Топлички устанак, обележавање стогодишњице 1917-2017.

06/03/2017

Топлички устанак, обележавање стогодишњице 1917-2017.

Аутор: Саша Марковић

Фебруара 1917. године у окупираној Србији, на простору бугарске окупационе зоне, услед непримерене, национално у потпуности неприхваљиве и људски нехумане окупационе политике без преседана, дошло је до кулминације незадовољства српског становништва. Надајући се скором пробоју Солунског фронта, не прихватајући насилну мобилизацију младића ради борбе против сународника, неприхватајући бугарски национални идентитет, вођени слободарском традицијом комитског покрета, фебруара 1917. почели су, све бројније да се, на простору Топлице и Јабланице формирају герилски одреди који су намеравали војнички да одговоре на режим окупатора. Језгро устанка из подкопаоничких села убрзо се проширило и на питомије географске просторе Југозападне Србије. Створена је устаничка војска на чијем челу је био Коста Војиновић- Косовац. Сукоби су из герилских акција прерасли у организовани оружани сукоб ради којег су Бугарска и Аустро-Угарска монархија морале да ангажује дивизије регуларне војске повучене са фронтова. Иако су устаници ослободили и Прокупље, ускоро под притиском далеко надмоћнијих снага непријатеља, а без помоћи војске Краљевине Србије, отпочело је гушење устанка. Ову војну акцију пратила је политика реваншизма и нехуманих репесалија над цивилним становништвом. Устанак је угушен, а акција „чишћења терена“ имала је за последицу на хиљаде страдалих цивила услед казнених експедиција. Ово је био једини устанак на простору покорене Европе од стране Централних сила и обележавање стогодишњице је домен одговорне државне политике која не заборавља.

Национална идеја у вртлогу рата

Српска национална идеја настајала је у специфичним условима демографске дисперзије српског становништа и  пред „Велики рат“ била је полицентрична. Српски корпус је егзистирао у самосталној Краљевини Србији, у Отоманском и Аустро-Угарском царству. Интелектуална елита, пре свих она политички експонирана, јединствено је тежила самосталној држави и доктрини афирмисане националне идеје у њој. Међутим, њена експресија је, у много чему зависила од геополитичких околности у којима је настајала. Неоспорни замајац били су јој војно-политички наступи Краљевине Србије на остварењу националне идеје.  Балкански ратови сведочили су о успеху који је мало ко и од великих сила-савезника, изузев Русије, очекивао ослањајући се на стереотип становишта и предрасуда који су постојали о Србији и Србима као народу. „Постојало је дубоко усађено неповерење према Краљевини Србији и њеној династији, настало након убиства последњих Обреновића 1903. године.“ (Живојиноић, 2011: 319)

Реализовањем принципа „Балкан балканским народима“ демонстрирано је војно-политичко јединство које је од балканских народа, оптерећених међусобним супротстављеним ставовима мало ко очекивао. Овај тренутак  јединства крунисан је успехом трајног пораза Отоманског царства на овим просторима. С обзиром на то  колики је терет овог сукоба, у односу на балканске савезнике поднела Србија растао је респект према њој. Стварање  српског друштва на демократским и националним основама није промакло ни ондашњим интелектуалним ауторитетима који су имали снажан утицај на упознавање европске јавности са српским ставом и током „Великог рата“.  „Било би тешко наћи бољу дефиницију националности него што је дају Срби. Заједнички језик, заједничка култура, и заједнички обичаји: ово су спољашњи и видљиви знаци који чине  да је народ свестан своје заједничке расе, другим речима националности.“[1] Био је ово  признати отклон од постојећег палимпсета националне идеје о „заветној нацији“ (Ковић, 2015) и добро усемерен искорак у остварењу националних интереса. Ипак, сталожена и  прибрана раздраганост успехом била је краткотрајног даха. Малобројни су били они који  су остварење националне идеје доживљавали као процес који захтева време и опозитан је идеји „hunc et nunc“. Нестрпљивост, поткрепљена еуфоријом услед успеха надвила је емоцију над расуђивањем. Егоизам интереса,  након елиминисања заједничког непријатеља направио је бројне пуковине у концепту јединствене политике и утицао на његов дефинитивн слом.

