СРЕТЕЊЕ, ТЕМЕЉ МОДЕРНЕ СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ

query_builder

СРЕТЕЊЕ, ТЕМЕЉ МОДЕРНЕ СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ

 

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Да ли је Сретење изабрало Србију и Србе или су Срби изабрали Сретење?! „У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2)… Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“. Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога…“. Човек се сусрео са Господом и са собом у Господу и пронашао Господа у себи, управо на овај дан. Међутим, постављамо питање да ли је тај чин сусрета настао као израз воље Човека или Господа. Уколико су и Господ и Човек изрази Божијег провиђења, онда је воља суд благослова, а не избора. Да ли је била воља убогих српских старешина и у беди и ропству окрепљеног народа, хладног зимског Сретења, лета Господњег 1804. да уставши на зулум, огњем и мачем поново праве, давно прегажено Отачество? Не, није, већ се Божији благослов излио на мудре мисли и просвећење пречанских Срба који су ту исту благодет деценијама градили у душама своје сапатничке браће и сестара јужно од Саве и Дунава, како би и они своју нејач и сиротињу коначно одмакли од амбиса агарјанске воље која се намерила да их све заједно гурне у тмине адског понора, а буна против Дахија, која је Србима и створила државу, био је само поклич против антихристове воље. Господ није изабрао Храм, нити је Храм изабрао Њега, јер је Храм Божија Кућа која је Дугоочекиваног препознала. Тако је и Србија Србе препознала на Сретење, тако су и Срби препознали себе на Сретење, тако је Сретење препознало и Србе. Тако се Срби увек и препознају на Сретење, и те 1804. и 1835. и 1909. и 2006. године.

Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана, када су грађани Цариграда молитвама и религијским обредима зауставили епидемију куге која је тих дана и месеци харала околином царске престонице, као и у самом Константиновом граду. Дакле, још у античким временима, Сретење је постао симбол отпора и Победе руке Господње над пошастима и смрти, као што је то, нешто касније, постао и у Србији. У средњовековној српској држави, као и на дворовима најутицајних династија и великашких породица из поменутог периода, Сретење је био важан празник. Историја међународне политике, али и сви народи света, такође празнују Сретење, због једног повесног догађаја, који се одиграо готово пре стотину година. Наравно, не из идентичних побуда, као и српски народ, али ипак проналазимо одређену сличност у разлозима обележавања 15. фебруара, као значајног датума у повесницама српског етноса и међународних односа. Наиме, Међународни суд правде почео је са радом, управо на Сретење 1922. године, а делатност ове светске институције обновљена је, опет на Сретење 1946. године. А шта је Христов први улазак у Храм био друго, до победа над неправдом, чак и пре него што се неправда догодила, чак и пре него што је Ирод, у злочиначком страху од Цара Над Царевима, посекао хиљаде прворођених. Шта је Збор у Марићевића јарузи 1804. године, био него Правда или макар вапај за Правдом?! Шта би друго био Први српски устанак, него Правда, и то правда по којој и Срби имају право на живот, правда у којој српски етницититет има право на Слободу, правда у којој Срби имају право на државу?! Сретење је показатељ да су Срби рођени са Правдом и без Правде не могу ни опстати, а на Правду и Закон су се заветовали управо на Сретење.

Прошлост српског народа је обележена важним догађајима који се везују за поједине датуме од којих су у свести нашег националног колективитета најдубље урезани 28. јун, Видовдан и 15. фебруар, односно Сретење Господње. Оба датума су обележена преломним моментима из наше историје и међусобно су судбински повезана. На Видовдан 28. јуна 1389. године османска најезда ће бити само привремено успорена, али судбина није могла бити избегнута, српска средњевековна држава ће и формално 1459. године падом Смедерева доћи под власт султана из ове велике династије. Тај датум који симболише српско херојство због жртве Светог Кнеза Лазара, Милоша Обилића и других знаних и незнаних јунака који су својом крвљу бранили нашу слободу представља камен темељац српског националног бића, али он уједно симболише и почетак српске голготе, вишевековног страдања које је у нашој националној свести остало упамћено као период османског ропства. Упркос том дуготрајном раздобљу „мрака“, које је  донео престанак постојања српске средњевековне државе, наш народ ће успети да очува свој идентитет и сећање на славну прошлост. Управо ће народно предање о косовским јунацима, које је преношено усменом традицијом „колена на колено“ и Српска Православна Црква својим деловањем представљати „чуваре пламена“ националне свести о сурово угашеној српској државности са залогом свести о обнови исте. Захваљујући томе, више од четири стотине година после страдања на Косову, 15. фебруара 1804. године на Сретење Господње, мач Светог кнеза Лазара поново ће симболично бити подигнут у рукама, ослободиоца и осветника, обновитеља и утемељивача модерне српске државе Ђорђа Петровића Карађорђа.

