СУТОН ЛИБЕРАЛИЗМА И ЊЕГОВА РЕФЛЕКСИЈА НА КУЛТУРНИ ЖИВОТ НОВОГ САДА

query_builder

СУТОН ЛИБЕРАЛИЗМА И ЊЕГОВА РЕФЛЕКСИЈА НА КУЛТУРНИ ЖИВОТ НОВОГ САДА

„Хоћу да останем при чињеници. Одавно сам одлучио да не разумем. Кад хоћу ма шта да разумем, јa одмах изневерим чињеницу, а ја сам одлучио да останем при чињеници.

Ф. М. Достојевски

Аутор: Љиљана Драгосављевић Савин

Срби у Угарској су одувек себе сматрали за посебан народ у политичком и етничком смислу, коме припада посебан политички положај у држави. Свест о томе они су најбоље манифестовали у сталној тежњи за посебном територијом. Због својих, пре свега, војничких заслуга које је чинили држави Аустрији и владајућој династији Хабзбург, Срби су добили привилегован положај у држави. На сабору у Темишвару, 1790. године, тражили су посебну територију као административну целину и овај захтев поновили на мајској скупштини у Карловцима, 1848. године. Војводство Србију и Тамишки Банат, што су Срби добили царским патентом од 1. децембра  1848.  године,  није  ни  изблиза  било  оно  за  што  су  се  борили.  Такву Војводину Беч је жртвовао Мађарима већ 1860. године. До Благовештанског сабора 1861. године имали су Срби у Војводини несумљиво знатне политичке и војничке важности. После тог политичког сабора престали су важити као фактор и на њихову штету све се више развијала превласт и надмоћност Мађара .

Српска црквено-просветна аутономија обухватала је све Србе од „Зрмање до Оршаве“ (дакле и Србе у Хрватској, којих је чак било више од Срба у Угарској) , али у српској аутономној политици до 1892. године, и неко време касније, водећу улогу су играли Срби из Војводине. Српски народ у карловачкој митрополији у оквиру своје аутономије имао је прилику да унапређује своје школе и цркву и да се користи приходима народно-црквених добара. Уживање аутономије Србима су увек ограничавали управо они који су им ту аутомију дали . Унутар самог српског народа  владало је оштро трвење између високе црквене јерархије и световних представника народа. У српском политичком животу после Милетића, либерална и радикална странка побијале су високом клеру право на јачи утицај у аутономији изван чисто верских ствари и оспоравале епископату исправност оног становишта по коме је напредак српског народа у Аустроугарској држави био могућ једину уз ослонац на владину странку. Оваква политичка ситуација међу Србима у Угарској, неповољно се одразила на све остале аспекте живота. Власти су константно смањивале, ограничавале и на сваки начин ометале Србе у уживању аутономије . „Нормалан живот једног града је у развитку и умножавању његових културних установа“ – констатује Димитрије Кириловић, па наставља даље – „одузимање од једног  града установа које у њој већ постоје исто је што и деградирање“.    Срби сами су били више заслепљени међусобним политичким борбама, место да су више прионули на рад око свог културноекономског подизања. Јаков Игњатовић је још 1886. године у низу чланака објављених у Нашем добу, под насловом „Јади српски“, прорицао пропаст аутономије, ако остане по старом, и није се преварио. Полит је  1892. године назвао овакав рад за аутономију сизифовим послом, али је узрок томе тражио на оној страни“ која је била изван српског домашаја“. Било је очигледно даје српски народ Војводини губио оријентацију у све тежим националним, културним и економским приликама.

Срби  су много  изгубили  ХП  законским  чланком  из  1867. године,  који  се односи  на  поравнање  Мађара  са Аустријом  и остварење  дуалистичке  монархије. Остварена је  подела интересних сфера. Мађари су сматрали да постоји само једна јединствена држава,  Угарска,   са  једним политичким и  недељивим   мађарским народом.  Срби  и  друге  народности  Угарске  никако  нису  могле  да  прихвате  ово становиште,  јер  је  оно  водило  насилној  асимилацији.  Закон  о  „равноправности“ народности  или  44-ти  законски  чланак  од  1868. године,  обезбедио је  Мађарима превласт у држави. Судбина српског народа у Угарској сада  је зависила од мађарске воље. Политика која је  инаугурисана  овим законом добиће своју пуну примену  у просветном  систему.  Како  су  Мађари  били  свесни  свог  мањинског  положаја у  држави, они су сада ту власт почели да примањују у сврху насилне асимилације, да би тако постепено створили и јединствен  народ у етничком погледу, пошто су пре тога већ прогласили све остале народе у Угарској за јединствен народ у политичком погледу. Што се више одмицало од 1868. године, остваривање овог плана изводило се све драстичнијим средствима. Број Мађара у Угарској био је знатно мањи од броја народности,  све  до  краја  XIX  века  када  су  се  последице  мађаризације  јасно опажале.  Законом  о равноправности  мађарски  језик  проглашен  је  за  званичан, односно  државни,  а  употреба  народносних  језика  је  ограничена.  Два  члана  овог закона, 26 и 27, дозвољавају свима грађанима, без разлике на народност, могућност удруживања у културне и привредне сврхе, и стицање чиновничких звања.

