Слово о слободи

query_builder

Слово о слободи

Аутор: Деспот Ковачевић

У основи српске државности и уставотворности је тежња ка слободи. Овај принцип представља најважнији део већине државотворних докумената Србије и српске политичке мисли од настанка модерне државности до данашњег Устава. У овом есеју анализирају се принципи који истичу три важна документа на којима се темељи Србија, а пре свих принцип слободе: „Слово о слободиˮ Божидара Грујовића из 1805. године, Сретењски устав из 1835. године и Устав Републике Србије из 2006. године.

Иако је велика временска дистанца између прва два документа са данашњим Уставом, садржајем се може видети заједничка нит принципа слободе који заузима првенство у односу на све друге принципе. Историјски, државност се темељила на ослобођењу народа и земље, па је уставни поредак проникао из тих тежњи, а устројство система у великој мери засновано на што широј контроли, надзору и подели власти, али и сувернитету народа и државе.

Грујовић у свом „Слову о слободиˮ – о начелима устава устаничке Србије из 1805. године као први принцип наводи да је „закон воља вилајетскаˮ и да је „први господар и судија у вилајету законˮ чиме се власти појединаца и могуће самовоље преносе на власт законом и прописаним принципима. Закон тиме постаје једино мериторно средство, а његова суштина постају праведност и разум.

У духу изградње институција, речено данашњим појмовником, овај искорак представља двоструко достигнуће у слободи појединца и у квалитету владавине. Легалност нужно у својој основи нема легитимност, па је потребно закон извести из „разума и правдеˮ , а то је основна идеја Грујовићевог текста јер „где разума и правде нема, ту нема ни законаˮ.

Уставност и законитост се једначе са слободом и за Грујовића оне представљају једино могуће устројство како би владавина и држава биле ваљане и дуготрајне. Грујовић посебно истиче: „гди је добра конституција, то јест гди је добро установленије закона, и гди је добро уређена власт под законом, ту је и слобода, ту је и вољност, а гди један или више по својој вољи заповедају, закон не слушају, но оно што хоће чине; ту је умрео вилајет, ту нема слободе, нема сигурности, нема добра, већ је онде пустаилук и ајдуклук, само под другим именом.ˮ

Прелазак власти из „рукуˮ људи у „словоˮ закона представља најважнји помак у развоју државе једног народа. Власт тада постаје народна и суверена, а појединци ограничени тим принципима.

Важност текста Божидара Грујовића мора се истаћи и у још два сегмента, где је тадашња зрелост српске политичке мисли показала велики искорак у европским и светским оквирима. Први важан детаљ је однос владар-поданици у којем Грујовић истиче важност владара у одбрани и сигурност три најважнија принципа: а) сигурност живота; б) сигурност имања; в) сигурност части. Овим се релација владар-поданици поставља двострано и у корист општег добра.

Други и најважнији део овог рада је тежња ка слободи и истицање дужности владара да „ослободи неослобођене и сачува слободуˮ, јер „слобода нас људима чиниˮ. У духу времена и устанка, тежњи ка слободи. Ови детаљи су представљали најважнији мотив за даљу надградњу, а као тежња пренели су се мисаоно и на све будуће уставотворце и законодавце. Иако овај текст није изговорен, остао је као добар пример како интелектуална елита мора да одговори на ситуацију која је окружује. Неизговорени текст је добио своју разраду у каснијим уставима и законима, иако није одговарао властодршцима, а његове принципијелне основе биле су незаобилазне у најважнијим актима.

Слика 1: Слово о слободи

На темељу ових идеја и целокупне мисли тог доба, а у ускомешаним друштвено-државним околностима и апсолутизму Кнеза Милоша Обреновића, јавља се потреба за уставним ограничењима самовоље и регулисању основних принципа власти у држави која је само условно суверена.

Писац устава Димитрије Давидовић се у духу идеја слободе, правде и поделе власти опредељује за устав са напредним механизмима за спречавање свих појава која су слободу народа и државе довеле у питање. Донет у Крагујевцу 1835. године, био је на снази целих две недеље кад је на захтеве многих страна и непротивљење Кнеза одбачен.

У духу француске уставности, Димитрије Давидовић је исписао устав који је за стандарде тог доба био међу најдемократскијим на свету и заснован на принципима конституционализма. Устав је одисао прогресивизмом и ширењем идеја о слободи, ограничењу и контроли власти. Устројство власти и подела на „законодатељну, законоизвршитељну и судскуˮ требало је да доведе до равнотеже и међузависности између три гране власти. Са јасним процедурама и правилницима био је установљен рад органа, а Устав се побринуо и за суштинску оријентацију ка правима и слободама.

Важност овог акта огледа се у прописаности права на неповредивост имовине, на суђење по слову закона, на неприкосновеност личности и слободе попут слободе кретања и настањивања. Широк дијапазон права и слобода чинио је народ сувереним на својој територији и слободним у својој земљи.

Због различитих међународних околности и различитих интереса сила, као и владара, Устав није добио своју употребу, али је у историји остао забележен као први модерни устав са принципима, правима и слободама на којима Србији може позавидети већина савремених демократија у Европи и свету.

Слика 2: Сретењски устав 1835.

Од тог времена Србија је имала низ устава са различитим оквирима права и слобода, кроз различите државне форме и у различитим трендовима, али се уставотворац модерног Устава Србије покушао угледати на ова документа уз праћење савремених светских тенденција у уставима. После различитих државних форми и промена граница и облика власти, Србија је 2006. донела нови Устав којим је покушала да искорачи из претходних облика у складу са савременим токовима и стандардима. Дуго очекиване уставне промене довеле су до нестабилности, а нови Устав је прокламовао вредности у којима се може осетити призвук конитинуитета са горенаведеним документима од пре два века.

О правима и слободама у Уставу Србије посвећен је други део који се заснива на међународним конвенцијама и посебно је посвећен људским и мањинским правима. Слободе и права грађана загарантована Уставом, дају могућност сваком појединцу да буде равноправан, да може да искаже став, мишљење и уверење, али и не мора и да због тога неће сносити санкције, и све друге слободе и права која јемчи Устав и која су у складу са демократским стандардима.

Слика 3: Устав Србије

Прешироко постављање права и слобода у Уставу може бити и нефункционално и манипулативно, а прецизност и јасност могу бити довољно добри да уз тумачење буду и функционални. Треба се држати начела која имају континуитет са Грујовићем и Давидовићем, јер је у њиховим делима садржана основа народног суверенитета и слободе којој треба опште признање како би Устав био непосредни преносилац воље и потреба народа и грађана на суверену власт.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language