Трибина: Српски XX век – демократија и аутократија

query_builder

Трибина: Српски XX век – демократија и аутократија

Аутор: Милован Балабан, историчар и аналитичар

Демократија и аутократија су два облика друштвеног уређења која се провлаче кроз читаву историју људског рода. Од најстаријих државица, пре свега грчких полиса, ова два система су доминантна када су у питању уређења и организовања државних заједница. Наравно постоје нијансе демократије и аутократије, као што постоје и други облици уређења држава, али су ово базни модели из којих проистичу спсцификуми за сваки народ и сваку државу која се устројава у датом историјском тренутку. Због тога није циљ да се проуче нијансе ова два модела државног и друштвеног уређења него да се види њихова смисленост, оправданост, ваљаност и неопходност сваког од њих у одређеном историјском тренутку.

У савременом свету је тренутно општи став да је демократија најбоље друштвено уређење, али и аутократија у одређеним историјским тренутцима има своју, чак и позитивну улогу. То се обично дешава када слободе које нуди демократија превазиђу човекову урођену одговорност, односно када човек и народи не могу да поднесу толики степен одговорности које либерализам носи па упадају у крајност распуштености и анархије. Тада аутократија као државни облик организовања ограничава те слободе и обично устројава државу те је води у правцу сређивања стања у свим сферама живота и завођења реда у истој. Но, и то прелази после извесног времена у своју крајност, када један човек или група људи добијају, али и злоупотребљавају готово апсолутну моћ коју имају и притискају остало становништво, спутавајући га пре свега у његовим стваралачким активностима.

Добар пример за смене ова два државна и друштвена уређења пружа држава Србија у XX веку. У сам век је Србија ушла још увек као земља ситног сељачког поседа што је њеном становништву давало велики степен независности. То је резултирало истинсом демократијом која је била доминантни степен уређења државне заједнице. Заједно са још ненарушеном православном традицијом ово је узроковало велику виталност и отпорност народа што се најбоље показало у Балканским и Првом светском рату. Народ спреман на трпљење извојевао је величанствене победе и створио много већу државну заједницу у виду новостворене државе Југославије.

Но, управо тада почињу и проблеми. Малену Србију заменила је велика, мултиетничка, мултиверска и мултикултурална Југославија у којој, врло брзо се испоставило, није било могуће функционисати демократски. Немогућност проналажења заједничких ставова различитих народа у новоствореној држави кулминирало је убиством у скупштини 1928. г. те је краљ Александар распустио странке и завео лични режим. Не теба тврдити да је то добро решење али је заиста питање да ли је у том тренутку, макар краткорочно, постојало било које боље. Оно дугорочно свакако није било добро али је макар у том тренутку смирило страсти и ударило темеље за нови покушај успостављања демократског поретка који дошао на сцену, под руководством кнеза Павла, после убиства краља у Марсељу 1934.г.

Обновљена демократија је тада избацила на површину ЈРЗ и  Милана Стојадиновића, који је заједно са Мехмедом Спахом као представником муслимана и Антоном Корошцем као представником Словенаца имао доминатну улогу у вођењу државе до 1939.г. Ипак у опозицији је остао готово читав хрватски народ, као и многи други незадовољни приближавањем Југославије Хитлеровој Немачкој. Ово је бацало сенку на демократију. Неучешће читавог народа у функционисању државе је Стојадиновића коштало власти а опозиција на челу са Влатком Мачеком, вођом хрватског народа и прваком ХСС-а, и Драгишом Цветковићем преузела је власт и кренула у готово потпуно другом правцу што се тиче унутрашње политике. Одмах је направљен споразум са Хрватима којим су ови добили бановину, што је сада резултирало незадовољством код Срба и осталих народа у држави. Све ово је одавало једно тужно стање. Стање где се видело да је готово немогуће успоставити систем владавине где би се одлуке доносиле у демократским условима а на макар минимално задовољство свих актера политичког живота у комплексној мултинационалној држави.