На овај начин, почетком XIX века, Европа и свет ће постати сведоци тога да се један мали народ готово ниоткуда појавио на политичкој позорници и кроз националну револуцију започиње процес стварања своје модерне државе. Иначе, тај XIX век и јесте био једна преломна епоха у целокупној историји човечанства. Према речима академика Чедомира Попова, револуције су појава по којој је он често детерминисан и препознат у научној, стручној и популарној литератури, али и масовним медијима због чега га можемо звати и „веком револуција“. На темељима идеја великих философа просветитеља Волтера, Русоа и Монтескијеа понекад еволутивним, али много чешће револуционарним путем урушава се један поредак на коме су вековима уназад функционисале европске државе и друштва, а то је феудални поредак који је у генеричком погледу почивао на принципу originis када је у питању детерминисање односа различитих социјалних скупина одређеног друштва. Дакле, поменути поредак се урушава, а наспрам њега се уздиже један други принцип, принцип  у ком је у центру интересовања сам појединац који тежи својој личној, економској и политичкој афирмацији. Тај нови поредак произилази из просветитељства и Француске револуције чије идеје ће се проширити широм Старог континента, а овековечен је у три речи које представљају њен симбол, а то су слобода, братство и једнакост.

У тим турбулентним међународним односим 1804. године почела је Српска револуција и то на верски празник Сретење Господње, 15. фебруара, што има једну посебну симболику, јер је, као што смо видели, на тај дан Богородица први пут увела Новорођеног Христа у Храм да га посвети Богу што представља први сусрет Спаситеља са људима. Исто тако, симболично, тим даном почиње упознавање европске и светске јавности са вековном  тежњом српског народа за слободом. Тог дана, као одговор на „Сечу кнезова“ и терор који су јаничари спроводили у Београдском пашалуку, у Марићевића јарузи код Орашца окупиће се виђенији Срби и изабрати за вођу устанка Карађорђа Петровића који ће својом личном храброшћу, праведношћу и способношћу сабрати око себе устаничку војску састављену од сељака и трговаца. У први мах, устанак је имао карактер социјалне револуције, побуне народа против дахија, које су укинуле привилегије које је Србима гарантовала Порта, међутим после првих победа расте свест о потреби обнављања државе по угледу на Србију Немањића. Постепено се ствара слободна територија, а упоредо са тим почиње и формирање институција власти као темеља будуће српске државности. Сазива се скупштина од виђенијих Срба на којој ће се доносити важне одлуке значајне за судбину устанка и народа. Формира се Правитељствујушчи совјет, прва српска влада на челу са протом Матејом Ненадовићем. Ту владу чине попечитељства односно министарства, између осталог за просвету на чијем челу је био велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић. Доситеј је један од најумнијих Срба тог времена, као доносилац модерних Европских идеја просветитељства и рационализма у Србију он подстиче отварање школа и ради на образовању свог народа дубоко убеђен да једино тако може доћи до његове пуне личне и колективне еманципације. Имао је визију модерне, европске Србије и био је веома цењен међу устаницима нарочито од стране самог Карађорђа. Можемо слободно рећи да се модерна Србија у том тренутку рађа кроз симбиозу Карађорђеве одлучности, снаге и војне вештине и Доситејеве просветитељске мудрости. Међутим, сви ови напори српског народа нису одолели вртлогу спољнополитичких односа тог доба. Наполеонов поход на Русију је оставио устанике на милост и немилост Отоманској империји. Без помоћи своје велике православне заштитнице, Русије, 1813. године устаници су доживели слом, а Србија се поново нашла под  отоманском окупацијом.

