ТАЈНА СРБА, НАРОДА ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

query_builder

 ТАЈНА СРБА, НАРОДА ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Пре неколико дана Нови Сад је понео признање, односно титулу Европске престонице културе за 2021. годину. На поменути начин Нови Сад је постао први српски град који је у историји и званично добио једно престижно статусно обележје „из руку“ европске породице народа, тј. од стране Европске уније. У средствима јавног информисања за наведену титулу којом је Град окићен, често чујемо описе са терминима попут „ласкава“ или, како рекосмо, „престижна“. Тачно је да је иста и ласкава и престижна, али можда би њен адекватнији дескриптивни термин био „изазовна“, из разлога што поменута титула, пре свега захтева велику одговорност свих грађана Новог Сада, а понајвише његових друштвених елита, према свеукупном развоју Града, као и у односу на свакодневни живот новосадских становника. Можемо да кажемо, чак и да је Нови Сад пре саме државе Србије „примљен у Европу“, али одмах долазимо у обавезу да поставимо питање да ли су и Нови Сад и Србија већ одавно „у Европи“ или ће тек сад у исту да „закораче“. Питања се чине једноставним, али заправо су веома комплексна и одговори на иста пружају фундамент платформе за разумевање геостратешког, геополитичког, политичког и културолошког положаја српског народа у историји европске цивилизације, али и у данашњем Свету. Поменуто, централно питање „да ли је Србија у Европи или није?“ у политичком и културолошко-духовном дискурсу своди се на полемичку синтагму „Срби, између Истока и Запада“! Та дилема која је условила вековне полемике из којих су, опет рођени различити страхови, ломови, поделе, па и тешко бреме нестабилности политичког континуа у детерминисању национално-идентитетских интереса или циљева српског народа у прошлости, присутна је и данас и попут какве нерешиве античке загонетке чини да васколики етнички колективитет устукне сваки пут када се његова свест сусретне са тим застрашујућим питањем „Да ли смо ми на Истоку или на Западу?“. Поред осећаја једноставности, на први поглед питање делује и бесловесно, уколико исто посматрамо у културолошко-духовним оквирима поимања стварности. Ваљда је неспорно да српски народ (не рачунајући бројну „прекоокеанску дијаспору“ на америчком или аустралијском континенту) углавном живи на европском копну. Истовремено, у демографско-географском погледу, Срби су један од старих народа Балкана, а у етничком погледу припадамо групи словенских, односно јужнословенских народа. У етнолошко-лингвистичком смислу српски народ се налази у скупини индоевропских народа, а конфесионално-културолошки оквири детерминације национа нам указују на чињеницу да у савременом добу поменути етнос, углавном припада хришћанско-православном и ромејском историјском наслеђу и културном обрасцу. Да ли су све набројане основне социолошке референце довољне да укажу на фактицитет да су Срби заиста стари европски народ? У том питању наука је, дакле експлицитна у свом потврдном одговору. Па ипак, недоумица опстаје. Хајде да размотримо због чега је то тако.
О историјском континуу српског етницитета говори и факт да су Срби, поред Хрвата једини јужнословенски народ који је на Балкану задржао своје старословенско племенско име о чијој етимологији и генези постоји доста спорних или хипотетичких теорија. У средњовековним ромејским рукописима Срби се помињу као Σέρβιοι, Σέρβλοι, а у старим српским списима као srъbiъ, srъblъ. Облик sъrbъ се доводи у везу са руским термином „пасерб“ (посинак) или у украјинском језику прісербіті (придружити се, прикључити се), затим са староиндијским sarbh „тући, сећи, убити“, латинским sero, „састављати“ и грчким ειρω „низати“, итд. Дакле, у самом називу народа препознајемо јасан индоевропски корен и европско порекло етницитета. Срби, као словенски народ, сачували су кроз свој језик, обредну праксу, веровања и фолклор многе представе о свету из старе постојбине. Ширина тих представа, њихова функција и значење могу се утврђивати одговарајућим поређењима са културним наслеђем других словенских народа. У исто време, Срби су балкански народ, који вековима живи заједно или у додиру са другим балканским, несловенским народима. Из тог заједништва или контаката створен је један препознатљив балкански модел света, који је, нажалост, под утицајем политичких прилика у претходна два века, а посебно у последњим деценијама и у складу са сензационалистички инструисаним пословним политикама најутицајнијих светских медија, добио чак и пежоративну конотацију у западноевропском и атлантско-аустралијском културолошком кругу земаља и народа. У средњем веку, са богатим етнолошким прасловенским наслеђем, српски