СРПСКА ЧИТАОНИЦА – ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА У НОВОМ САДУ

query_builder

СРПСКА ЧИТАОНИЦА – ГРАДСКА БИБЛИОТЕКА У НОВОМ САДУ

Аутор: Љиљана Драгосављевић Савин

Прве српске читаонице (читалишта) Јављају се крајем XIX века. Са краћим прекидима  оне ће деловати  и у првим деценијама  ХХ века. Историјски услови којима се оснивају  ове значајне друштвене  институције, одређени се политичким економским  и друштвеним  односима, које је у великој мери карактерисала борба  за очување српког језика и имена. Читаонице, као облик друштвених институција, Срби су преузели од европских народа,  код којих су оне познате  већ половином XVIII века.

У једном релативно кратком периоду отварају се читаонице у Иригу (1841/42), Вршцу (1842), Кикинди (1845), Сомбору (1845) и Новом Саду (1845). Оснивачи читаоница били су добровољна удружења грађана, интелигенција, трговци, занатлије, свештеници, земљорадници, војници, од чијих је добровољних прилога или одређене чланарине финансирана укупна делатност. Тако су ударени темељи овој друштвеној институцији и формирани њени циљеви и задаци у документима званим устав, правила, статут или штатут, уставоположеније или основоположеније. Основу организације читаонице чинило је друштвено равноправно чланство, које изнад себе бира управу од пет, седам и више чланова, од којих се затим именују председник,  потпредседник,  секретар, благајник и библиотекар, односно хранилац или књижничар .

Значајну улогу у одбрани српског националног бића у Аустроугарској монархији имала је Српска читаоница у Новом Саду. Организовање ове читаонице омогућено је добровољним прилозима грађана и угледних људи из свих српских крајева, прикупљених на баловима који за ову сврху и организовани. Ондашња штампа регистровала је два „торжествена бала“. Први је био одржан 31. августа 1844. године, у просторијама Новосадског градског стрелишта. Ова забава је била чисто српска и у њој је велико учешће узела тадашња новосадска српска омладина, сво српско племство Војводине, као и енглески конзул из Београда. Други бал био је приређен 6. септембра 1845. године, у гостионици „Код фазана“ (данашња зграда музичке школе „Исидор Бајић “ у Његошевој бр. 9) у Новом Саду. Бал је  увеличао својим присуством архиепископ Јосиф Рајачић. Прочитана су имена приложника и покровитеља и утврђено да је основан фонд читаонице од 2.000 форинти и 1.000 књига. Оснивачка скупштина Српске читаонице одржана је у недељу 23. септембра 1845. године у згради Грчке школе (данашња зграда у Грчкошколској улици бр. 3).

Тог дана извршено је „свечано заведеније“, али то не означава и почетак читаоничке делатности. На овој оснивачкој скупштини припремљена су правила Друштва и изабрана је управа. За првог председника изабран је адвокат Јован Рајић млађи (за разлику од његовог славног имењака, архимандрита и историчара), за потпредседника Платон Јевремовић (парох Саборне цркве) , а за секретара Радивоје Стратимировић.

Душан  Попов износи  запажање да је још  1790. године  књижара Емануила Јанковића, у кући код „Белог лава“ (на углу Дунавске и данашње Змај Јовине) морала бити и прва читаоница. Друго место где су се књиге читале било је „гимназијално књигохранилиште“, којем је 1819. године темељ ударен доласком Павела Јозефа Шафарика за директора Новосадске гимназије. Још је неразјашњено треће читалиште. Податак да је било читаонице 1838. године потиче од др Илије Огњановића Абуказема . Као уредник Јавора он је изнео  сећања на чувени српски бал, приређен у корист оснивања Српске читаонице 1844. године, и при том навео да му је  поштована  госпођа Ана Добрићка (1829-1912, била је кћи Константина Поповића Комораша, који је с ентузијазмом окупљао дилетанте у тзв, Летеће позоришно друштво и с њима приређивао представње, а она је као девојчица могла присуствовати тим приредбама)   причала  како су око године  1837-1838.