Фобије су  почетком 1914. постале снажан политички аргумент у националној еманципацији држава. Нажалост била је то инерција неповерења која се спојила са поприштима интересног сусрета великих сила на Балкану. „Са интерпретацијом крајњих граница и националних аспирација, обележила је у захтевима влада и јавнога мнења сфере, које су се судариле и гушиле сваки основ за солидаран рад, међу малим народима на Балкану. Створене пукотине шовинистичким политикама, пуштале су олако и без икаквих тешкоћа, улазак страних утицаја на Балкан. Нигде није било умерености, ни правилних погледа, ни на садашње, ни на будуће проблеме.“ (Стојановић, 2012: 21) Безобзирни империјализам сручио  се и на Србију у тоталитарности своје намере. Краљевина Србија постала је ратно  поприште. Није постојало разграничење између фронта и позадине. Србин је био непријатељ, без обзира  на пол и узраст. Војска Краљевина Србије и народ уз њу,  су током 1914. и 1915. успевали, да упркос бројним проблемима и страдању, и суочени са неприхватљивим неразумевањем савезника, одоле. Велики губици током  ратних операција, додатно стимулисани подлеглима услед епидемије пегавог тифуса, у сељачкој средини оскудице и немаштине утицали су и на инатџијски пркос који је пре покушавао да сакрије очигледну рањивост, него да улије нову наду. Повлачење војске , краља и владе и окупација Србије 1916. био је врхунац наметнутог културолошког суноврата једног народа. Осиосонст  тренутно надмоћнијег у историјској традицији ових простора није непознаница, а ова времена била су пример њеног невероватног интензитета.

 У Аустро-Угарској монархији и Бугарској дошло  је до стимулисане манифестације србофобије, a „нејасна, прожимајућа мржња“ (Арент, 1999 :375) постала је водиља поступака националних и државних политика. Србија је била подељена у две окупационе зоне: Аустроугарску и Бугарску – која је износила две трећине државне територије Краљевине Србије. Обе државе, ослоњене на сопствено пређашње националистичко искуство,  биле су мотивисане у разради своје антисрпске националне политике. У овом несвакидашњем  нихилизму[2] предњачила је ипак Бугарска чији су окупациони политички потези често бивали и пример за којим се трагало код Аустријанаца. Толико далеко је Бугарска  окупациона политика ишла да је негирала и постојање Црвеног крста Србије који јој се у пар наврата обратио. „Господо, ми смо примили из Женеве писмо  са заглављем српског Црвеног крста датирано 31. марта, у коме нам се траже потпуне листе српских заробљеника и интернираних грађана у Бугарској као и детаљи о пошиљкама или коресподенцији грађана некадашње Србије. Ми бисмо вам били веома благодарни ако бисте хтели да обавестите ту господу која се потписује за српски Црвени крст, да ми са њима не можемо општити нити им давати информације о становништву бивше Србије, које је постало бугарско, и које се сад третира по бугарским законима.“ (Перовић, 1959: 27)