етнос се развија у ромејском, од XI столећа и Велике шизме, претежно источно-православном културолошком обрасцу. Посебан печат карактеру поменутог наслеђа оставила је делатност Светог Саве, претече и заточника слободарске визије српског национа, како у политичком, тако и духовном контексту развоја етничког колективитета. Међутим, српске средњовековне државе, њихове политичке елите, династије и широки слојеви друштва, већ од раног средњег века развијају посебне интеракцијске релације са западнохришћанским, римско-католичким политичким заједницама и спецификумима тог културолошко-духовног обрасца које су исте баштиниле, како рекосмо, посебно од Велике шизме 1054. године. Не заборавимо да је и први краљ из најчувеније и државотворне српске династије Немањића своју краљевску круну првобитно добио од римског папе Хонорија III 1217. године и да је истовремено био ожењен западноевропском, млетачком племкињом Аном, ћерком дужда Енрика Дандола. Није само Стефан Првовенчани био супруг западних, католичких принцеза и краљица. Све до Стефана Дечанског, тј. до прве половине XIV века, српски монарси из династије Немањић, готово непрекидно женили су се са припадницама западноевропских, римокатоличких династија или велмошких породица. У борби за државну самосталност и у политичким питањима, Србија се углавном ослањала на западноевропске силе или суседе, попут Угарске или латинских држава на Балкану после Четвртог крсташког рата 1204. године, а на штету државних, политичких и посебно територијалних интереса древног Ромејског царства, под чијим културолошким и духовним оквирима и са његовим немерљивим историјским наслеђем је српска држава и настала, па и даље се развијала.
На тај начин настало је историјско стање са тенденцијом даљег повесног развитка у смислу постојања српског етничког колективита у оквирима хришћанско-православног конфесионално-духовног и културолошког обрасца, наравно са особеностима сопствене етнолошке традиције и државне и црквене самосталности, са једне стране и снажних привредних, политичких, а путем њих и културних веза Србије и српства са западноевропским државама и духовно-културолошким наслеђем истих, са друге стране. Све до пропасти средњовековне државности ова два обрасца у развоју српског етноса, међусобно су се релативно хармонично допуњавала. На пример, у политичком погледу Србија се често ослањала на подршку Угарске, Свете столице, латинских држава на Балкану, а истовремено је приљежно бранила православно-ромејски карактер своје државне самосталности. У духовном погледу, конкретно у уметности и култури, опет у православно-ромејском окружју и на датој платформи, очувано је источно, хеленско-ромејско наслеђе и образац, а исти су приметни и у архитектури, књижевности, музици, фрескосликарству, итд. Међутим, у поменутим оквирима профила српског етничког колективитета, незаобилазан сегмент чини и баштина западноевропске римско-католичке културе и то у свим сферама духовности које смо набројали. Архитектонски уметнички израз Манастира Манасије, на пример, задужбине деспота Стефана Лазаревића или Високих Дечана, задужбине Стефана Уроша III, по којој је владар и добио име Дечански, представљају еклатантне примере ренесансе и ране ренесансе са примесама романичких уметничких стилова, који су смерно уграђени у архитектонско-уметничка решења тзв. византијске и моравске градитељске школе, изразито православног ромејско-српског културолошког обрасца. Све су то утицаји западне културе и духовности, због чега је Свети Сава и изрекао чувену мисао о „… Србији, која је Исток Западу и Запад Истоку…“. Да ли је ова фундаментална мисао о дуалитету материјалне и духовне културе, као и политичког профила Србије и српског народа у целини, предност или слабост истих, остаје нам да закључимо! Међутим, закључак о европском карактеру српског духовног, културног и политичког бића, макар у историјском развоју, апсолутно је неспоран. Пред налетом Османлија ускоро је прекинут и државноправни развитак Србије, а духовно-културолошки развој српског етноса доспео је у стање перманентне стагнације све до XVIIII века. У поменутом столећу долази до буђења српске националне свести, поново засноване на историјском, источно-православном, ромејском културном наслеђу, али у оквирима и под утицајем модерних западно-просветитељских, барокних, класицистичких, а потом и романтичарских тенденција у духовном, привредном и политичком развитку европске цивилизације и то на просторима који су тада улазили у састав туђинске Хабзбуршке монархије, одакле су делатностима торжественика и угледног серкла привредне и интелектуалне елите српства, наведени егзистенцијални обрасци просто пресађени у модерну грађанску и тек ослобођену Србију XIX века.