Данашња Градска библиотека која ради на традицијама Српске читаонице, приклонила се 23. септембру 1845. године,  као свом рођендану,  будући да за  њега  име изворне документе. Читаоница кафанског типа постојала је 1842. године у гостионици „Код зеленог венца“ (данашњи трг Светозара Милетића, зграда Војвођанске банке). О њој је говорио дописник листа Пештанско-будимски  скоротеча.  Из Павловићевих Сербскuх народних новина из 1842. године видимо да је тада постојала  „прекрасна библиотека која је, нажалост, била увек затворена“. Библиотека епархије Бачке била  је    у  то  време  једина   велика новосадска  библиотека.  Стара  епархијска библиотека је изгорела у владичанском двору 1849. године, када је бомбардован српски део града. Личне библиотеке старих Новосађана сведоче да су књигама поклањали вредну пажњу. Наследници старих Новосађана  делили су књиге у оставинским расправама, али су књиге и продаване брзо после смрти власника. Личне библиотеке у Новом Саду трајале су колико и живот власника.

Статути Српске читаонице прихваћени су на седници од 5. новембра 1845. године. Преведени су на мађарски језик и заједно са молбеницом поднесени новосадском Магистрату, с тим да буду прослеђени надлежном Намесничком већу у Пешти. Намесничком већу се није журило да одобри статуте. Очигледно је да се Српска читаоница није уклапала у политичко-идеолошки концепт свеколике мађаризације, али, с друге стране, и одбијање је могло да открњи углед правне државе. Одобрење за рад је стигло 1846. године . Јован Рајић , „привремени челник“, је  на  Ђурђевдан  1847. године  на  месечном  заседању Српске читаонице, поднео оставку на положај председника. Стални председник ове установе постао је несумљиви ауторитет међу својим савременицима, Јован Хаџић.

Јован Хаџић био је један  од оснивача Матице српске, цењен књижевник (Милош Светић), познат као законодавац у Србији, а од многих уважаван и због борбе са Вуком Караџићем због језика и правописа. Управа  се бирала  на  три  године, а чинили  су је:  председник, потпредседник, благајник и библиотекар . Годишње су се држале две редовне скупштине . Услед револуционарне 1848-49. године Читаоница је престала са радом . Обновљена је на скупштини 2. маја 1860. године када је донет Устав за Читаоницу србску. „Читаоница Србска у Новом Саду постојавша, обновљава се и установљава ради у многа развијанија духа изображености, човечности и дружствености међу становницима Новосадским и у околини. Ово се намјерава постићи међусобним саобраштајем и читањем добрих књига, новина, часописа и. т. д. које ће Читаоница себи набављати.“

Шест  година  касније  ове  идеје  су  уобличене  у  одлуке  прве  скупштине Уједињене омладине српске, управо у Новом Саду. На чело Читаонице марта 1861. године дошли су представници младе српске интелигенције. За председника је изабран народни трибун Светозар Милетић, а за секретара његов политички истомишљеник, млади песник Јован Јовановић Змај. Долазак ова два великана на чело Српске читаонице отворио је најсветлије странице из њене историје. Од тада ово једино српско културно друштво у Новом Саду, проширује јавно деловање и подстиче оснивање других друштава и установа од националног значаја.

За цело Српство, Новосадска читаоница има лепих  заслуга. Због своје економске снаге и усвојених правила, она је била средиште културног живота и оснивач многих установа , као и уточиште за књижевнике . Читаоница је имала пресудан утицај у оснивању Српског народног позоришта, најстаријег професионалног театра код Срба. Главни агитатор и покретач ове акције био је члан Читаонице и уредника Српског дневника, Јован Ђођевић. Прво српско певачко друштво основано је у крилу Српске читаонице 1867. године . Ово друштво често је именовано   и  као  Читаоничко   певачко  друштво.  Са  Уједињеном   омладином српском Читаоница  је  формирала  Друштво  за  радиност  1867-1869.  године.   У њеним просторијама основано је Новосадско српско коло 17. октобра 1873. године.  У просторијама Читаонице одржавали су се јавни састанци  Срба  занатлија, деоничара прве Бачке трговачке и прометне банке у Новом Саду, скупштине јахачког, веслачког и ватрогасног друштва, недељни састанци Српског девојачког и омладинског кола. Иако је била по имену српска, Читаоница је била отворена за све новосадске грађане, без обзира на веру и нацију.