Устанак као излаз

Бестијалност окупације огледала се и у економској експлоатацији  Краљевине Србије недостојних размера. „Чим је окупатор ушао у земљу, сместа је укинуо све земљорадничке задруге…Пољопривредне станице, Воћне и Виноградарске, а њихову имовину, која је износила на стотине милијуна у злату, просто је опљачкао и остави их без игде ичега. Приватним је лицима опљачкао њихову приватну имовину: вршалице, плугове, тријере и ветрењаче, справе које у једној земљорадничкој земљи представљају вредност преко милијарде златних динара. Потом су покупљени сви судови од бакра и месинга, којих је у нашем народу било огромна количина…подизањем стоке народ је остављен без сточног гноја те није имао чиме њиве гнојити…“(Лапчевић, 1923: 17) Економско исцрпљивање имало је за последицу хроничну глад, неисхрањеност деце и са тим у вези повећање морталитета. Срби су сматрани становништвом без држављанства, са разлогом  како би им билио онемогућено позивање на међунарнод ратно право и на морална начела да се са њима поступа као са грађанима покорене земље, чији суверенитет и даље постоји.  У окупационом  простору се управљало путем уредби, а ниједна државна установа Краљевине Србије није била задржана. За овакву  политику било је потребно да се онемогући реаговање српске интелигенције и зато су, нарочиту током одмазде били на удару државни службеници, официри, просветни и здравствени радници као и свештенство. Одмазде су имале терористички карактер, а  живот је био безвредан и могао је да зависи од корупције конкретног војника или официра. „Лична слобода сваког српског грађанина, као и његов живот, зависе потпуно и  искључиво од добре воље сваког полицијског агента, сваког бугарског агента…У области  окупираној од стране Бугара најелементарнија јавна безбедност није загаранована. Бугарске власти се служе, увек под претњом смртне казне, глобама и контрибуцијама…Безбројне разбојничке банде, толерисане од старне власти, које пљачкају и убијају све и свакога, шетају се по целој области.“ (Меморандум, 1950 :303)  За Бугаре окупирана област Србије била је „Поморавие“ или „Западните покраини“, односно део Бугарске државе у којој се примењивао ратни закон кроз самовољу службеника војне управе у Нишу. На челу ове војне управе био је генерал Александар Протогеров који је становништво држао у сталном страху од неизвесности дозволом да по Србији крстаре комитске чете милитантног крила оргранизације ВМРО-а.[3] Бугари  су желели да Србија и Срби нестану, а ово буде њена територија како историјска националистичка перцепција то и потврђује.  Уколико је цена  тог подухвата требала да буде нестанак неприлагођеног становништва, Бугарска је била спремна да је спроведе и територију учини „бугарском пустињом“. (Митровић, 1984: 378) Процес бугаризације  спроводио се „огњем и мачем“(Митровић, 1984: 379), а његова културолошка консеквенца била је асимилација и народног предања. Тако се у марту 1916. појавила књига о Краљевићу Марку као бугарском јунаку, а  „највећи тадашњи бугарски песник Иван Вазов певао је о Хајдук Вељку као о сину бугарске домовине.“ (Стојанчевић, 2016: 56)

Пароксизам бугарске националистичке еуфорије[4] испољио се опседнуто и фрустрирано у облику бројних  ломача на којима су спаљиване књиге српсих писаца у намери да се сатре идентитет, тако наговештавајући нека нова тешка времена необуздане острашћености. „Насилна  асимилација, или бугаризација српског становништва протегла се на све манифестације народног живота. У томе се ишло тако далеко да су се ….наметала бугараска имена, брисала  карактеристична српска презимена, замењивале говорне форме српског језика бугарским граматичким и лексичким нормама. Покушало се са увођењем бугарских школа не  само по градовима већ и по  неким селима.[5] И Српска православна црква трпела је бугаризацију од стране егзархијске  буграске црквене организације…“ (Стојанчевић, 2016: 56)  Овај „казнени поход“ окупатора настављен је и почетком 1917. као „непрекидни рат против мирног становништва.“ (Стојанчевић, 2016: 65)  Несносно стање  окупационе политике[6] достигло је врхунац цинизма објавом регрутације и мобилизације која је морала да се спроведе у области реке Топлице и Јабланице.  „Сви софиски  листови објавили су распоред регрутације – тако Народно право и Мир објављују да ће се регрутација у Нишу обавити 14. Фебруара  1917, у Јабланичком срезу 7 јануара, а у Топлици  20 до 27 фебруара.“ (Перовић, 1959: 56) Српска влада у егзилу  трудила се да помно и пажљиво прати  ситуацију у земљи, али многи догађаји ће бити касније познати. „У јануару 1917. било је наређено од војне власт да се изврши попис мушког становништва свог од 14 па до 50 година, ова наредба за народ је била јасна, да Бугари намеравају све што је способно да узму у војску.“ (Младеновић, 2007: 34) Правилно је проценила ситуацију окупационог нихилизма  и могуће реакције становништва у вези са њом. Постојећи комитски покрет у окупираној Србији, разуђен  по читавој територији земље био је истовремено и реакција на неприхватљиву ситуацију и могући генератор ширег и организованијег отпора. Отуд је Влада одлучила да у Србију пошаље, на његову иницијативу Косту Миловановића – Пећанца (1879 -1944.) (Павловић, Младеновић, 2003), резервног  поручника који је пореклом био из Куршумлије. Он је добио задатак да „ у пределу Топлице и Јужне Мораве пронађе тамошње обвезнике, да им саопшти наш скори долазак и да их организује за четничку акцију.“ (Перовић, 1959: 61) О овој акцији врховна команда није обавестила владу.