Велике силе одувек су имале важну улогу у развоју малопре поменутих духовно-политичких сегмената српског етноса. Сукоб интереса западних сила са тежњама Источног васељенског царства, ромејског, преламао се управо на простору на коме је живео и живи српски народ. Тај сукоб, настао још у античком и поготово постантичком периоду, кроз различите фазе, трајао је све до пропасти Ромејског царства, али не од стране римокатоличког Запада (који је својим политичким акцијама макар допринео трагичном крају Ромеје), већ пред налетом освајачког замаха источњачких османлијских Турака или конкретно падом Цариграда, тог Другог Рима 1453. године. Након пропасти православне Ромеје, „пламен источне, а васељенске духовности и културе“ преузело је велико Руско царство, чија се престоница и данас гордо и заслужено поноси титулом Трећег Рима. Тај примат и наслеђе, условно речено, источноевропског, блискоисточног, балканског ромејско-православног, а од пада Цариграда, заправо руског утицаја на геополитичка и културолошка кретања у светским цивилизацијама, одувек је представљао камен спотицања у тежњама Запада према реализацији сличних геостратешких интереса. Нестанком Ромеје и успоном Русије, принципијелни анимозитет западне културе и политичке моћи према „источним православним духовним вредностима“ и политичким аспирацијама, током наредних векова само је пролазио кроз различите облике, али у интензитету активности, ретко је слабио. Бреме османске окупације над српским народом и столећа притисака монголско-татарске освајачке политике у Русији, привредни и политички потенцијал ових земаља и народа у знатној мери је довео у стање стагнације и назадовања, док су у исто време западноевропска друштва, експанзијом у техничко-технолошким иновацијама, индустријским револуцијама и посебно географским открићима, као и колонизацијом најширих пространстава неколико ваневропских континената, социјално-економски мозаик, политичку и војну премоћ својих популација и држава, унапредили до неслућених висина. Међутим, страх од Истока и тежња да овладају природним, привредним и геостратешким ресурсима који су се од XV века налазили под управом Османлија, определили су западноевропска друштва да у борби за тим вредним пленом, у потпуности потисну и маргинализују интересе Русије, а посебно појединачне интересе, махом православних балканских народа, осим када би исти били компатибилни са привредним, политичким и територијалним аспирацијама западних сила. Заправо, у тој констелацији снага балкански народи и њихови интереси били су углавном злоупотребљавани. У борби за преузимањем поседа онемоћалог и дефанзивног Османлијског царства у Југоисточној Европи, односно на Балкану током XVIII и XIX века и позиционирања поменутог простора у сферу територијалних домена западних сила, исте су се суочиле са својеврсним отпором православно-ромејског духовног и историјског наслеђа народа који је ту живео хиљадама година. У првом реду, манифестација тог отпора је можда била највидљивија у одбрани интереса српског националног ризорђемента, помогнутог од стране руске империјалне политике отелотворене у њиховим тежњама према изласку државе Романових на „топла мора“, тј. у басен Средоземља.