Стара зграда Читаонице (на левој страни Дунавске улице око 1909. године)

Под утицајем европских градова, Српска читаоница је приређивала балове беседе,  концерте ,  музичке вечери  и сл. У организацији Српске читаонице одржано је прво село 10. јануара 1900. године, у приземној дворани Мајеровог „Гранд хотела“. Како је ова врста догађаја била одлично прихваћена , села су наставила да се приређују и наредних година. На њима су се могле чути корисне поуке и уживати у чисто српској забави. Каснијих година у Новом Саду су се одржавале две врсте села. Једна врста села приређивала се под окриљем Српске читаонице у њеним просторијама. Друга врста села, под називом „Поучне и забавне вечери“, приређиване су од стране групе грађана у великој дворани хотела „Код краљице Елизабете“, за велики број грађана који се некада кретао и до 2.000 људи. На селима су одржавана изузетно корисна предавања. Можемо издвојити предавања о народном здрављу др Милана Јовановића Батута, професора Београдског универзитета . Он је говорио о узроцима лошег здравственог стања код Срба, указао каква треба да буде сеоска кућа, говорио је о лошем неговању деце, о лошој нези и пажњи трудне жене и како да се стане на пут том злу код Срба. Лист Женски свет је објавио „да су Српске девојке у Новом Саду образовале по заштитом Српске читаонице Девојачко и омладинско коло. Недељом после подне од 3-5 сати састаје се та младеж у Српској читаоници и ту се бави предавањем, читањем, декламовање, певањем, свирком и друштвеним играма . Из тог кола образовало се и мешовито певачко друштво које је, под руководством екадемика г. Мише Матића, певало на читаоничкој забави уоци Нове године, а у четвртак 5. фебруара о. г. приредило концерт с игранком у корист сироте школске деце, који је био лепо посећен“.  Лист Браник извештава даје 16. јануара  1911. године одржана главна скупштина Српске читаонице у Новом Саду, којом је председавао Аркадије Варађанин . Из прочитаног председниковог извештаја се види да је Друштво на свим линијама својих  задатака пошло најбоље. Исти лист нас наредне 1912. године обавештава   да  је Читаоница   премештена   у   нови   стан,  у   сиротиште   Марије Трандафил, који је од ове године добио и електрично осветљење.

Новосадска српска читаоница је дала подстрека оснивању читаоница у селима око Новог Сада. Према подацима из Пештбудимских ведомости, читаоница у Кисачу је   основана   15.новембра   1862.  године,   у   сеоској   школи.   Основали   су  је евангелистицки  свештеници  Јурај  Јесенски  и Јан Мичатка.   Срби  из Футога су основали своју читаоницу  31. марта 1866. године, али је она радила са прекидима, због  недостатка  новца. Најстарији подаци  о српској читаоници  у Сремским Карловцима објављени су у Даници 1867. године и Застави , где се обавештавају читаоци да је трудом тамошњег бележника г. Белановића установљена читаоница, „истина број чланова је мален, али је наше надање велико…“ Претпоставља се да је ова читаоница радила са прекидима, јер Застава 1905. године, поново обавештава да је 24.јула основана Српска читаоница „да се недељом и празницима имају ратари где састајати“. Веровало се да  је прва читаоница у Петроварадину основана, по причању најстаријих становника, 1869. године и бившој гостионици „Код беле руже“, у Новом Мајуру. Другачије тврдње износи лист Матица из 1866. године, који каже да је „13 јунија отворена у Новом Мајуру (Рокусталу – подграђу варадинском) настојањем ваљаних родољубаца народна читаоница свечано“. У календару Штросмајер за 1909. годину помиње се постојање две читаонице у Петроварадину – Народне читаонице и Хрватске читаонице. За обе се наводи да су утемељене 1902. године. Лист Браник обавестио је о оснивању Српске читаонице у Каћу, 1907. године.

Након  шест  деценија   од  оснивања Српске читаонице, на редовној скупштини одржаној крајем јануара 1905. године, покренуто је питање:“Могу ли и женскиње бити редовни чланови Читаонице и скупштина је Једногласно изјавила да се и женскиње могу примити за редовне  чланове са свима правима , која и мушки уживају. Ово је прва установа у  нас  Срба  с  ове стране, у којој  су у правима и дужностима изједначени мушки  и  женски  чланови.“

