласка био је у неуспеху договора колико ће и како која странка дати представника за укупно 24 мандатна места колико их је било предвиђено за Војводину у Привременом народном представништву Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. До раскола је дошло на седници Великог народног савета 26. фебруара 1919. Сви чланови Великог народог савета који су поднели оставку замењени су новим члановима, такође припадницима и присталицама Радикалне странке и њиховог политичког мишљења.[21] Тиме су како скупштина, тако и Велики народни савет добили готово једностраначко обележје уз присуство Буњеваца који су још неко време прихватали овакав вид политичке активности.

Раскол који се појавио на политичкој сцени и који ипак није ескалирао због међународне ситуације, наизглед формално-правне природе, произилазио је из карактера самог политичког процепа који је тада постојао у Војводини. Идентитет Војводине у југословенској држави међу самим Војвођанима није истоветно препознат. Југословенска опција о Војводини, Демократске странке, претпостављена је српској идеји.  Тиме је национално питање постало темељ различитих ставова, политичких конфликата и антагонизма који су пратили Војводину током уређења њеног статуса у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Југославији, али и касније. Демисија је реализована до 11. марта 1919. године[22] и омогућено је преузимање територије Војводине под ингеренцију Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Процес уједињења био је завршен и остварила се могућност за отпочињање политичког деловања у Војводини са становишта афирмисаног националног циља, а са опредељења уједињења и карактера политичке и страначке делатности – као унутрашњег питања. Држава је била формирана, а предстојале су исцрпљујуће борбе за територијално одређење. Ровита унутрашње-политичка ситуација у земљи и шира друштвена криза која би из ње проистекла онемогућила би тежину ставова делегације државе на Мировној конференцији. Уместо јасне поруке јединственог става који одлучно брани уједињење, криза би показала да је земља вештачки створена, напрегнута до крајних граница издржљивости, неутемељена и историјски неостварљива.

У раду Привременог народног представништва учествовала су, дакле, и 24 представника из Војводине. Међу њима су доминирали Срби и то присталице Радикалне странке, али је било и Буњеваца.[23] Први иступи Буњеваца у овом телу били су пуни наде и оптимизма насталих услед југословенског уједињења. ’’Ми, Буњевци и Шокци, који смо пар стотина година трпели под маџарским јармом, придрушили смо се првом позиву слободе и приступили смо у коло југословенске наше браће Срба, Хрвата и Словенаца да, с њима заједно, изградимо и учврстимо своју нову, повећану државу.’’[24] Представници Буњеваца али и Срба из Војоводине нису учествовали стално у раду овог тела, али су се трудили да буду присутни у току рада Привременог наородног представнштва када су се питања о којима се раправљало односила на привредне и политичке проблеме територије на којој су живели.

Представници из Војводине, преко водећих странака су се укључили у рад Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након избора 28. новембра 1920. године[25], а на основу изборног закона од 3. септембра.[26]  Овај изборни закон донео је престолонаследник-намесник Александар Карађорђевић и Привремено народно представништво. Изборни окрузи у Банату и Бачкој били су истоветни са судским окрузима. На нивоу државе изборни окрузи били су различите величине. Београд, Загреб и Љубљана су били издвојени као засебни изборни окурзи док су остали градови, међу којима и Суботица као један од највећих градова ондашње државе, били су у оквиру изборног округа заједно са околним селима што је релативизовало значај градског становништва. Бирачко право имали су сви мушки држављани са навршеном 21 годином, без обзира колики износ државног пореза су плаћали. Био је то принцип општег права гласа са изразитом полном дискриминацијом  с обзиром на то да жене нису имале право гласа.[27]

Убрзо је уследило усаглашавање за доношење новог Устава. Посланици из Војводине, који су већином припадали Радикалној странци и Југословенској демократској странци подржали су концепт централистичког предлога устава.

Национално питање у Војводини било је одређено како демографском структуром становиштва тако и војно-политичком ситуацијом проистеклом крајем рата. Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и њено разграничење са Мађарском и Румунијом утицали су на националну унификацију и дисциплину политичког плурализма. Срби су предводили процес отцепљења Војводине од двојне монархије, али се иза тог опште усаглашеног става налазио и различит модалитет политичког деловања. И други словенски народи били су на линији прихватања идеје стварања југословенске државе. То је био очекивани континуитет и предратне културне и политичке сарадње али и даље продубљивање таквог консензуса. Покретање страначког живота и у Војводини било је веома динамично. Странке словена Војводине инкорпорирале су своју организацију и чланство у странке чија је централа у Београду, а било је и случајева нове самосталне страначке делатности. У вези са изборима за Уставотворну скупштину 1920. године, словенско становништво Војводине, кроз подршку странкама, учествује веома активно и на тај начин показује подршку својој новој држави која је ишла према Видовданском уставу 1921.