Овим законом дата су Србима и осталим националним мањинама извесна права у погледу употребе језика , стицања звања и њиховог културно-привредног развоја. Мађари ће убрзо почети мењати поједине одредбе овог закона, уколико су могле служити  у корист народностима, и ослањати се искључиво на власт. Када се то почело догађати и када је систем насилног помађаривања захватио и Србе, њима није преостало ништа више него да заштиту свог националног опстанка траже управо у овом закону.

Увидевши да 38 законски чланак од 1868. године, који је ишао на руку општинским школама против вероисповедних, није донео очекиване резултате, Мађари доносе нове школске законе који ће убрзати насилну асимилацију . Оштрији курс према немађарским народима наговештава наредба министра унутрашњих послова од 12. фебруара 1874. године, којом се строго забрањује употреба националних боја, застава, грбова, печата на немађарским језицима или сличне какве значке. Тако су 1879. године донели 18 законски чланак којим је прописан мађарски  језик као наставни предмет у свим народним школама у кој•има се до тада ниј•е учио.

Мађарско наметање заједничког језика у Угарској било је од националног значаја. Изјава скупштинског известиоца, посланика Бароша, је откривала асимилационе намере владе; он је рекао да Мађари морају свој језик  снажити, да би се одупрли претећој навали других народа . Но много отвореније је тежњу за помађаривањем и овим законом признала штампа. Pester Lojd је писао, да Срби и Румуни у Угарској „не би никакве штете претрпели , ако би се из своје ниже културе претопили у виши културни организам; ако би, дакле, своју културу за мађарску променили“ .

Фузија средње левице и Деакових либерала извршена је у Будимпешти 3. марта 1875. године. Калман Тиса је постао министар унутрашњих послова, а потом и министар председник 2. октобра 1875, а од 1887 до 1890. године министар финансија. Петнаест година његовог министровања значе толико година мађаризације . Он је из мађарског парламента избацио немађарске народе. За његово време је санкционисан закон о народним школама који је увео мађарски језик и у народну школу. Он је повредио и Милетићев имунитет. У време Калмана Тисе Нови Сад више није имао већинско српско становништво. На челу Новог Сада већ од 1872. године налази се најлојалнији Павле Мачвански, који слепо извршава сваку наредбу министра унутрашњих послова, иако зато одговара, још увек, српској већини у представништву .

Министар просвете Апоњи озаконио је 27 законски чланак 1907. године. Циљ овог закона је био да се народности помађаре помоћу самих њихових школа. Апоњијев закон о недржавним народним школама у својих 16 тачака говори о принадлежностима општинских и вероисповедних народних учитеља. Српски учитељи који су да тада потпадали под дисциплинарну надлежност својих месних и епархијских школских одбора и под Митрополијски          школски савет, сада су подвргнути дисциплинарној надлежности министра просвете и његових органа. Ево неколико важнијих тачака по српско питање из Апоњијевог закона: Свака школа и сваки учитељ, без обзира на карактер школе и на то да ли ужива државну помоћ или не, дужни су да развијају и учвршћују у дечијој души приврженост мађарској отаџбини и свест о припадаљу мађарском народу.То становиште мора добити израза у целокупној настави … У свакој народној школи у којој је уведен државни језик као једини наставни језик, ово стаље се више не може изменити . У свима основним школама у којима наставни језик није мађарски, у свим разредима мађарски језик се мора предавати, по наставном плану и програму који одреди министар просвете, а по саслушању издржаваоца школа, и то у толикој мери да је свако немађарско дете по свршетку четвртог разреда у стању да своје мисли у речи и писму разумљиво  на мађарском  језику изражава.   

Предвиђене  су  драконске мере против оних народносних  учитеља  код  којих  би  се  њихова  национална  свест  одупрла  том насилном помађаривању . Овим појачаним мерама за учење мађарској језика српска деца не би била у стању да добро науче свој матерњи језик, нити би могла да у пуној мери  учествују  у  стицању  знања,  која  им  је  основна  школа  требала  пружити. Апоњијев  закон  је  уједно  уништио   аутономију  српскога  народа  у  Угарској   у „школским стварима, призната 9-им законским чланком из 1868. и Школском уредбом о српским вероисповедним народним школама из 1872. године. Њиме је поцепано и јединство  српске карловачке  митрополије  зајемчено државним законима. Угарској влади се чинило да помађаривање народности почиње врло касно и зато су донели нови закон по коме је овај процес требао почети још  у забавишту. За време владе грофа Стевана Тисе и министра просвете др Беле Јанковића,  1913. године, донет је 40-ти  законски  чланак,  који  је  наметнуо  мађарски  језик  свим  вероисповедним забавиштима.  По овом закону свако забавиште и свака забавиља (васпитачица)  у Угарској  су били дужни  да у  дечјој  души  пробуде  и развију  свест  о припадању мађарском народу. Уз помоћ мађарске академије наука, влада се постарала да се што већем  броју  националних   имена  да   изразито   мађарско   име,   да  се  помађаре презимена и називи општина.

