У сусрет стогодишњици присаједињења Војводине Србији

query_builder

У сусрет стогодишњици присаједињења Војводине Србији

Богдан Кукић

Крајем 19. и почетком 20. века, политичка, културна и економска елита Срба у Јужној Угарској тежила је осамостаљењу од Аустроугарске царевине и присаједињењу матици Србији. Своје име данашња Војводина води од Мајске скупштине одржане у Сремским Карловцима од 1. до 3. маја (по грегоријанском календару 13-15. маја), када су посланици прогласили Српску Војводину. Основна идеја водиља је била да се створи аутономна територија на простору тадашњег Хазбуршког Царства на којем би Срби као народ имали одређени степен аутономије и самоуправе у односу на Беч, а све то је било признато и другим народима у оквиру Хазбуршког Царства.

Идеја о формирању аутономног ентитета на подручју Хазбуршке монархије постоји још од насељавања ових подручја под вођством Арсенија III Чарнојевића, а изнета је први пут на народно-црквеном сабору у Баји 1694. године.

На сабору у Темишвару, 1790. године, формулисан је главни захтев да се Србима на основу њихових привилегија одреди посебна територија, до чега је дошло у периоду између 1849. и 1860. године. Тада први пут Срби добијају одређену област под називом Војводство Србија и Тамишки Банат, међутим ово подручје је само именом било српско. Наиме, на овом подручју већину становништва су чинили Румуни, уз значајан проценат и Мађара и Немаца. Званични језик је био немачки, а седиште овог аутономног подручја је био Темишвар. Међутим, након пада Баховог апсолутизма започет је процес децентрализације власти у Аустрији и у Угарској, који се после краћег застоја наставио после закључења Аустро-Угарске нагодбе.

Своје име, вековни сан Срба са обе стране Саве и Дунава, коначно је досањан, након тријумфалног завршетка Великог (Првог светског) рата и победе Србије и сила савезница над Аустроугарском, Немачком и Бугарском. Миљеница Европе, како су је тада звали, Србија је под своје скуте пригрлила Србе са ширег простора балканског полуострва у једну државу. Тако су и војвођански Срби донели одлуку да територије на којима су живели под командом Беча и Пеште присаједине Србији. Срем (24. новембра), а за њим и Банат, Бачка и Барања, већ сутрадан су постали део Краљевине Србије, споразумом у Версају из децембра 1918. године и нераскидиви. Тежња за слободом, прегалаштво и напори који су вековима уназад улагани, крунисани су славодобитним уласком српске војске у Нови Сад 9. новембра 1918. под командом мајора Бугарског. У њихову славу је на Београдској капији у Петроварадину постављена спомен плоча са приказима тог догађаја, најбитнијег за Србе у Војводини у 20. веку. Масе народа на новосадским улицама тога дана, најавиле су јединство народа, не само Срба, већ и свих који су заједно са Србима живели и живе данас у Војводини. Рефлексију свега тога у пуном обиму имамо на Великој народној Скупштини, која је 25. новембра 1918. године, потврдила и формализовала  једногласном одлуком Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, састављена од 757 делегата, припадника свих народа.

Тога 25. новембра 1918. године, сазвана је Велика народна скупштина СрбаБуњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење ових региона Краљевини Србији (на скупштини је било укупно 757 делегата, од којих 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6, Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар), а 1. децембра 1918. године, Краљевина Србија се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба, да би формирала Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Међу делегатима је било седам жена, што је за то време био велики успех. Срби, као народ су на тај начин много пре „модерне“ Европе право гласа дали мајкама, сестрама, ћеркама…

Поводом 95 година од уласка српске војске у Нови Сад, градска власт на челу са Милошем Вучевићем је уприличила низ манифестација у којима су учествовали и припадници Војске Србије. Том приликом је и враћена, а потом и освешћена, реплика спомен-плоче војницима српске војске. Такође, овом приликом су новосадски глумци подсетили на говоре Јаше Томића, др Игњата Павласа и мајора Војислава Бугарског, чија је јединица прва ушла у град.

Када би се служили искључиво библиографским подацима, историјски релевантним чињеницама, наводили кредибилне ауторе и гледали околности које су претходиле овом догађају, или дошле непосредно после њега, могли би сачинити књигу у неколико томова. Онога, међутим, што у тим делима нема, јесте шта се спрема и шта се дешавало касније. На шта конкретно мислимо?

Стогодишњица овог догађаја, која се приближава, долази у веома тескобном и туробном моменту не само за Србију, или њену северну покрајину, већ за читав регион: сепаратистичке тенденције, али и ревизионистички покрети у Мађарској и Румунији који не признају оваква дешавања, доживљавају галопирајући процват и рапидни раст. Притисци међународне заједнице и интереси светских сила поново се ломе на том простору.

Унутрашњи проблеми, подгрејани од спољног фактора, уз нестабилно подручје Косова и Метохије, односно Босне и Херцеговине и неизвесну судбину, те федерацију  уопште, уз нерешено вековно српско питање (а скупштина је била пут ка решавању тог проблема), актуелнији су него икада.

Не сме се, дакако, да би се сагледало данас и сутра, заборавити ни јуче: комунистичке уставне, правне и бирократске интервенције, уз обилату пропаганду и деловање обучених кадрова, на терену, које су имале за циљ затирање српске националне свести и укидање било каквог сећања на ове вековне тежње, нису прошле без трага. Напротив, те трагове осећамо и данас.

Чести економски ломови, ратна дешавања и неспретни, односно несрећни уплив домаћих власти после петог октобра, а у циљу такозване синхронизације са европском регионалистичком праксом, без уважавања правних и историјско-демографских оквира и специфичности Војводине, допринеле су да уместо интегралног дела Србије, Војводина добије статус потенцијално трусног подручја.

Они који желе да обесмисле стогодшњицу и анулирају један од историјски најзначајних датума у историји Србије, свесрдно користе аргументе сервиране из туђе кухиње или вешто манипулишу, сервирајући причу како је Војводина „крава музара“ и пласирају причу о економској експлоатицији од стране Београда, занемарујући да су Војводина и Београд  једно, и да су се за то преци борили, остављајући нама у легат да позитивне исходе те борбе чувамо.

Напокон,  можемо закључити, предстојећа стогодишњница, дакле није само част или прилика да обележимо оно што су нам претходне генерације оставиле, већ уједно и обавеза да то наследство чувамо, ојачамо и омеђамо, можда више него икада раније.

Ових дана, сведоци смо, по први пут након дуго времена, стратешког размишљања власти, како би се јасним дефинисањем циљева и метода прекинуо континуитет страдања, а успоставио континуитет заштите и унапређења националних интереса.

Тако гледано, неопходно је дакле развити и стратегију за очување и унапређење севера земље, јер је само јасно и прецизно дефинисана политика у том погледу, која не зависи од носилаца власти, већ представља национални закључак и консензус свих друштвених фактора, не рачунајући оне маргиналне и тривијалне петоколонашке, сигурност у том погледу и одбрана од свих опасности и изазова.

То је свакако порука, поука, али и упутство и путоказ пред предстојећу стогодишњицу.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language