            Међутим, слом Првог српског устанка није значио и коначан слом Српске револуције. После девет година слободе Срби нису могли да се помире са обнављањем турског јарма. Зато ће уследити и Други српски устанак који ће прерасти у дуготрајну политичку борбу његовог вође Милоша Обреновића са циљем да се оствари коначно ослобођење и формирање независне српске државе. Покретач српске револуције вожд Карађорђе, после слома Првог устанка је напустио је Србију. Међутим, током боравка у Русији припремао је свој повратак и тражио руску подршку за ослобођење Србије. До његовог  повратка у Србију је и дошло 1817. године, али због политичких размимоилажења са новим вођом Милошем Обреновићем доћи ће до чувеног убиства Вожда, као последице завере која је кована против њега и у којој је и сам Милош учествовао. Планови о борби за остварење српских националних циљева политичким средствима које је заговарао Милош Обреновић нису били у складу са намерама о општем устанку свих балканских народа под Карађорђем које су заговарали пре свега грчка национална и тајна организација Хетерија, чији је Карађорђе и био члан. То ће оца модерне српске државе коштати живота, а на имену Милоша Обреновића остаће та тамна мрља човека који је организовао његову ликвидацију. Нажалост све околности трагичне смрти великог Вожда нису у потпуности разјашњене, уствари сви актери или инспиратори овог злочина који је починио џелат Никола Новаковић у Радовањском лугу нису препознати, што доводи до тога да је и данас његова смрт обавијена велом тајне.

За коначни датум завршетка Српске револуције опет се узима тај судбински 15. Фебруар, али овог пута 1835. године, када је Србија добила свој први устав што суштински можемо сматрати коначним уобличавањем српске државности. Наравно то не значи де факто стицање независности од Отоманске империје које ће се формално десити неколико деценија касније, на Берлинском конгресу 1878. године. На Сретење 1835. године српска скупштина је почела заседање на коме ће бити донет Сретењски устав чији је аутор угледни српски државник Димитрије Давидовић. Попут Доситеја Обрадовића који је током Првог српског устанка био лучоноша модерних европских идеја у тадашњој устаничкој Србији, тако је и Димитрије Давидовић, такође Србин из Хазбуршке монархије, био доносилац најмодернијих и најнапреднијих идеја које су биле заступљене у слободарским круговима Европе, а које су биле уграђене у Сретењски устава. Узор су му биле Француске уставне повеље из 1814 и 1830. године као и Белгијски устав из 1835. године. Овим највишим правним актом Србија је тада стала у ред најнапреднијих, уставно уређених земаља тадашњег света у којој су лична и имовинска права загарантована свим њеним грађанима, а власт се делила на судску, извршну и законодавну. Међутим, великим силама пре свега Турској, Русији и Хабзбуршкој монархији није одговарао овакав развој догађаја у малој Србији, јер њихови грађани тада још нису имали та права и слободе које је Сретењски устав омогућавао народу у Србији. Због тога је под притиском фактора интереса великих сила, а после само пар недеља Милош Обреновић укинуо Сретењски устав, тај највиши правни акт младе српске државе у новом веку, а који је представљао врхунски израз слободарских и напредних идеја српског народа и његове друштвене елите.

На крају морамо закључити да Сретење Господње, односно, датум 15. фебруар, представља кључни дан модерне српске историје, јер њиме не само што је почела борба за стицање дуго сањане слободе већ су на тај датум ударени темељи  српске државности. То је датум када је отац модерне Србије вожд Карађорђе, покретач Српске револуције, повео свој народ у борбу за слободу и покренуо точак догађаја који више нико неће успети да заустави и који ће на крају резултирати томе да из пепела „косовског згаришта“ поново васкрсне српска држава. Наравно, велики значај припада и другим великанима српске историје који су дали огроман допринос успешном окончању Српске револуције, а пре свих великом Милошу Обреновићу, Карађорђевом настављачу, који је дугом и мукотрпном политичком борбом пресудно допринео томе како би овај велики национални задатак био успешно окончан.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language