Као  и  све  народности  у  Угарској ,  ни  Срби  нису  могли  нису  могли  да равнодушно   посматрају   шта  се против  њих  предузима.  Ради  одбране  српских интереса организован је протестни збор у Великом Бечкереку, 31. маја 1907. године, где је свој потпис дало преко ЗО.ООО српских мајки. Због ·забране организовања протестних зборова, Срби, Словаци и Румуни су преко извршног одбора народносног конгреса у Будимпешти, 29. децембра 1897. године, издали протест преко штампе и у њему су навели многе незаконитости и насиља која је мађарска мањина вршила над немађарском већином. Са мађарске стране њих као да није имао ко да чује! Широке народне масе српског живља и осталих народности у Војводини, подлегле су асимилацији која је извршена нешто мало природним пуrем, а највише насилним помађаривањем, помоћу цркве и школе. Мађарска влада је 1912. године суспендовала српску аутономију. Тако је нестало и последњег остатка црквено-просветне аутономије српског народа у Угарској. Тим поводом лист Врач погађач  је писао:“Тиса моли Бога да не снива српску народно-црквену  аутономију“ председнику угарске владе Иштвану Тиси, због обесправљивања Срба. Даље се каже како је аустријска влада певала: „Да  је вишња као трешња, ја би била још бешња…“, што је, уствари, била осуда кампање против Срба, који су „на све стране бацани у апсане“, али се они с тим нису мирили. Зато је  власт туговала за апсолуrистичким режимом бана Рауха:“Али вишња мало киси, слатки Рауху, ди си?!“

Димитрије  Кириловић  у  својој  студији  Асимилациони  успеси  Мађара  у Бачкој, Банату и Срему“ износи податак да су Срби за само две деценије крајем XIX века изгубили преко 80.000 свог градског живља. Ово су тако силни и тако очигледни губици, да ни Мађарско статистичко звање није могло прећи преко њих ћутке, већ је дало овакво тумачење:“Православна вероисповест имала је огромне губитке у целој земљи и њихов број пао  је баш у оним градовима у којима је до тада (1900.) имала још  апсолутну  већину. Особито имају велике губитке да бележе Срби и то баш у оним градовима, где су пре имали већину, као Сомбор, Нови Сад, Вршац, Панчево и Земун.71    Треба  имати  у  виду   и  велико   исељавање  Срба  у  Америку,   помоћу привилегованог  „Кунард“  паробродског   друштва.   Проф.  др  Милан  Јовановић Бату више пуrа је упозоравао на велике губитке српског живља у Војводини. Тако су Срби у Мађарској само у 1903-1904. години изгубили преко 10.000 људи, више него било која друга народност . Од времена Прагматичне санкције (1720-1721) до 1910. године Срби су изгубили најмање преко пола милиона свог живља.

Како је Нови Сад изгледао после Милетића, то је рекао Змај у овим стиховима:

 

Кад се шетам Новим Садом гајим наде не баш мапе,

гледећ како улицама копају канале.

Копајте их, вредни људи, ваљда јоште касно није

нек одјуре испод земље све каљуге и помије.

Копајте их, вредни људи, нек се гњили брлог суши, нек отече до сто врага

све што смрди, све што гуши.

Нека бежи муљ из врта, нек се сплаче љиг са крова,

нек се кида пиштевина са улица, из домова.

Копајте их, вредни људи, те проводе, те канале,

уз дворове уз колибе, уз вајате и уз сале.

Зидајте их, вредни људи, на широко, на високо,

да не запне бљушт на путу, у Дунаво у добоко.

 

Нек нестане ра зна гада из мог милог Новог Сада,

 нека буде свет о, мио, као штоје  негда био.

Стармапи,  10. септембар  1889. године .

Библиографија:

Димитрије Кириловић, Помађариванје народа у бившој Угарској, Нови сад 2006.

Димитрије Кириловић, Српски народни сабори, Списи бечке Државне архиве, књ.2: 1875-1894, Нови Сад 1938.

Васа Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, Нови Сад 1951.

Душан Попов, Српска штампа у Угарској пред Први светски рат, у: Свеска Матице српске, бр.21 (7), Нови Сад 1992, 37-46.

Дневна штампа и периодика:

Стармали, Наше доба, Врач погађач

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language