Оптимизам је био беочуг могућег развоја ситуације и у вези са тим Пећанцу је и било сугерисано да буде врло опрезан  без додатног иритирања изузетно антисрпског становишта окупаторског режима. „Ни ви ни остали четници немате право дизања општег устанка и треба да увек будете свесни да једна таква озбиљна мера повлачи страховите казне за становништво и доводи га у претежак положај и недоумицу незнајући како да се определи нашта да се реши.“ (Перовић, 1959: 65)  Коста Пећанац је, француским  авионом 15. септембра 1916. Пребачен у близини села Механе код Куршумлије. Међу постојећим герилским односно комитским одредима доминирао је „Ибарско-копаонички комитски одред“ –  онај који је предводио Коста Војиновић–Косовац (1891-1917.). Његов дневник је драгоцена заоставштина која сведочи о времену, његовом карактеру и људима са којима је сарађивао.  Mлад и енергичана Коста Војиновић је био харизматично привлачан и својом појавом, идејама о слободи и одлучношћу којом се том циљу посветио. „Човек млад, бујног темперамента, речит, бистар, окретан, брзих схватања и одлука, добар друг и пријатељ, он је био најомиљенији војводода у целом Устанку.“ (Перовић, 1959: 87) Након првог сусрета Војиновића и Пећанца, октобра 1916. у месту Гргур, била је издата прокламација која је позивала народ на непослушност према окупатору и храбрила на отпор против режима бугаризације. Пратећи белешке Војиновића у његовом дневнику можемо да приметимо како је он радио интензивно на формирању  комитских јединица, док је са друге стране Пећанац био много опрезнији. Њихови наизглед различити напори били су обједињени у јединствену стратешку визију о начину реализовања отпора на састанку у селу Спанце 8. Новембра 1916. Порука о сагласју водећих личности покрета отпора имала је повољан одјек у народу. „Посел овог састанка покрет је обједињен и почео се ширити, постао боље организован и добио снажан полет.“(Митровић, 1987: 187)

Уместо да покуша да ублажи незадовољство становништва, власт је, својим мерама однарођавања Срба управо подстицала раст уверења у народу да је једини излаз оружана борба. Неодржива ситуација наступила је 1. фебруара 1917. када је почео рад бугарске регрутне комисије у Топличком крају.  Уследило је масовно бегство младих људи из урбаних места и села у планинска подручја. Планине Јастребац и Копаоник постале су „велике касарне“. (Дерок, 1940: 23) Тиме су бугарске окупационе власти спречиле даље продубљивање различитог погледа на интензитет и начин спровођења народног отпора и ставиле устаничке вође пред свршен чин неизбежног оружаног отпора. На збору одржаном  9. фебруара у Облићу у близини Лесковца окупиле су се герилске вође, које су донеле одлуку да се подигне устанак. На овом народном скупу изабране су устаничке војводе. Поред поменутих Косте Пећанца и Косте Војиновића, изгласани су Јован Радонић – командант Пиротског одреда, Тошко Влаховић – командант Краинског одреда, капетан Милинко Влаховић – командант Врањско-јабланичког одреда. (Влаховић, 1988) Милан Дечански је био упућен у сокобањски и алексиначки крај да шири устанак, а Тома Питулић и Новица Вељовић у област Ђуниса, Ражња, Рибара и северних падина Јастребца.