Ратни пожар Другог светског рата је само убрзао већ започети процес распада државе и показао правац како се она може организовати. Било је јасно да она може да функционише само под чврстом руком једне организације људи који имају гвоздену дисциплину и веру да могу преузети власт и вођење државе. Испоставило се да је такве атрибуте имала само, до тада илегална, комунистичка партија Југославије, која је упркос свом неискуству, па и скорејвиштву својих чланова, баш услед неограничене вере да је позвана да влада и мења свет успела да порази већ потрошену, безверну и уморну грађанску класу, упркос интелектуалној и свакој другој инфериорности у односу на исту.

Комунисти, сурови у почетку своје владавине, временом су успостављали систем који је глорификовао револуцију и њиховог вођу Јосипа Броза Тита. Грађанска опозиција, десеткована прогонима, изгнана из државе, безидејна и истрошена, није могла да се супротсстави успостављеном систему, који је пропагндно временом оубличио свест обичног човека и везао га за комунистички систем вредности. Истина и светске прилике, блоковска подела света и вешто маневрисање Тита између блокова, нису ишли на руку грађанској опозицији. Аутократија је гушила слободе али грађанска класа није успела да понуди алтернативу. На делу је био класичан аутократски систем, учвршћен добрим међународним положајем и репутацијом, али и изграђеном харизмом Тита као најбољег сина наших народа и народности.

Систем који су коминисти успоставили временом је бивао све рањивији. Многи проблеми нису били решени а потискивано је национално, верско и обичајно у готово свим народима. Величала се само револуција и тековине комунистичке партије. Ово насилно потискивање природних афинитета народа и поједнинца, уз промену глобалних прилика резултирало је урушавањем државе, њеним распадом и успостављањем већ заборављене демократије у свим државицама које су настале на рушевинама велике Југославије. Негде су демократске промене ишле брже, негде спорије али су у свим народима ослободиле дуго потискивану, најчешће националну енергију. Такође приметна је била у свим државама тежња повезивања са западом и успотављање западних стандарда на домаћој сцени.

У Србији се један благи облик аутократије можда најдуже одржао, све до 5. октобра 2000.г. Но, од доласка ДОС-а на власт приметно је окретање курса државе ка западним, неолибералним вредностима и моделу. Он је резултирао распродајом државне имовине, даљим растакањем државне заједнице и практично постепеним губитком и сопствених, аутентичних и историјских српских земаља, као што је покрајина Косово. Држава је упркос распродаји упала у дугове, пре свега због гушења производње и „бећарске“ економије што је све довело до расипништва и недомаћинског функционисања оних на власти, оних који су били позвани да уреде државу у тоталу, у овом случају државне финансије.

Отуд је ово стање, назовимо га демократијом, довело до сиромашења грађана уз трошење новца који не постоји, а који је набављан уз озбиљна и енормна задуживања. Овоме се морало стати на пут те је дошло до промене власти 2012.г., где је приметно, народски речено, стезање каиша и пропагирање штедње у сваком сегменту живота. Ово је могуће само услед доминатности једне политичке групације која има снагу да изведе ове промене. Колико ће бити успешна видећемо, али оно што је битно је констатовати да се 2012.г. прешло са система распусне демократије у један чвршћи вид исте, што многима, нарочито у опозицији, личи на благи вид аутократије.

Све у свему из свега изложеног видимо да је можда демократија бољи облик владавине од аутократије. Пре свега јер се заснива на нуђењу слобода. Али исто тако видимо да, по речима Алексиса Токвила, онда када се слободе не ограничавају управо да би се сачувале, долази до њихових злоупотреба, те до потребе да се систем устроји на чвршћим основама игноришући управо те исте слободе. То, наравно, дугорочно није добро, али историја показује да је у одређеним тренутцима готово неопходно. То је позитивна улога аутократије, која има низ негативних атрибута и често представља проблем државама и народима где је заступљена. Ипак не будимо само критичари, гледајмо и боље стране сваког државног устројства и доћи ћемо до закључка да сваки систем има своје време и свој тренутак када је неопходан и када је баш он најбоље решење.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language