Српска  женска  читаоница  у  Новом  Саду основана  је  на  скупштини  одржаној  3. јануара 1910.  године.   Оваква  установа била је  преко  потребна  да окупља  женски свет  свих  сталежа,  где  ће  заједно  да  се подучавају, помажу  и  забављају. За председницу  је   изабрана  Милица  Томић, рођена Милетић, за потпредседницу Љубица Јерковић, за перовођу Евица Павковић, за благајницу Софија Ђорђевић и за књижничарку Вукосава Алексијевић . Први састанак чланице Женске читаонице имале су 10. јануара 1910. године послеподне у школи код св. Николајевске цркве, а већ половином јануара  приредиле  су поучно­забавно село у великој дворани хотела „Речеи“, са разноврсним програмом. Прави мотив за организовано деловање жена био је предлог Угарског сабора да се настава у српским народним школама помађари . Обишле су све српске куће у вароши, писале на   све  стране   Угарске   где  има  Српкиња   и   против   тог предлога   сакупиле   30.000 потписа  уз  протест због помађаривања  наставе.  Резултат  свога  деловања предале  су саборском  посланику  др Јовану Манојловићу,  који је  о овом  питању  говорио  на Угарском сабору. Две дебеле повезане књиге са женским потписима др Манојловић је ставио на председников сто. Иако својом акцијом нису успеле да помогну српској школи, изазвале су узрујаност и чуђење мађарских посланика, који су се гурали да виде и да завире у те књиге. Изненадило  их је држање и организовање Српкиња. Српска православна  новосадска  црквена општина уступила је  Женској  читаоници највећи разред  основне школе у Николајевској  порти,  а касније и дворану са  150 седишта, у којој  су се одржавале скупштине  црквене  општине. У српску Женску читаоницу, фебруара месеца ]910. године, уписано је 96 жена и девојака, а новембра месеца исте године број чланица се попео на око  170. Правила Женске читаонице потврђена су почетком новембра 1910. године. Чланице су предложиле име „Српска женска   читаоница  у Новом   Саду“.  Међутим,   став  Министарства   унутрашњих послова био је да се читоница не може назвати српска. На другој главној скупштини одређен је назив „Женска читаоница Посестрима у Новом Саду“. Прве године рада Читаоница  је  прикупила,  углавном  дарежљивошћу   појединаца,  око  300  књига. Обавештења да је  Српска новосадска  читаоница  основала  у својим  просторијама одељење за жене, објавили  су српски листови Браник , Застава , Српство, Женски свет,  Трговачке новине.  За женске  чланице одређена је  посебна  дворана, која је измолована  и  снабдевена  новим  намештајем . Женским  чланицама су стајале на располагању  све новине, књижевни листови и библиотека. На недељним подневним састанцима обично су се читале приповетке и разговарало се о практичним стварима  (васпитању деце, болестима, решавању питања посмртнине , друштвеним покретима …). Чланице Женске читаонице посећивале су народна села. Било је у години 7-8 забавно-поучних села. Сваке године по једно село припремале су, и целокупан програм испуњавале, чланице Женске читаонице и женски хор Ратарског певачког друштва. Новосађани су овакво село звали „женско село“. Зими се скупљало и до 80 чланица, а лети око 40, због ратарских послова. Већ почетком 1910. године Женска читаоница је разматрала питање оснивања школе за неписмене жене, а марта 1911. године говори о скором отварању школе за читаоничке чланице које не знају да читају и пишу. Добротворно друштво женске читаонице „Посестриме“ основано је крајем фебруара 1911. године, с циљем да својим чланицама помогне у болести и, по могућности, издаје скромне посмртнине. Нешто касније основан је огранак друштва за помоћ породиљама . На други дан Ускрса 1911. године Женска читаоница „Посестрима“ приредила је забаву у великој сали хотела „Речеи“, са позоришном представом и игранком . Забаву је отворио гајдаш српским колом и она је трајала до после поноћи . Кнегиња Мешчерски, списатељица, која је живела у Француској и писала под именом Пола Дориан, дознала је из часописа Жена за српску новосадску читаоницу „Посестрима“, чија јој се организација веома допала. Послала је на поклон овој српској читаоници све књиге које је написала и пропратила тај дар са неколико топлих речи. За време српско-турског и, касније, српско­ бугарског рата, Друштво је прикупљало помоћ у оделу, новцу и понудама за рањенике и сваке недеље носило прикупљене ствари у Београд.

Српска читаоница, претеча данашње Градске библиотеке, била је још један бастион националне културе Срба овог града. У оквиру свог јавног деловања она је подстицала оснивање других установа од националног значаја. Најзначајнија од њих је Српско народно позориште. Под њеним окриљем створено је прво српско певачко друштво, познатије као Читаоничко певачко друштво и организовани су многобројни балови, концерти, предавања…

ЛИТЕРАТУРА:

Петар Јовановић, Милан Вранић, Душан Попов, Знаменити књижничари и издавачи Новог Сада, Нови Сад 1993.

Српска читаоница – Градска библиотека у Новом Саду; Споменица (1845-1995), Нови Сад 1996.

Устав за читаоницу српску у Новом Саду, фототипско издање, Нови Сад 1993.

Биљана Шимуновић Бешлин, Српска читаоница – Градска библиотека у Новом Саду, Зборник Матице српске за историју, бр. 55, Нови Сад 1997.

Застава, Браник, Женски свет, Јавор, Народно коло

 

 

 

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language