            Формиран је Централни комитет којег су чиниле војводе и он је, наредног дана издао Наредбу којом се строго уређује однос устаничке војске према народу и тиме захтева потпуна дисциплина.  О устаничким војним активностима из овог периода сведоче и извештаји бугарске војске. Тако је генерал Кутинчев писао о неприхватању регрутације од стране становништва и отпору који се развијао. „Обавештавам вас да је од две недеље наовам, откако су предузетет мере да се становништво мушко јави регрутним  комисијама, забележена отворена активност комитских чета …Та њихова активност  састоји се у заробљавању поједних наших војника и стражара…отварању ватре на наше чиновнике и патроле…“ (Перовић, 1959: 111) Сукоби снажнијег интезитета избили су у околини Куршумлије где је дејствовао и Коста Војиновић. Његове борбене активности уливале су наду у успех и привлачиле мноштво народа. „13. фебруара 1917. око 10 часова пре подне заузета је Куршумлија.“ (Дерок, 1940: 30) Након овог помало и неочекивано успеха оствареног на  таласу изузетне народне горчине, за Војиновића више није било повратка назад и он је путем наредбе затражио од народа подршку у борби. (Дерок, 1940: 31)  Свеопшти народни устанак и потпуно тактичко изненађење које су доживеле бугарске окупационе трупе имале су за последицу ослобађање долине Топлице и Јабланице и улазак 17. фебруара устаника у Прокупље. Ово је био најкрупнији војни успех који су остварили устаници заробивши преко 800 непријатељских војника. (Дерок, 1940: 39) Устанак се ширио стварајући  слободну територију на простору Југозападне Србије. Потпуно изненађен  аустријски окупатор се повукао до Крушевца, а бугарски до Ниша и Лесковца.[7] Замах устанка имао је инерцију проширивања на целокупној територији државе, али је она изостала.  Разлог ширег не распламсавања устанка налазио се у различитом приступу даљег развоја устанка, пре свих Косте Пећанца и Косте Војиновића. Бугарски гарнизон у Нишу, иако је био затечен и изложен паници услед непосредне близине устаника, осим појединих чарки није нападнут јер је процена Косте Пећанца била да се не треба изложити  значајнијој пажњи непријатеља и  подстицању његове приоритетне ангажованости у сламању устанка.

            Одласком Косте  Војиновића и Косте Пећанца у Куршумлију, односно на исток, без обзира које је оправдање у питању[8], стратешка иницијатива препуштена је окупатору.  Фронт дужине  преко 240 километара, овим нерационалним потезима који нису поштовали тактику герилског ратовања, препуштен је фронталној одбрани за коју нити је било довољно људства нити наоружања, нити финансијских средстава. Овиме је  устанак упао у већ одавно уочену замку да, уколико се бори фронталним начином борбе као регуларне трупе, герилска, односно устаничка војска је осуђена на неуспех.  У таквим  околностима, неусаглашеност вођа доприносила је неповољном развоју ситуације, а она је очигледно постојала и кроз уочен карактер личности. Тако је анкетни  одбор Народне скупштине констатовао антагонизам вођа устанка. „Најмаркантније фигуре и главни јунаци у Топличкој драми јесу Пећанац и Војиновић, два контрасна  типа који су један другога искључивали, а не допуњавали. Пећанац практичан, хладан, повучен иикада не улази у отворену борбу…Војиновић…неустрашива, отворе, хоће да брани нападнуте и да заштити слабе. Био је одличан говорник, способан да сугерира масама.“ (Перовић, 1959: 183)

Задовољни учињеним, устаници су чекали  и тиме су препустили иницијативу непријатељу. Бугари и Аустријанци имали су довољно времена и чисте комуникације да доведу појачања и пажљиво испланирају напад и одмазду. На чело интервентних трупа аустријских и бугарских био је поменути пуковник Протогеров. У гушењу устанка учествовале су једна бугарска и једна аустријска дивизија и два немачка пука. Однос снага био је 2,5:1 у корист ових трупа. Почетком марта, уследила је добро координирана офанзива које  су, осим на појединим местима имала успеха. Додатну пометњу међу становништвом  унеле су често опречна наређења лидера. Док је Пећанац говорио о повлачењу из  борбеног додира и очување живота, Војиновић је инсистирао на борбеном отпору и личним примером је то и подстицао. Слабо наоружана устаничка војска била је потиснута, а  слободна територија нестајала је услед притиска надмоћнијих.  „Лоше наоружани, несрећни Срби нису могли да се одупру јединицама са најмодернијим ратним наоружањем.“ (Рајс, 2014: 351)  До 13. марта окупационе трупе су заузеле Блаце, Прокупље и Лебане, нешто касније 17. марта била је заузета и Куршумлија.  Велики број  устаника тада се повукао на планинске масиве Копаоника и Радан планине, а војни пораз устанка уследио је 21. марта – када су се окупационе трупе које су дејствовале са севера спојиле са оним које су продирале са југа. Након  тога уследила су теренска чишћења некоординисаних одреда при чему је најозбиљнији и најдужи отпор пружао Коста Војиновић.