[1] ’’Народна управа чијој су бризи поверени јавни послови у оном прелазном стању састављена из најразнороднијих елемената, а на основи партијске слоге, лута без правца у хаосу нових проблема. Сама изгледа једва чека, да пребаци свој терет на вичнија и јача плећа’’, Душан Поповић, Војводина после уједињења, РОМС, М 7528.

[2] ’’По његово политичко схватање карактеристична је она парола проглашена његовом иницијативом у данима нашег Ослобођења да: ’Несрпским и несловенским народима, који остају у нашим границама обезбеђује се свако право, којим желе да као мањина очувају и развијају своје народно биће’’,  Александар Моч, Некролог Јоци Лалошвићу, Глас Матице Српске, Нови Сад, 15. јануар, 1935, Историјски архив, Сомбор, Ф-57, инв. бр. 22.

[3]“’Приступа се избору Народне Управе за Банат, Бачку и Барању према одлуци Народне скупштине. Једногласно се бирају ови народни повереници и заменици за одсеке: Председништво и политички послови – Народни повереник: др Јован Лалошевић, заменик: Петар Коњовић…, Записник седнице Великог народног савету од 14. новембра 1918; АВ, Ф. 76 Народна управа за Банат, Бачку и Барању, Нови Сад (1918-1919), 3 – Велики народни савет – записници.

[4]  Наше ослобођење и уједињење, Историјски архив, Сомбор, фонд 57, инв. број 448

[5] “Да се обавести српска Влада у Београду са молбом да Народну Управу прихвати и да учини нужне кораке, да нам српска војска даде нужну помоћ“;  Записник вођен на пленарној седници Народне Управе у Новом Саду, 21. новембра 1918; АВ, Ф.76, 4, бр. 1.

[6] Перфидија Мађарске владе, Српски лист, бр. 27, 27. новембар 1918. године.

[7] Записник вођен на пленарној седници Народне Управе у Новом Саду, 21. новембра 1918; АВ, Ф.76, 4, бр. 1. Колико је питање Баната било важно за Народну управу, видљиво је и из једне шифроване депеше коју је упутио министар Прибићевић 12. јануара 1919. Забринутост Управе била је мотивисана стварањем тзв. Банатске репулике  31. октобра 1918. године као дело немачких социјалдемократа Темишвара на челу са др Отом  Ротом. Министар  у овој депеши реагује на Лалошевићев предлог да се средиште Народне управе премести из Новог Сада у Темишвар. “Поводом вашег предлога да се Управа пресели из Новог Сада у Темишвар, морам нагласити да се пре свега има решити питање, да ли ће се Бачка, Банат и Барања  централно управљати из Београда, или ће и даље остати посебна управа за те крајеве. Ово питање ће се решити као хитно. Али све када би и остала посебна Управа, не би се могла премештати у Темишвар из важних политичких разлога да друго сад не спомињем“, шифорвана депеша министра унутрашњих дела Светозара Прибићевића  председнику Народне управе др Лалошевићу од 12. јаунара 1919, АВ, Ф 76, Председништво Народне Управе, 5, ш.д. бр. 17.

[8]  Види: Тома Миленковић, Банатска република и мађарски комесеријат у Банату : (31. октобар 1918 – 20. фебруар 1919), Зборник Матице српске за историју,  1985, бр. 32.

[9] “За решавање питања ослобођења и уједињења сазива се народни збор у месту Алба Јулија (Gyulafehervar) за 1. 12.  1918. Ту су донете одлуке, но око неких градова борбе су се настављале још и крајем 1918, те и провом половином 1919 (око Арада са Мађарима, око Темишвара пак са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца).“; Арпад Лебл, Грађанске…, стр. 211.

[10] Записник вођен на  седници Народне Управе у Новом Саду, 23. новембра 1918; АВ, Ф.76, 4, бр. 2.

[11] “Повереник за финансије др. Владислав Манојловић извештава о преговорима са Српском Владом о томе да се дође до своте од 50 милијона круна, која је Народној управи потребна. Преговарао је он и г. Поповић Коста повереник за прехрану са министром Протићем. Српска влада не може ту своту предујмити, јер и сама добија од француске само 30 милијона франака…Протић увиђа да је од садањих влада у држави СХС најтежи положај Народне Управе, јер она има да ствара, дочим друге владе раде на готовим темељима“Записник вођен на  седници Народне Управе у Новом Саду, 27. новембра 1918; АВ, Ф.76, 4, бр. 6.

[12] Записник вођен на  седници Народне Управе у Новом Саду, 27. новембра 1918; АВ, Ф.76, 4, бр. 6.