Из поменутог угла потребно је да посматрамо и велику помоћ коју су руски политички, интелектуални и академски кругови, као и Руска Православна Црква пружали српском грађанству у Хабзбуршкој монархији током XVIII века. У датом периоду је под утицајем санктпетербуршке, московске и кијевске интелигенције дошло до изразитог уплива руске културе, науке и књижевности у просветитељским круговима српске друштвене елите у Аустрији, а поменуте интерактивне везе у знатној мери су помогле српском етносу да очува своје православно-конфесионалне и источно-ромејске културолошке основе свог идентитета у једној изразито прозелитски расположеној католичкој монархији, каква је била хабзбуршка империја. Српски национални идентитет управо се и развијао на основама синкретизма историјских наслеђа ромејско-српске и српско-словенске, источно-православне, али у свим сегментима детерминисања – европске цивилизације, затим културолошке просветитељско-романтичарске и политичке грађанско-револуционарне баштине западноевропских друштава и утицаја руске духовно-верске, политичко-протекционе и књижевно-лингвистичке мисије на северним и средишњим деловима Југоистока Европа. Дакле, српски национални идентитет изграђен је на спецфикумима синкретизма различитих културних наслеђа и, свакако у генеричком погледу исти је имао тријалистички карактер. Српски народ и Србија од њене обнове 1804. године, па све до стварања Југославије на рушевинама Првог светског рата, имали су готово неподељену подршку Русије у изградњи њихове суверене и самосталне државе и модерног грађанског устројства друштва у истој. Без обзира на званичне политике појединих српских влада, нарочито под последњим владарима из династије Обреновић и Србија је неговала посебне, блиске и свестране односе са Русијом, чији је утицај на ондашње, пре свих политичке прилике у младој и малој балканској држави био свеприсутан осим у једном кратком периоду после Кримског рата у другој половини претпрошлог столећа. Управо тада, у западној публицистичкој, па и политикантско-научној литератури Србима је и наденут неформални, непримерени надимак „мали Руси“. На политике западних друштава није много утицала чињеница да је Србија своју државу градила по угледу на европске земље и грађанска друштва Запада, а не по угледу на руско. У западним политичким визурама, на Балкану, дакле на територијалној сфери њихових интересних аспирација, стварана је једна проруска регионална сила, попут Пијемонта у Италији, која би према тим фобијама могла, и која је на крају то, макар и привремено и делимично урадила, потиснути њихове геостратешке, привредне и друге интересе у уређењу балканских земаља, зарад стварања мапе слободних и самосвојних народа југоисточне Европе, а европских националних држава, које би, узгред можда биле и у једном блиском, стратешко-партнерском односу са Русијом.
Тежња за потискивањем Русије из геостратешких комбинаторика у југоисточном делу Европе, као и намера за утемељењем једног историјског оправдања, додуше лицемерног, за интересе у односу на територијалне аспирације западних сила према Балкану, европска католичко-протестантска друштва Аустрије, Велике Британије и Француске посегнула су за приземним методама својеврсног „специјалног или духовно-пропагандног рата“ против православно-ромејског наслеђа Југоисточне Европе, али и православља у целини. Наиме, елитни кругови, посебно политички, западних друштава, поменуте чиниоце историјске културолошке баштине хришћанске Европе, једноставно су огласиле за неевропске, па и антихришћанске. Отуда потиче крилатица да се Европа на Истоку простире само до граница Русије, а на Југоистоку до речних басена Саве и Дунава. У наведеним визурама, једино је простор Грчке представљао извесни спецификум, јер су западна друштва њену културу и етнички колективитет, због титанског античког наслеђа на развој великог дела светских цивилизација, посебно од епохе хуманизма и ренесансе, ипак признавали за део фундаменталног сегмента европске баштине. Без обзира на друштвено-политичке системе који су на Балкану или у Русији владали у протеклим вековима, нарочито после колапса османско-монголских освајачких тежњи, у колективну свест најширих социјалних слојева западних друштава усађивано је мишљење да ови простори и њихови културолошки обрасци имају фундаментално непријатељски, „неевропски карактер“, а до пре коју деценију и антихришћански. Није случајно и само наслеђе велике ромејске цивилизације и државе која је исто продуковала преко хиљаду година, просто преименовано у византијско, док је само Источно Римско царство прозвано профаним и искомпромитованим називом Византија. Са једне стране, циљ тог покрштавања Ромеје, управо се и састојао у намери Запада да се ромејском културолошком наслеђу одузме „право на Европу“, односно право на баштину достигнућа римскогрчке античке цивилизације, као и право на универзално Царство у Свету. Сва поменута права, друштва западних култура одлучила су да резервишу и приграбе за своја историјска, духовна и материјална наслеђа. Идентична судбина намењена је свим наследницима духовно-православног и ромејско-историјског културолошког наслеђа. Злоупотребом преимућства својих напредних војних и привредних технологија и политичке надмоћи, свим народима Балкана, али и Русије, остављен је застрашујући избор: добровољно, покајничко одрицање од свог историјског идентитета и наслеђа или насилна изградња нове, глобалистичке свести о заосталости и излишности постојања националних друштава и суверених држава у Југоисточној Европи. Жеља и истинска потреба балканских народа, па и српског, да своје земље изграде по узору на западноевропске моделе, али да истовремено, слично поменутим матричним друштвима, у истим очувају сопствене идентитетске основе егзистенције, онемогућена је једном парадоксалном и гротескном формулом, према којој поједине државе и народи на Балкану морају претходно да буду „припремљени“ како би потом усвојили принципе и стандарде живота напредне и модерне светске цивилизације. Уистину, то заправо значи да су овдашња друштва у обавези да из свог идентитетског наслеђа искључе све трагове ромејско-православних и руско-словенских културолошких, а поготово политичких утицаја (код неких народа попут српског, поменута обавеза одрицања од идентитетског наслеђа односи се чак и на национални језик).