Становништву је била послата порука да могу да се врате кућама, али је неповерење стварало  бројне збегове и они су значајно успорили покретљивост јединица и учиниле их рањивим. Отуд, као и због недостатка хране је уследило наређење од стране устаника да се становништво врати кућама. „Збегови су били претрпани, хране је брзо нестало. Једини излаз је био да се нареди да се свет враћа својим кућама. То је и учињено.“ (Дерок, 1940: 70)  Окупатор је формирао  потерна одељења која су организовала уништавање разбијених група. Најдуже је отпор пружа и најпостојанији патриота Коста Војиновић који је, после вишемесечног прогона и  покушаја да се одобровољи на предају[9], децембра 1917. био опокољен, и који је након пружања крајњег отпора, извршио самоубиство.  То је, у значајној мери био завршетак устаничких  активности, јер се Коста Пећанац, након похода према Босиљеграду, поново вратио у Топлицу, потом отишао на Косово где је, на скровитом месту и дочекао ослобођење.

Недоличност недела

Истовремено са прогоном  преосталих герилских одреда, окупатор је вршио одмазду и над цивилним становништвом. Историографски је  врло тешко утврдити размере разарања и број ликвидација које су почињење, али је несумњиво да је реч о бројним жртвама[10].  Нељудско  обличје почињених злочина истраживала је и Међународна комисија, формирана након рата. Њен извештај као и сведочење Арчибалда Рајса били су записи о поражавајућој окрутности коју је окупатор  спроводио. Тиранија разузданости погодила је породице и  остављала је трајне последице, како по питању вере или невере у човека и поверења у односима два суседна народа. „У Житном Потоку су живу одрали мајку Петра Стаменковића. У селу Гргуру су ставили на ватру казан воде  и у њега стрпали живота Аврама Тодоровића…У селу Свињишту две жене су свезали за колац и живе запалили.  У селу Петровцу Бугари су девојчици Ивана Петровића забијали под нокте запаљено иверје..У Доњој Бејашници Бугари су скинули голу Марику Нешовић, оборили је на земљу, пробили јој кроз уста зашињени колац и тако је приковали за земљу…Трудне жене су ударали бајонетима у стомак да се не роде ти српски кучићи…“[11]  Стицајем околности Срудулица је постала поприште бројних егзсекуција оних који су наводно вођени у Бугарску у интернацију. Костурница о „недостижној интернацији“, откривена након рата сведочи о злочину. „Одмазда Аустро-Бугара-Немаца била је немилосрдна. Сви моји сведоци, како Срби, тако и већина Бугара, у потпуности се слажу са овом оценом. Једногласни су такође у изјавама да су сви устаници који су избели масакре, као и недужни становници побуњених крајева послати у Малу Азију. Села су спаљена а земља је опустела, како кажу сведоци.“ (Рајс, 2014: 352) Не треба изоставити и нерпимерен однос преосталих српских комита према сународницима. Њихов бес услед тешке ситуације у којој су се налазили умео је да се прекомерно излије и на народ који је, у намери да заштити своје укућане, избегавао сарадњу са њима.

Према закључку

Борбенa дејства у Србији 1914-1918. године имала су карактер тоталитарног сукоба. Окупациона политика острашћености је о томе у потпуности сведочила. Упркос постојању Хашке конвенције и обавезујућих међународних прописа о условима вођења рата и поступку са ратним заробљеницима и цивилним становништвом, упркос стандардима међународног  црвеног  крста, становништво Србије је третирано испод сваког нивоа цивилизацијских вредности и хуманости. Патолошка мржња и њено шизофрено испољавање кроз процес бугаризације утицао је на неодржив и безизалани положај становништва и потребу биолошке самоодбране. Топлички устанак је сведочанство о отпору и о општенародној ослободилачкој идеји,  чији је циљ био обнављање самосталне државе. Герилске активности су прерасле у народни оружани покрет и успех је био на помолу. Ипак унутрашње противуречности, међусобно неразумевање вођа устанка, локализовање замаха устаничке активности, недостатак хране и муниције, прегурписавање и јачање непријатеља довели су до слома устанка. Након  тога уследио је режим терорисања цивилног становништва са циљем коначног уништења српског националног корпуса. Бројна  злодела оставила су видног трага али нису угасили „поглед према Солуну“. Одатле  је ускоро стигла и војска Краљевине Србије.  Слобода је стигла, а жртве су се пребројавале. Србија их до данас пребројава, а цена слободе је непроцењива. Ово су тренуци за спокојност славе, а не славољубивост јер је народ бранио свој идентитет и у томе, упркос жртви истрајао. Топлички устанак, био је једини вид оружаног отпора у Европи која је била под окупацијом Централних сила. Он није био последица нереалног поноса и осећаја слободе, већ последица неприхватљиве екстремне и националистичке политике бугарског окупатора према народу који је имао границе свог националног достојанства и по цену неизвесне жртве.