[13] “…Умољавају се по томе сви професори, свештеници, учитељи, адвокати, лечници, свршене јуристе, књиговође, финансијски стручњаци, ђаци који су свршили средње школе, учитељице, писари, писарице итд. који желе ступити у јавну службу, те своје услуге ставе на расположење Народној управи.“ Проглас, Српски лист бр. 27,  27. новембар 1918.

[14] Записник вођен на  седници Народне Управе у Новом Саду, 13. децембар 1918; АВ, Ф.76, 4, бр. 11.

[15] “Међу најважније узроке пасивног става српске и касније заједничке владе према збивањима у Војводини, и посебно, према Народној управи, могу се убројати: неизвесност владе о припадности појединих територија Војводине и њен страх од сувише великог осамостаљивања војвођанске управе у односу на централну власт. Последица оваквог става владе је и третман Народне управе од стране војних власти“, Љубомирка Јудин, О раду Народне управе за Банат, Бачку и Барању 1918-1919, Зборник Матице српске за друштвене науке, Нови Сад, бр. 51, 1968, стр. 15.

По нашем мишљењу, није постојао “страх“ Београда од осамостаљивања Народне управе, пре се може говорити о опрезности и дипломатској дистанци која је, у овом времену још увек актуелног ратног стања и постојеће Војне конвенције о примирју, наилазила на разумевање у Новом Саду. Тим пре је Народна управа истрајавала у намери да београдска “опрезност“ прерасте у потпуну подршку.

[16] “После оверовљења записника председник извештава да је стигао брзојав од централног министарства из Београда, у ком се тражи демисија народне управе. Пошто је председник Народне управе са меродавним факторима утврдио у Београду однос ових крајева према целини наше нове државе, Народна Управа Баната, Бачке и Барање подноси централној влади, преко господина министра унутрашњих дела, своју демисију те моли разрешење дужности. “; Записник вођен на  седници Народне Управе у Новом Саду, 14.  децембра 1918; АВ, Ф.76, 4, бр. 12.

[17] У једној шифрованој депеши Лалошевић је известио министра Прибићевића у којој фази је тренутно процес премештања органа управе у Београд. “На Вашу депешу Н 543. извештавам да сам одредио премештај одела народне управе министарству унутрашњих дела у Београд. Уједно јављам, да сам послао г. Министру председнику предлог премештаја и осталих одсека ове управе, те молим да се и ово журно реши, а Председништво даљих дужности разреши“, депеша председника народне управе Јоце Лалошевића министру унутрашњих дела од 10. фебруара 1919; АВ, Ф.76,  5,  ш. д. Бр. 44.

[18]  “Доле потписани срески начелници стављају управи на знање следеће: пошто без српске централне власти (великог жупана) у Темишвару не можемо захтевно српским интересима делати, јер без исте немамо организоване везе са српским војним властима, то молимо, да се у року од осам дана инсталира српска централна власт, јер у противном случају полажемо наше мандати у руке народној управи на даље располжење“; Депеша Среског начелства Беле Цркве од 31. јануара 1919, АВ, Ф.76,  812 пр/1919

[19] По попису из 1921. године, у Банату, Бачкој и Барањи живело 1.314.527 становника, у Словенији са Прекомурјем 1.054.919 становника, у Далмацији 620.432 становника, а у Хрватској, Славонији и Међумурју 2.739.988 становника“ Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1978, Нoлит, Београд, 1981, стр. 38.

[20] Зар не видите, куда вас гурају ?, Застава, број 263,  23. новембар 1920.

[21] Записник седнице Велике Народне Скуштине од 27. фебруара 1919; АВ, Ф. 76 Народна управа за Банат, Бачку и Барању, Нови Сад (1918-1919), 2 – Велики народни савет – записници.

[22] Записник вођен на  седници Народне Управе у Новом Саду, 11. марта  1919; АВ, Ф.76, 4, бр. 32.

[23] Блашко Рајић, Јосип Хајдук Војнић, Мартин Мартић и Иво Еветовић. Види ближе: Стенографске белешке Привременог народног представнштва Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 2. претходни састанак, 4. март 1919. године, стр. 3а и 3. претходни састанак, 12. март 1919, 8. Ближе види и Саша Марковић, Буњевци Војводине у политичком животу Краљевине СХС, Југославије, 1918-1941, Буњевачки информативни центар, Суботица, 2010.

[24] Говор др Стипан Војнић-Тунића, 5. редовни састанак Привременог народног представништва Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 22. март 1919. године,  стр. 59.

[25] Резултати избора, Политика бр. 4534, 5. децембра 1920. године.

[26] Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1988, прва књига, Нолит, Београд, 1989, стр. 118-119.

[27] Слободан Јовановић, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Политичке и правне расправе, прва свеска, Геца Кон, Београд, 1908.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language