Парадигма ових тврдњи нигде боље није уочљива, него у повесници и судбини југословенске државе и српског народа у њој. Заједница јужнословенских народа, држава генерисана из сегмената различитих културних наслеђа и Истока и Запада, у западним политичким и културолошким круговима толерисана је само у периодима када је иста представљала одступну границу зони руских, касније совјетских политичких и геостратешких интереса. На Југоистоку Европе, у геополитичком погледу, Југославији је „додељена“ улога некадашње Аустроугарске. Уствари, Југославија је требала да замени тог „горостаса“ великог „санитарног средњоевропског и балканског кордона“ наспрам утицаја Русије. Устројство, управо такве Југославије, прижељкивао је и Винстон Черчил, који је приликом рада на њеној обнови после 1945. године сигурно на уму имао и речи изговорене у његовој књизи „Други светски рат“ о карактеру Аустроугарске, земље, коју је према њему „… сигурно требало измислити, да којим случајем није постојала…“. У поменутом контексту морамо посматрати и југословенску политику у Покрету несврстаних. Заправо, политичка синкреција културолошких наслеђа Истока и Запада отелотворена у југословенској држави била је прихватљива само у историјским епохама мултиполарне или биполарне доминације великих сила у Свету. Када би наведена констелација најдоминантнијих држава на планети била нарушена или нестајала, онда би и потреба за таквом државом на Балкану престајала. У сузбијању потенцијалних интересних аспирација Русије на Балкану, западним политичким центрима моћи нису претарано сметали ни монструозни погроми над српским народом, овековеченим у геноциду на подручју злогласне Независне Државе Хрватске средином XX века, у току Другог светског рата, нити етноцид у Ратовима за југословенско наслеђе на крају претходног столећа. У сличним злочиначким акцијама, ти западни центри политичке моћи понекад су и активно учествовали, док би чешће преко истих прећутно прелазили. Експонирајући појединачне интересе политичких елита хрватског, бошњачког и албанског народа на Балкану у опште неоколонијалне аспирације Запада за потпуним маргинализовањем руских националних и геостратешких тежњи, тамошње западне заједнице поставиле су се у положај „квазичувара“ наводно европских и свакако модерних схватања о природи и потребама човека у савременом друштву нове цивилизације, па самим тим и у међусобно супростављеним политикама разједињених национа на Југоистоку Европе. Када је „руска доминација“ на Балкану и у другим деловима Европе посустала, сломом биполарног политичког мозаика Света на крају XX века, односно на почетку епохе „глобализма“, одмах су се „повампириле“ и старе аспирације западних сила у Југоисточној Европи, али и у другим деловима планете. У циљу свеобухватније контроле друштава, једна за другом, разбијене су мултинационалне државне творевине, а балкански народи који би прихватили поменути глобалистички концепт сопственог опстанка, увођени су у ред западних партнерских земаља и нација, све док су интересима истих и служили. На тај начин, Бугарска и Руманија су постале чланице Европске уније и пре Србије и земаља насталих на рушевинама бивше Југославије, па и пре испуњења било којих разумних адаптивних предуслова за чланство у тој наднационалној европској институцији. Злурадим мислиоцима се чини да се једини предуслов у наведеним политичким акцијама састојао у географској близини које те земље имају у односу на међународне границе Руске федерације. Дакле, и Румунија и Бугарска, па и Хрватска пре Србије су примљене у Европу, исте су и пре Србије постале Запад. А Србија? Где се она данас налази? Да ли је Србија и даље „Исток Западу и Запад Истоку“? Пре свих, одговоре на постављена питања морали би да пруже управо Срби и Србија. Међутим, поменути одговори зависе и од услова које обе стране Света пружају у погледу остварења егзистенцијалних интереса српског етничког колективитета. За сада, ти услови су у приличној мери нејасни!

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language