Литература:

  • Арент Х. (1999) Извори тоталитаризма, Феминистичка издавачка кућа, Београд.
  • Влаховић М. (1988) Браћа Влаховићи 1917, Београд.
  • Дерок Ј. (1940) Топлички устанак и оружани отпор у окупираној Србији 1916 – 1918, Београд.
  • Деспотовић Љ. (2015) Геополитика деструкцијењ, Каирос, Сремски Карловци.
  • Дневник Косте Миловановића Пећанца од 1916. до 1918. Године, приредила Младеновић Б. (1998), Историјски институт, Београд.
  • Живојиновић Д. (2011) Надмени савезник и занемарено српство, Британско-српски односи (1875 – 1941.) , Албатрос плус, Београд.
  • Зундхаузен Х. (2007)   Историја Србије од 19. до 21. века, Клио, Београд.
  • Јовановић С. (2009) Културни образац, Стубови културе.
  • Казивања о Топличком устанку, приредила Младеновић Б. (1995), Нови Сад, Издавачка делатност М&Н.
  • Ковић М. (2015) Срби 1903-1914, Историја идеје, Клио, Београд.
  • Костић Р. (1987) Топлички устанак 1917, Ниш.
  • Крумов К. Сапунджиев И. (2017) Бойният път на войводата Тане Николов, Операция за прочистването на района на поморавието от разбойници и четници през 1917 г; Државна Агенција Архиви, Военноистоическа Комисија, Народно читалише „Зора-Кјустендил 2003“; Кјустендил, България.
  • Лапчевић Д. (1923) Окупација, Београд.
  • Марјановић П. (2017) Топлички устанак 1917 године, Прокупље.
  • Меморандум Српске социјалистичке партије о стању у окупираној Србији (1950) Историјски архив КПЈ, III, Београд.
  • Митровић А. (1984) Србија у Првом светском рату, Српска књижевна задруга, Београд.
  • Митровић А. (1987) Устаничке борбе у Србији 1916-1918, Београд.
  • Митровић А. (1993) Топлички устанак – место у српској историји, Београд.
  • Младеновић Б. (1996) Жена у Топличком устанку 1917. године, Београд, Социјална мисао.
  • Младеновић Б. (1997) Нови наративни изовори о Топличком устанку, Историјски часопис 42-43 (1995-1996), стр.311-317.
  • Newman J. P. (2015) Yugoslavia in the Shadow of War, Veterans and the Limits of State Building, 1903– 1945, Cambridge university press.
  • Павловић М. Младеновић Б. (2003),  Коста Миловиновић Пећанац, Београд.
  • Перовић М. (1959) Топлички устанак, Војно дело, Београд.
  • Радојевић М. Димић Љ (2014) Србија у Првом светском рату 1914 -1918, Српска књижевна задруга, Београд.
  • Рајс А. (2014) Чујте Срби ! Чувајте се себе…Пи-Прес, Пирот.
  • Рајс А. (2014) Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта, необјављени текстови на српском језику, Геополитика, Београд.
  • Стојановић К. (2012) Слом и васкрс Србије, Радио телевизија Србије, Београд.
  • Стојанчевић В. (2016) Србија и српски народ у рату и окупацији 1914-1918. године, Гутенбергова галаксија, Обреновац.
  • Seton-Watson R. (1915) War and Democracy, London.
  • Тодорова М. (2006) Имагинарни Балкан, 20. век, Београд.
  • Топлички устанак 1917 (1997) Зборник радова  са научног скупа, Удружење ратних добровољаца и потомака 1912 – 1920, Београд.
  • Топличка споменица (1934), Прокупље.
  • Топлички устанак 1917 (2007) Збирка докумената, приредила Божица Младеновић, Историјски институт, Београд.
  • Хобсбаум Е. (2002) Доба екстрема, Истрорија кратког двадесетог века 1914-1991, Дерета, Београд.

[1] „It would be difficult to find a better definition of nationality than that given by the Serb speaker. A common language, a common culture, and common customs : these are the outward and visible signs which make a people conscious of its common race, which make it, in other words, a nationality.“ Seton-Watson  R. (1915), War and Democracy, London, str. 115.

[2] “Стварност Србије у 1915. години представљала је драму, боље рећи трагедију….“ Стојанчевић В. (2016) Србија и српски народ у рату и окупацији 1914-1918. године, Гутенбергова галаксија, Обреновац, стр. 41.

[3] „През mази година се навьршаат 70 години оm кончинаmа на един оm найоmдадениmе радеmели на Националния идеал за единениеmо на българския народ в една държава – Войводата Тане Николов. Човек на чесmmа! Непримирим към непрадиmе! Защитник на исmинаmа!“ Крумов К, Иван Сапунджиев И. (2017) Бойният път на войводата Тане Николов, Операция  за прочистването на района на поморавието от разбойници и четници през 1917 г; Државна Агенција Архиви, Военноистоическа Комисија, Народно читалише „Зора-Кјустендил 2003“; Кјустендил, Блгарија, стр. 3.

[4] „Због тога су били толико горди, да просто нису могли сами себи да се надиве.“ Дерок Ј. (1940) Топлички устанак и оружани отпор у окупираној Србији 1916 – 1918, стр. 12.

[5]„During the Bulgarian occupation of the south of Serbia in 1915 –1918, Serbians had been subjected to severe cultural and physical oppression: Serbian schools, churches, and cultural institutions were shut down, use of Serbian language was curtailed, Serbian men interned (an anti-guerrilla measure). During the war years, IMRO identified completely with the Bulgarian cause.“ Newman Ј. (2015) Yugoslavia in the Shadow of War, Veterans and the Limits of State Building, 1903– 1945, Cambridge university press, str. 95.

[6] „Вређања, злостављања, силовања, пљачке, интриге и убиства све су се чешће дешавали.“; Дерок Ј. (1940) Топлички устанак и оружани отпор у окупираној Србији 1916 – 1918, стр. 12.

[7] „Тако је, ето пред крај фебруара 1917, на југу Србије ослобођена пространа териотрија чије су границе на северу допирале до самог Крушевца и Александровца, на западу изшле целом дужином старе српско-турске границе, од Копаоника и планине Пилатовице па све до брда Китке и Големог Села обухватале цело ветерничко подручје и планину Кукавицу и спуштале се испод самог Лесковца на Мораву која се са истока граничили том слободном територијом негде скоро у висини Алексинца.“ Перовић М. (1959) Топлички устанак, Војно дело, Београд, стр. 173.

[8] Коста Пећанац је своју одлуку да оде у Куршумлију образложио намером преговора са Арнаутима, односно Албанцима.

[9] Да Војиновић није сматрао поразом Срба чак и уколико би био ликвидиран види се из његовог патриотског одговора бугарском поручникку Генчову који му је понудио „поштену предају“. „Српски народ робовао је 500 година, па је опет слободан постао, па још толико нека робује, ипак не може и не сме изгубити наду да ће ускоро бити слободан и докле год не постанемо слободни, дотле неће нестати људи који ће ићи по народу и опомињати га да је време да се сам ослободи, као што су наши стари радили, па све иако не буде Војиновића биће других.“ Перовић М. (1959) Топлички устанак, Војно дело, Београд , стр. 238.

[10] „Негативне последице четничке акције су тешке: по подацима које су прикупиле среске власти од стране непријатеља побијено је 8767 особа, а попаљено 43484 зграда.“; Јован Дерок, Топлички устанак и оружани отпор у окупираној Србији 1916 – 1918, Београд 1940, стр. 114. „Међународна комисија која је испитивала ове злочине тврди да је само на југу Србије убијено 20000 лица.“; Перовић М. (1959) Топлички устанак, Војно дело, Београд, стр. 318.

[11] Извештај Међународне комисије, цитирано према  Перовић М. (1959) Топлички устанак, Војно дело, Београд, стр. 323,324..

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања